Код приче која се издешавала последњих земаљских дана Исуса Христа тешко је да је било шта нормално или онако како се чини: Јудин бизнис који није неки бизнис, јер је он рђав економиста; попови који разапињу Бога у име Бога, а та брига им је споредна; и несхватљива понизност Месије који долази и одлази у створено време и простор готово потпуно неприметно
Један динар у оно време била је надница мајстора, тј. плата за цео дан рада. Римски војници су зарађивали нешто мање. Основна годишња плата једног легионара 33 AD била је око 225 динара. Новчић од сребра звани динар или латински денариус, на грчком драхма (δραχμή), имао је тежину 4,36 г. Али највероватније сребрник који се помиње (Мт. 26:15) није био римски сребрни новац, чија је основна јединица до Нерона била тешка 3,85 г, ни јеврејски шекел, који је имао око 11,4 грама – он није био у употреби као званична валута у Римском царству – већ тирска тетрадрахма или тирски шекел. Римљани су дозвољавали оптицај тирских шекела. То је новац којим се плаћао порез Храму и којим је највероватније првосвештеник Кајафа обмануо Јуду. Новац, кован у граду Тиру, са својих 14 и нешто грама био је чистији (94% сребра) од римског сребрника (80% сребра).
Дакле, Јуда је издао Христа за једну радничку плату или максимум за четири – ако је примио тирске шекеле. Данашња вредност те количине сребра (30 x 3,85 г; 1 г = 0,43 EUR) је 49,7 EUR![1] У тирским шекелима то износи 147,0 EUR.
У суштини врло мало, нарочито ако се то пореди са нардовим мирисом (мира) којим је једна жена – нико не зна ко је она! – у Витанији, у кући Симона губавог, помазала Христа. Тај мирис био је скупоцен и коштао је триста и више динара (Мк. 14:3-9) или чак десет пута више![2]
Будући да та сума новца није ништа посебно, тешко је претпоставити да су искључиво финансијски разлози били од пресудног значаја за Јудин поступак.
Овде је потребно обратити пажњу и на то, ко је платио ову операцију. То је био Синедрион или званична црквена администрација у теократском Израелу. Реч је дакле о највишој власти, о „старој Цркви“ или „Синагоги“, што је у ствари једно те исто – обе грчке речи ekklesía и synagogê имају практички исто значење.
Јуда је у ствари морао за један, не тако велики, износ Синедриону да открије један банални обавештајни податак:[3] Кад ће се Христос појавити у врту Гетсимани, у осами, без народа, јер се у присуству масе – која је пратила овог необичног рабина – Његово хапшење могло да закомпликује. То се морало урадити ноћу, тихо и брзо.
Ко је био Јуда и зашто се је одлучио на један такав чин, будући да та сума новца од тридесет кованица и није била богзна шта?
По Јеванђељу, у оно доба у народу ширила су се месијанска очекивања. Предосећали су људи да се нешто важно дешава: Јеси ли ти Онај што ће доћи, или другога да чекамо? (Лк. 7:19) У условима римљанског ропства, често и неиздрживог, тема „спасења“ није могла бити актуелнија. Зато ако Месија дође, Он мора да буде спретан и јак војсковођа, који мора да ослободи окупиране територије, и владар високе класе, који ће Јеврејима да осигура владавину над другим народима и донесе благостање hic et nunc (ту и сада) – на овој земљи. Овде ослобођење нема неке конотације у смислу ослобађања од грехова, ослобађања из ропства смрти и ђавола или неког вечног, загробног живота – како данас гледамо и разумемо, више или мање, реч „спасење“! Ствар је врло овоземаљска, економска и (гео)политичка, упакована у неку религиозност. На једног таквог месију Јевреји и данас чекају. (Шта – неки – Руси очекују од пророкованог руског цара?[4])
Међутим, Римљана је било све више, а ослобођење (спасење) изгледало је никад даље. Ем што је Равуни политички промашај, ем што преврће трговцима тезге у Храму. Ови мењачи новца[5] и кредитори – као и данас – имали су јаку финансијску моћ и могли су да лобирају и тако утичу на званичну политику коју су одређивали попови (некада су се звали и фарисеји, а они и Христос нису били у најбољим односима). Зато никако није случај да је одлука да се Јешуа уклони наступила после истеривања „моћника“ из Храма, и не када их је вређао и називао погрдним именима. Дакле овај Назарећанин не може бити Месија, већ пре неки преварант и узурпатор, новотарац који није послушан „Цркви“. (А и Путин не може бити цар, јер је он „КаГеБеовац“ итд.)
Тако дотурити информацију, у Јеванђељу се то назива издајом, званичном теократском естаблишменту за омању суму новца где ће се (са својом групицом следбеника) налазити овај необични Рабин – који са пар рибица и пар кифли може да нахрани неколико хиљада људи – и није било неко посебно подузеће. За било коју другу информацију ове врсте кроз историју могло се узети куда више новца. Многи ми издајемо и продајемо, свесно и несвесно, Христа за многе мање ствари. То је и разлог да можемо да кажемо да је Јуда из Каријота (град јужно од Јудеје) у ствари неко кога можемо разумети. Јер, у чему сам ја бољи од њега?
Без неког додатног патоса који му се касније кроз Средњи век приписује –морала се ова прича око издајства драматолошки зачинити јер иначе нема сензације ни спектакла – а то људи воле – типа Јуда је гори од ђавола, пре ће бити да је он био неки „ситни криминалац“, који су се увек могли наћи и међу клиром. (Ови последњи, који поткрадају Цркву, вероватно су гори и по томе, јер је Јуда – које ли ироније – био заправо послушан званичној „Синагоги“. Уз то, Јуда није могао да зна да је Исус стварно Христос и да ће васкрснути, док његове „колеге“ и наследници у послу то знају.)
Рачуница Синедриона била је вероватно двојака – 1) политичка: Боље да један човјек умре за народ, а не да сав народ пропадне, ако се деси буна и дођу Римљани, тј. Кајафина логика (Јн. 11:49-50) и 2) финансијска, тј. до трговаца или имућних људи оног доба, од којих су многи били и чланови клира, – јер недопустиво је толерисати да ти се неко петља у „бизнис“. Дирати у нечије финансије горе је него објавити рат! Дакле у овом случају су присутна барем два мотива кривичног дела, која произлазе из спреге политике и капитала.
Међутим, Јуда, схвативши која је стварна намера овог хапшења и да је ствар измакла контроли, осети се превареним.[6] Ово најбоље показује његов револт према Синедриону и бацање по Храму издајом упрљаног сребра. Јуда осети грижу савести и, како преноси Јеванђеље, „покаја се“ (гр. μεταμελούμαι).
Овде треба обратити пажњу да су Христа најпре осудили првосвештеници и старешине народа. Тек након њихове осуде је Христос изручен намеснику Пилату. De iure само он има власт да неког погуби или осуди, а не Синедрион. (Јн. 19:31) Зато у јуридичком смислу само Пилатова пресуда има значење, а не и пресуда јудејских теолошких и народних вођа. А римски гувернатор је могао de facto Христа и да пусти, тј. да „поништи“ осуду Јевреја.
У Јеванђељима само код Матеја описује се Јудина смрт. Алфејев син јако згуснуто преноси: чу да Га осудише, раскаја се, врати тридесет шекела владикама и вођама (тј. онима који Га осудише)[7], изиђе и обеси се. (27:3-5) Све ове радње теку једна за другом без антракта[8], као да је Јуда решио шта ће да уради већ у моменту кад је чуо за пресуду старешина, иако она није морала уопште да се деси. Нема ничега у извештају бившег капернаумског цариника, да би могло да наговештава да се Јуда иоле колебао да учити то што је наумио да учини: Чу, баци новац, изађе и обеси се. Телеграфски, у „цајтноту“ са четири потеза описана завршница Јуде код Матеја, од момента када је била изречена пресуда Христу, па до момента, када се обесио, указује на Јудину решеност да (својом крвљу) исправи своју кривицу, иако технички Христос још није био правоснажно осуђен на смрт. Његова одлука је, иако је донешена у афекту и стресу, у ствари јако доследна, чак и фер.[9] Матеј о Јуди не каже ништа више. Он наставља са главним излагањем: А Исус (након што је Јуда изашао и обесио се) стаде пред намјесником (= Пилатом) (27:11) …
Јуда је, дакле, изашао и обесио се пре него што је Исус био правомоћно осуђен! То јест, процедурално је префект Јудеје, док је римски цар био Тиберијан, могао и да Га пусти – наравно, уз велики ризик побуне и сукоба. Међутим, Пилат није Га ослободио, јер му није стало да у сложеним политичким приликама, које су тада владале у Јудеји, пружи било какав повод елитама које су могле да подигну народ на буну и револт. (Да је Понтије којим случајем Христа ослободио, то не би пуно помогло Јуди да се врати у живот, али би ово свакако опрало његов „имиџ“ и он би ушао у историју са другачијим оценама. Његова „издаја“ не би била више исто и могла би да се протумачи и као „цинкарење“. Интересантно је да су обојица, Учитељ и Његов ученик, у исто време висили на дрвету; један прикован, а други обешен; један Који је дошао да спасе, и други којем је био потребан спас.)
Јуда је извршио самоубиство емоционално сломљен, што је могуће разумети. Међутим, треба рећи да на Јудин поступак одузимања живота не сме да се гледа очима Новог Завета, јер је он живео у Старом Завету. Он је, дакле, својим животом платио – и то још као аванс – за туђи живот (срав. и Бројеви 35:33; Левитикус 24:17). Ништа веће није ни могао да дâ за откуп свога греха. Зато овај млади човек није био ни толико рђав ни лош – пре неко кога би требало да сажаљевамо. Ако може да постоји самоубиство из егоизма и себичности, кајање без љубави не може да постоји. Јер човек не може да се каје у односу на себе, већ само у односу на друге које је повредио.[10]
Мишљења о томе колико је било битно за Синедрион да се проблематични Јешуа смакне су различита. На црквеним саборима на сваком дневном реду обично има више тачака за разматрање. Вероватно би и питање о смакнућу Христа, ако не због своје специфичности (хватање ноћу), била само једна од више тачака заседања Синедриона. Међутим, у нашем случају је специфичност ванредног заседања била и у томе што Синод није смео да доноси одлуке о погубљењу, јер је то било противзаконито.
Исто тако ни она фарса у Пилатовој судници није била нешто „ново“ ни нешто посебно спектакуларно. Далеко више посматрача сакупљале су гладијаторске борбе са рециклажом хришћана у колосејима. Да не говоримо о томе да је „руљу“ која је викала „распни га, распни га“ врло лако било запалити убацивањем провокатора – што је проверена тактика која је увек доносила резултат.
Није занимљиво само то што је „количина сребреника“, да се овај проблем око Исуса реши, била готово безначајна, већ и то што је било одлучено да се Христос разапне у пакету са још двојицом лопова или несрећника којима је „пао грах“ да се и над њима у тај дан изврши смртна казна. Колико је Исус био „безначајан“ говори и то, што је Јуда морао у мраку да Га идентификује пољупцем да не би жандари ухапсили неког другог! Толико о Његовој популарности. Бараба, пуштен на слободу уместо Христа, а и он се звао Исус, био је очито много популарнији.
Или је Христос био ликвидиран успут са још двојицом лопова, или су лопови били кажњени заједно и успут са Праведником, небитно је. Како за једне тако и друге свима њима пресуђена је иста казна, са једином разликом што је прокуратор Јудеје Христа „частио“ и шибањем (Јн. 19:1), наивно мислећи да ће елита Израиља ипак одустати од тражења Његовог линча.
Ова процедура обавља се рутински, џелати су увежбани. Истина, они морају мало да пожуре са ликвидацијом, јер долази шабат, иначе „посао као посао“. „Заиста овај човек беше праведник“, (Јн. 23:47) рећи ће (само) један од њих, капетан (Лонгин), и то тек кад се све сврши.
Као што је неприметно, понизно и тихо дошао у време и простор, са споредног колосека, родивши се у једној безначајној пећини, Христос и напушта, са Голготе, са споредног колосека, ово време и простор. Напушта га без неке помпе и почасти, у друштву са двојицом изопштеника из друштва – тихо, без најаве и слободно! (Приметићете да тако делује и Божија благодат.)
Јован врло штуро описује тај догађај: Знајући Исус да се већ све свршило, да се сасвим испуни Писмо, рече: Жедан сам! Стајаше пак суд пун оцта; а они напунише сунђер оцта, и натакнувши на трску, принесоше устима његовим. А кад Исус окуси оцат рече: Сврши се! И преклонивши главу, предаде дух… (Јн. 19:28-30).
Лука описује да су последње Спаситељеве речи биле: Оче, у руке Твоје предајем свој дух, (23:44) а Марко (15:34) и Матеј (27:46): Елоí, Елоí, лемá сабахтáни? (Боже, Боже зашто си ме оставио). Код све тројице спомиње се цепање храмовне завесе – символика је окончање Старог Завета – и да је од шестог до деветог часа, то је од 15 до 18, у Палестини наступио необичан мрак, будући да у дане пасхалног пуног месеца не може да дође до помрачења сунца. (Код рођења Месије природа учествује са необичном Звездом коју су пратили мудраци.)
Матеј из Галилеје помиње и потрес и отварање гробова и васкрсење праведника који су дошли у Град и показали се многима. У Антици је било уобичајено причати о необичним природним догађајима који су пратили смрт великих мужева (нпр.Vergilij, Georgica 1.457sl., о смрти Цезара) и виђења мртвих били су знана књижевна тема (срав. Dio Kasij, Римска историја 51.17.5), ради чега бројни егзегети сматрају да ове речи имају првенствено символичко значење. Већ црквени Оци су ове речи тумачили као прилику за Христов силазак у Ад. Црквене књиге говоре да је Христос на Велику Суботу, док је телом био у Гробу, а душом у Аду[11], „опленио (= опљачкао) царство Ада“, и да је сваког ко је хтео да крене за Њим избавио и увео са Собом у Небески Јерусалим.
Свакако је руку помирења пружио и свом неваспитаном и наивном апостолу Јуди, који је заправо – које ли ироније – могао да буде први од Дванаесторице апостола ушавши у Рај.
Код све ове приче која се издешавала у неколико последњих земаљских дана Исуса Христа тешко је да је било шта нормално или онако како се чини: Јудин бизнис који није неки бизнис, јер је он рђав економиста; попови који разапињу Бога у име Бога, а та брига им је споредна; и несхватљива понизност Месије који долази и одлази у створено време и простор готово потпуно неприметно и најпре спасава (у правом смислу речи!) оне најгоре – разбојника и лопова који га је вређао и покајао се у Христовом присуству и Јуду, апостола и лопова (Јн. 12:6), који Га је издао и покајао се у Христовом одсуству…
Сумња ли, дакле, још ко, да први неће бити последњи и последњи први? (Лк. 13:29)
[1] Април, 2018. г. https://www.bullionvault.com/silver-price-chart.do Претпостављамо да су новчићи од чистог сребра.
[2] Овде Марко преноси: И бијаху неки који негодоваху међу собом говорећи: Зашто се тај мирис просипа тако? Јер се могаше тај мирис продати за више од триста динара и дати сиромасима (14:3). А Јован преноси да је негодовао само Јуда, који је то рекао не што му бјеше стало до сиромаха, него што бјеше лопов и имаше кесу. (Јн. 12:6) Ово је јако занимљиво, јер ако је апостола који су негодовали (међу собом) било више, онда Јуда није ништа гори од других. А са друге стране је нормално да негодује управо Јуда, будући да је триста динара огроман новац и да је он спреман много тога да учини за много мању тарифу!
[3] Вероватно су циљеви Синедриона били и да се преко новца компромитира и разбије ова групица људи.
[4] Што је већа мука и невоља више је оних који наивно очекују да ће него други да их усрећи или донесе срећу. Али то је утопија, јер Царство Божије није јело и пиће, него праведност и мир и радост у Духу Светоме (Рим. 14:17) Тајна „за успех“, дакле, налази се унутра у нама, не споља. Зато хришћанско схватање улоге Месије није ни политичко ни социолошко, већ онтолошко и сотириолошко. Очисти своје срце од корова злобе и страсти, и видећеш (тј. дочекаћеш) (Мт. 5:8) Цара Славе Нетварне Божанске Светлости.
[5] Највероватније су мењали обичну римску валуту за тирске шекеле и обратно. Неку су пак другог мишљења, јер су и тирски шакели као и римски новци били „неканонски“, будући да су и на глави и писму ових новчића били исковани ликови, строго забрањени за изображавање по Закону (2. Мојс. 20:3-4).
[6]Јуда је носио кесицу и био је благајник. Већ раније је помало крадуцкао (бјеше лопов, и имаше кесу, и узимаше што се мећаше у њу… Јн. 12:6). Међутим, преварити или покрасти лопова је много теже него обичног човека, јер он зна како лопови размишљају. Очито су морални стандарди, нарочито када је реч о појмовима као што су искрености и поштење, у Старом Завету били далеко нижи. Уз то чланови Синагоге нису Јуди открили прави разлог зашто хоће да га хапсе. Слагали су га.
[7] Ови ће тим новцем да купе њиву за гробље странцима. Будући да су ти шекели били крвави, нису могли да их врате тамо одакле су их и узели – на храмовни жиро рачун. У ДАп (1:18) Лука пише да је Јуда сам купио ту њиву овим нечистим новцем (οὗτος μὲν οὖν ἐκτήσατο χωρίον ἐκ μισθοῦ τῆς ἀδικίας …), што није тачно, јер је он тај новац вратио. Драма око издаје Јуде, очито, временом ће да поприма све веће димензије са бројним допунама и интерпретацијама.
[8] Пауза између радњи у театру.
[9] Зашто доследна? Као што Јуда Симеонов није хтео (или могао) да одустане од своје намере да изда Христа и онда када је било јасно да Христос зна шта хоће да учини: Јер знађаше издајника својега, зато рече (а то значи да су и други могли да чују, и сам Јуда): НИСТЕ СВИ ЧИСТИ (Јн. 13:11), тако ни овог пута није могао да одустане од своје намере да себи узме живот. Са једне стране ово упућује на његов тврдоглав и прек характер, са друге стране, његова способност да доноси рационалне одлуке још се додатно смањила када је, како преноси Јован, сатана ушао у њега (после залогаја) (13:27).
[10] Уколико је већа љубав, утолико је веће страдање душе (Св. Силуан Атонски)… У кајању, наравно, пак може да се и претера, то је оно што се данас замера Јуди, али то је друга тема.
[11] “У гробу телом, у аду душом као Бог, у рају с разбојником, и на Престолу био си, Христе, са Оцем и Духом, све испуњавајући, Неописиви.” (Тропар на часовима Пасхе, који се чита у оквиру молитава после Херувимске песме на Божанственој Литургији.)
ИЗМЕНА: Овај чланак је промењен 4. 4. 2018. у 17:34 – склоњена је пређашња уредничка фуснота на реч “покајао се”.
Categories: Српско православно стање
Оставите коментар