Светозар Поштић: Поема „Дванаесторица“ Александра Блока – ремек-дело и светогрђе

Песник Николај Гумиљов изјавио је да је Блок, написавши „Дванеасторицу“, „поново распео Христа и још једном стрељао цара“

Александар Блок

У јануару 1918. године, свега два месеца после Октобарског преврата, Александар Блок, најистакнутији песник „Сребрног века“, написао је поему „Дванаесторица“, један од врхунаца руског песништва. Поема је 3. марта исте године објављена у часопису „Барјак труда“, а у мају се појавила као посебна књижица.

Александар Блок (1880-1921) је један од највећих класика руске књижевности 20. столећа, по већини критичара најважнији представник руског симболизма. О њему је Михаил Бахтин, његов млађи савременик, једном рекао: „Одмах се некако осећало да је необичан човек, и да није направљен од истог теста од кога смо ми, грешни, направљени. У њему се осећала некаква узвишеност“. У једној од својих најлепших песама, „На смрт Блока“, Владимир Набоков пише како су Пушкин, Љермонтов, Тјутчев и Фет изашли у сусрет себи равној Блоковој души. Песникова личност и поезија имали су моћан утицај не само на његове савременике, већ и на целу руску модерну књижевност.

Блок је целу поему „Дванаесторица“ компоновао у замрзнутом, пост-револуционом Петрограду у стању некаквог полунесвесног, грозничавог надахнућа за свега неколико дана. Када је завршио писање, у свом дневнику је записао: „Страшна бука, која расте у мени и око мене. Ту буку је чуо и Гогољ (да би га заглушила – призиви на породични ред и православље)… Данас, ја сам геније“.

У првој глави ове поеме описују се снегом покривене улице револуционарног Петрограда у зиму 1917/1918. Кратко али јарко набацани су портрети неколико пролазника: свештеника, богате жене, старице. По улицама замрзнутог града хода патрола од 12 револуционара. Они говоре о свом бившем другу Вањки, који је напустио револуцију ради кафане и бивше проститутке Катке, и певају песму о служби у Црвеној армији. Патрола неочекивано наилази на саонице са Вањком и Катком, и они их нападају. Кочијаш се сакрива, а Катка гине од метка једног од дванаесторице, Петрухе. Он жали што је убио девојку, али га другови због тога осуђују. Дванаесторицу, који настављају да ходају револуционарним кораком, почиње да прати шугави пас, али га они одбијају бајонетима. И тада следи контроверзни завршетак:

… Испред – с крвавом заставом,
Иза мећаве невидљив,
Од метка неозлеђен
Нежним ходом узвишеним
Снежним насипом бисерним,
У белом венчићу од ружа –
Напред иде – Исус Христос.

Зашто Исус Христос маршира испред бољшевичких убица? Ово питање је неизбежно за сваког читаоца и критичара ове поеме. Тумачења која су се убрзо појавила и која и данас настављају да се објављују потпуно су различита. Када су самог песника упитали о значењу последњих стихова, он је просто одговорио: „Тако ми се указало. Не умем да објасним. Тако видим.“

Због ове поеме, а нарочито због појаве Спаситеља на њеном крају, неки су Блока у небеса дигли, а неки га замрзели и са њим прекинули сваки контакт. Дванаест је број Христових апостола, али бољшевичке патроле стварно су и бројале 12 чланова. Многи су приметили и сличност са Некрасовљевом поемом о атаману Кудејару и његових 12 разбојника. Неки су чак помислили да се Христос појављује само да би заинтригирао јавност острашћену страшним и судбоносним догађајима.

Јуриј Ањенков је тврдио да је Блок био захваћен стихијском страном револуције. „Светски пожар“ му се учинио као циљ, а не етапа. Он за Блока није представљао симбол рушења, већ „светски оркестар народне душе“, пише овај критичар. Стихови поеме „Дванаесторица“ пуни су ономатопеје, узвика, алитерације, понављања („ветар, ветар…“) и разноликих звукова уличних немира, марширања и пуцњаве („тра-та-та!“). Неко је приметио утицај уличних куплета познатог петроградског шансоњера Савојарова. „Они, који су испуњени музиком чуће уздах заједничке душе, ако не данас, онда сутра“, написао је Блок још 1909. године.

На једној песничкој вечери која је уследила непосредно после објављивања поеме, Ана Ахматова је прочитала своју песму „Молитва“. Александру Блоку, који није био присутан, викали су: „Издајник!“. Када су дознали да ће на следећем јавном читању његова супруга Љуба читати „Дванаесторицу“, Ахматова, Пјаст и Сологуб су отказали учешће. Адмирал Колчак, командант Белог покрета, током једног разговора је рекао: „Горки и нарочито Блок су талентовани. Веома, веома талентовани… Па ипак ћемо морати обојицу, када освојимо Москву, да обесимо…“ „Нећу опростити. Душа твоја је невина. Нећу јој опростити, никада“, Зинаида Хипиус је написала стихове упућене Блоку.

Са друге стране, забележено је да је Олга Камењева, комесар позоришног одсека, изјавила: Стихови Александра Александровича („Дванаесторица“) су веома талентован, скоро генијалан опис стварности. Луначарски ће о њима писати, али не треба их читати (на глас), јер се у њима хвали оно што чега се ми, стари социјалисти, највише бојимо“. Виктор Шкловски, књижевни критичар и револуционар, објашњава: „Христос је за многе од нас неприхватљив, али за Блока је то била реч са садржајем. Он се с одређеним изненађењем односио према крају те поеме, али увек је инсистирао да је баш тако морало испасти. Дело позади има епиграф, оно се на крају открива – неочекивано.“

Једни су мислили да Христос на крају поеме представља нови почетак, васкрс Русије, док су други тај лик тумачили као судбоносно наличје друге божанске ипостаси. Свештеник и религиозни философ Павел Флоренски сматрао је да је поема „крај и завршетак блоковског демонизма“. Појава на крају дела, по његовом мишљењу, уствари представља антихриста. Песник Николај Гумиљов, муж Ане Ахматове кога ће комунисти стрељати 1921. године, изјавио је да је Блок, написавши „Дванеасторицу“, „поново распео Христа и још једном стрељао цара“.

Комунисти су спремно искористили име великог песника за своје циљеве. Прво су га ухапсили, па после дводневног притвора и испитивања поставили у све могуће комитете за културу. Блок, осетљива душа, почео је да се топи. Измучен јавном делатношћу, а вероватно и грижом савести, он је оболео од упале срчаних залистака. Власт му пред крај живота није дозволила да отпутује у Финску на лечење. Издахнуо је у свом стану 7. августа 1921. у 41. години живота.

Неколико последњих дана на самртничкој постељи Блок је провео у бунилу, опседнут само једном мишљу: да ли су сви примерци поеме „Дванаесторица“ уништени.

Advertisements

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s