Сохеил Асефи: Право на град или Техеранска неолиберална градска управа

Мохамад Галибаф је службовао као генерални директор града, водио је градску владу као корпорацију и третирао је град као производ. Његов начин управе, друштвена структура и просторни развој одсликавају неолибералну визију слободнотржишне утопије Исламске републике

Техеран, 6. мај 2015. (Фото: АФП)

(Middle East Eye, 16. 1. 2017)

Посета професора Дејвида Харвија Техерану обезбедила је жиг одобрења носиоцима текућег иранског неолибералног пројекта.

У својој запаженој књизи из 2012. године Побуњени градови (Rebel Cities[1]), један од најистакнутијих светских теоретичара урбаности писао је како  је Мајкл Блумберг, пословни човек, милијардер и током три мандата градоначелник Њујорка, преобликовао Менхетн.

Према Харвију, Блумберг је реконструисао град са намером да убрза циркулацију и акумулацију капитала.

Другим речима, Харвијева теорија „акумулације развлашћивањем“, у којој је описао начин на који неолиберални капитализам користи силу и пљачку да би присвојио домен вредности – и људске и природне – може да се сликовито илуструје кроз приватизацију и комодификацију јавних добара.

Неолиберална национална држава широм света, је један од најважнијих носиоца редистрибутивних политика.

Харви је, заједно са другим радикалним теоретичарима урбаности међу којима су и Саскиа Сасен и Сета Лоу, био гост иранске верзије Мајкла Блумберга, Мохамеда Багера Галибафа, претходног градоначелника Техерана, на Конференцији Жена и градски живот (енглески Woman and Urban Life Conference).

Здање у коме су Харви и други радикални урбани теоретичари говорили о праву на град је отелотворење искључења потчињених људи из престонице.

Од када је овај техерански градоначелник преузео дужност 2005. године, он је био укључен у осмишљавање инфраструктуре, коришћења градског земљишта и обезбеђење комуналних услуга, како би претворио иранску престоницу у још један тржишноцентрични светски, прототипски блискоисточни неолиберални град.

Он је службовао суштински као генерални директор града, водио је градску владу као корпорацију и третирао је град као производ који треба да се брендира, рекламира и развија. Галибафов неолиберални град – његов начин управе, друштвена структура и просторни развој – одсликавају неолибералну визију слободнотржишне утопије Исламске републике.

Мохамад Галибаф, претходни градоначелник Техерана од 2005. до 2017. године (Фото: АФП)

Економски напредак у Ирану долази од индивидуалне иницијативе и неспутане трговине земљиштем, радом и новцем. Влада је обликована по обличју предузећа, грађани као потрошачи а управљање према обличју вођења бизниса.

Стајати уз потчињење

Харви и други теоретичари урбаности дуго инсистирају да мислимо о „алтернативним моделима урбанизације“ удаљеним од акумулације ради саме акумулације и производње ради саме производње, но, путем укључења они су уживо били гости владине институције која је отелотворење неолиберализације и милитаризације града, на догађају који је био отелотворење потчињености техеранског света.

Харви и други радикални теоретичари урбаности расправљали су о праву на град, концепту који је први развио француски социолог Анри Лефевр (фр. Henri Lefebvre) у својој књизи Le droit à la ville из 1968. године. Лефевр је дефинисао право на град као право становника да не буду ускраћени за квалитет и добробити које доноси градски живот.

Касније су Харви и друштвени теоретичар Маргит Мајер даље развили концепт у правцу захтева за све људе који живе у граду.

Другим речима, у свету у коме су права приватне својине и профита надјачали сваки други концепт права, концепт „захтевања“ који су развили Харви и његове колеге односи се на истраживање других врста људског права, односно права на град.

Но, у оштром контрасту у односу на оно о чему су ови теоретичари говорили, конференција на којој су учествовали одржана је у Међународном центру за конференције у техеранској Милад кули, једном од најскупљих места у престоници и месту којем је већини оних који живе у Техерану онемогућен приступ.

Улаз на конференцију је коштао 50.000 томана (15,5 америчких долара) што је више од четвртине минималне месечне плате у Ирану, у потпуном контрасту са Харвијевом теоријом да „људи који граде и одржавају град треба да имају право на становање и на све погодности на које су потрошили своје време да их створе и одрже: једноставно попут тога“.

Штавише, пошто су избегли да спомену иједну реч о тренутним управним политикама Техерана, Харви и његове радикалне колеге су се самоограничили на врло уопштене исказе –упркос чињеници да им је, пре њиховог видео обраћања, већи број иранских друштвених активиста упутио отворено писмо тражећи да не својим наступима не дају сагласност носиоцима текућих неолибералних решења у Ирану.

Група иранских социјалиста и у Ирану и у иранској дијаспори апеловала је на њега да не узима учешће на овом семинару који је финансирала техеранска градска управа и да стане уз потчињене и субурбанизоване људе из Техерана као и да се супротстави тлачитељима тако што би одбио да присуствује овој конференцији.

Техеран, град парадокса

Познат као град парадокса, Техеран је један од највише неолиберализованих градова на Блиском истоку. Јавни простор чврсто контролише држава и он је у приличној мери приватизовани током прошле деценије.

Промена идеолошких ветрова у правцу „слободнотржишне“ економије последњих година донела је дубоке промене урбаним подручјима, укључујући повећање дечијег рада, броја бескућника и сиромашних становника који се издржавају трговином по улицама.

Скорашње фотографије бескућника који спавају у празним гробницама изван иранске престонице је један од индикатора до чега доводе урбанистичке политике у Ирану, више деценија после ајатолаха Хомеинија, оснивача Исламске републике, који је обећавао бесплатно становање, електричну енергију и воду за све људе.

Бескућници у празним гробницама у граду Шахриар недалеко од иранске престонице (Фото: Твитер)

У међувремену, град је такође ускратио основне комуналне услуге широком слоју својих становника укључујући остареле, онеспособљене и оне са посебним потребама. У ствари, ова комунална добра никада нису стајала на располагању.

Оставимо по страни политику Исламске државе која се односи на права жена и полну потлаченост у градском простору, у многим градским центрима и деловима Техерана, онеспособљенима се не пружа ни најмања подршка.

Упркос високом броју људи из ове групе, не постоје одговарајуће погодности нити објекти прилагођени њиховим потребама. Улице, тротоари, тржни центри, образовни центри су далеко од глобалних стандарда.

Градске политике укључују конфискацију добара уличних продаваца, и нападе на њих, хапшења па чак и убиства уз помоћ боксера.

Службеници градске управе, познати по својим црним кошуљама, „чисте“ улице бруталном силом, „купе“ наркомане одводећи из на рехабилитацију коју организује Влада; потпаљују имигрантска склоништа у осиромашеним подручјима на периферији градова и процесирају новинаре који разобличавају градску корупцију.

Један од заштитних знакова Галибафовог градоначелничког мандата било је преношење („аутсорсовање“) административних и безбедносних овлашћења приватним уговорницима, који су постајали жртвени јарци у бројним скандалима.

Под његовом управом, град је користио нове развоје у грађевинском сектору – укључујући оне моћних приватних предузетника и инвеститора који су развили велике делове претходно запуштених четврти – чиме је елиминисао велике делове јавног простора како би потиснуо друштвену заједницу и неутрализовао потенцијалне политичке сукобе.

Током година, Харви је инсистирао на праву на град као на праву грађана да коегзистирају.

Он је наводио како не постоји ништа што ће ово обезбедити осим друштвених покрета, активног политичког укључења и воље да се бори за сопствени простор.

План техеранске градске управе, „Интегрисано градско управљање“ (ИГУ) сагледава се као „успешан“ модел „добре управе“ према наводима Светске банке, стоји оштро супротстављено реченом. Уместо тога, у средишту техеранске политике су екстремни облици градске комодификације.

Глас техеранских активиста

Ако се узме у обзир снажна трансформација свакодневног живота, ирански независни и левичарски активисти размишљају о томе каква ће политичка решења из овога проистећи.

Механизми управљања и репресије чији је носилац техеранска градска власт били су у средишту покушаја активиста да облику град за оне који су искључени из економског развоја.

У вези са новом фазом неолиберализације у Ирану, Харвијева једноставна разматрања да људи који граде и одржавају град треба да имају право на становање и све погодности за које троше своје време како би их створили и одржавали, била је у средишту активистичке и академске дискусије у Ирану као пример случаја казино капитализма на Блиском истоку.

Интернет сајт Баахаместан (непрофитне организације која заговара право грађана на град, посебно за оне групе и тежње које су маргинализовани) само је једно од места где активисти у земљи покушавају да осветле тренутне градске политике и њихове последице по грађане, посебно раднике.

Гост академске заједнице, не владине институције

Прихватање позива владине организације која спроводи различите застрашујуће сценарије у корист неолибералне урбанизације од стране највећег творца критичке интерпретације идеја „социјалне правде и града“ крши принципе које настоји да заступа током дуго времена.

Милад кула ноћу, 13. април 2012. (Фото: Wikitravel)

Без обзира на то, излишно је напомињати да би гостовање јавног интелектуалца попут Харвија у Техерану, не у владиној институтцији, већ пре у академском или невладином здању, било велика прилика за бројне активисте и интелектуалце који желе да разговарају о томе како организовати град као целину, политички, око једне антикапиталистичке замисли.

Сохеил Асефи (Твитер)  је незаивисни новинар и аналитичар. Студира политичке науке на Новој школи у Њујорку. Након десет година професионалног искуства у највећим иранским медијима, заточен је 2007. године а потом пуштен уз кауцију. Био је гост немачког града Нирнберга у оквиру пројекта немачког ПЕН-а „Писци у егзилу“ и добитник је престижне Херман Кастен награде у Нирнбергу. Он опсежно и често пише о различитим аспектима демократизације и неолиберализације на Блиском истоку, посебно у савременом Ирану

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић


[1] Књига је објављена на српском језику под насловом Побуњени градови: од права на град до урбане револуције у издању издавачне куће Mediterran Publishing (Београд, 2013)

Прочитајте још

Постаните приложник-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.

Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.

Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.

Такође, молимо вас да се претплатите на нашу мејлинг листу (лева колона на сајту), прикључите нашој страници на Фејсбуку, налогу на Твитеру и/или Linkedin мрежи.

Advertisements


Категорије:Посрбљено

Ознаке:, , , , ,

1 reply

  1. Poenta teksta?

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s