Ознаке

, , , ,

Не може се рећи да већина Руса, па ни припадника њихове интелектуалне и политичке елите, познаје актуелне прилике у Србији, као и српску историју и културу. Али би требало да их познају они коју су за то задужени, или су сами себе прогласили стручњацима.

Владимир Коларић на Криму

Моје искуство са Русима јесте једна врста заинтересованости, и вредносно позитивно пре него негативно оријентисане предрасуде. И врло честа потреба да изразе свој стид због тога што су „деведесетих издали Србију“ и спознају да су тада „Срби ратовали уместо (или за) њих“. Тако нешто сам чуо и он империјалних и од демократских националиста, и од евроазијаца и од комуниста. И такозвани либерали, бар они са којима сам ја имао посла, у већини су показивали разумевање за историјску позицију Србије у протекла четврт века. Деловало је да су напросто желели да буду фер, уз довољно свести да свој анимозитет према актуелном политичком руководству и државотворном курсу Русије не би требало исказивати преко српских леђа.

Наравно, традиција перцепције Срба као „неверне браће“, као и руска империјална надменост нису од јуче. Велики философ и писац Константин Леонтјев је још у другој половини 19. века писао како Срби желе да буду још само један од малих европских народа, односно обични европејски буржујчићи. Али зар и неки међу Русима, а који нипошто нису некакав „издајнички шљам“ или „продане душе“, већ значајни припадници своје културе, и данас не желе да Русија буде напросто још једна међу европским земљама?

Србија је на граници, Русија у дубини. То Русији даје сигурност и самоувереност, али и недовољну свест о опасности. Некада и недовољно познавање или замућену перцепцију (правог) противника.

То је напросто тако. Идеолошка доктрина данашње Русије усмерена је ка стварању универзално прихватљиве вредносне матрице, која неће имати само одбрамбену и за унутрашње прилике интегративну функцију, него једну свесветску афирмативност, која би широм света могла да буде прихваћена као алтернатива постојећем политичко-идеолошко-економском поретку и вредносном систему на ком почива. Да ли господин Правосудов дели овакву концепцију руске државне политике, или мисли да у том будућем универзализму неће бити места за Србе?

Срећом, Правосудов није гласник званичне руске политике према овим просторима, мада можда шаље неке поруке. На великим силама је да понекад и прете и упозоравају, и то је у реду. Али да ли је у реду (и да ли је паметно) после јасне подршке председника Путина Вучићу пред председничке изборе у Србији, и у ситуацији када Црна Гора улази у НАТО, а Македонији прети хаос?

У већини се слажем са врло прецизним одговором госпође Милане Бабић на текст Сергеја Правосудова.

Са Правосудовом се свакако слажем у једном – Србија ће на крају, како је то и нормално, сама морати да решава сопствене проблеме и тражи своје путеве. А да ли ће они увек бити у сагласности са руским интересима, зависиће не само од Србије, него и од Русије.

Без априорног одбијања сваке критике као „звоцања“ и позивања на „чишћење у сопственом дворишту“, господина Правосудова би требало позвати да поради на озбиљном промишљању даље стратегије Руске Федерације на Балкану и према српском националном корпусу, јер рекло би се да ту све није баш у најбољем реду. А то је, опет и нажалост, у већини руска ствар. Српска ствар је најпре у томе да се ослободи комплекса ниже вредности, и према Истоку и према Западу, шта год тај Исток и тај Запада били, или хтели да буду.

Advertisements