Ознаке

, , , ,

Интервју Зорана Чворовића дат „Руској народној линији“

Према мишљењу српског правника Зорана Чворовића, предстојећи председнички избори у Србији ће довести или до приступања земље Европској унији или до стварања „Нове Југославије“ …

Зоран Чворовић

Ми настављамо са циклусом разговора који су посвећени друштвено-политичкој ситуацији у Србији уочи предстојећих председничких избора. Данас је наш саговорник Зоран Чворовић, доктор правних наука (Универзитет у Крагујевцу, Србија), стручњак за правну историју, члан Правно-политичког савета Аутономне покрајине Косово и Метохија. Разговор водио помоћник главног уредника „Руске народне линије“ Павел Тихомиров.

У руском сегменту интернета појавили су се текстови, који говоре о томе, да се дешава припрема за формирање некаквог економског простора који би обухватао територије српских република бивше СФРЈ. То пространство би, наводно, требало да представља некакав аналог Покрету несврстаних. Другим речима, Западни Балкан би, наводно, био остављен на миру и престао би бити место политичког и економског супротстављања регионалних центара моћи: Европске уније, препорођене Велике Турске и Русије. Како у том контексту оцењивати предстојеће изборе за Председника Србије?

– Не може се направити ваљана анализа актуелних предизборних политичких прилика у Србији уколико се ове не посматрају у ширем географском оквиру регионалне, балканске политичке ситуације.

Осим тога, објективна оцена истинске политичке позиције појединих актера председничких избора у Србији није могућа уколико се садашњи председнички избори тумаче изоловано, као догађај за себе, без довођења у везу са свим оним догађајима који су определили општи ток политичког живота у Србији, од почетка деведесетих година прошлог века, а нарочито од београдског петооктобарског мајдана из 2000. године, као прве наранџасте револуције успешно изведене у Европи.

Уочи расписивања избора Вучић је аустријском премијеру уручио предлог платформе о формирању Царинске уније земаља Западног Балкана: Србија, БиХ, Црна Гора, тзв. Косово, Албанија и Македонија.

Може ли се тај пројекат сматрати реализацијом ре-југославизације тог пространства? И да ли наредни „југословенски експеримент“ одговара интересима српског народа?

– Као прво, треба расветлити порекло југословенске идеје. Укратко, она је настала четрдесетих година 19. века у друштву пољских и чешких емиграната, русофоба и масона окупљених око Адама Чарторијског, чије је седиште било у Паризу, али који су првенствено радили по налозима званичног Лондона.

Наиме, чешки емигрант, Фрањо Зах, по налогу грофа Чарторијског разрађује за потребе тадашњег Србијиног министра Илије Гарашанина план будуће српске политике.

По том плану требало је створити јединствену јужнословенску државу, са Србијом као стожером, јер је у том тренутку она била једина аутономна словенска кнежевина.

Идеја јединствене јужнословенске државе створена је у енглеско-пољској масонској кухињи оног тренутка када је Лондону постало јасно да ће његов савезник, „болесник са Босфора“ – издахнути. Повлачење Турске са Балкана доносило је политичку независност православним Словенима – Србима и Бугарима, а са њиховом политичком независношћу Балкан је неизбежно морао доћи у руску интересну зону.

Такав развој догађаја Енглези су желели да спрече по сваку цену, па су решење пронашли у формирању заједничке јужнословенске државе. Ова прва нововековна српска, а заправо јужнословенска политичка доктрина је објављена у Лондону 1843. године, од стране тадашњег главног британског агента у српским пословима, Дејвида Уркварта, иначе великог русофоба и сарадника Маркса и Енгелса.

Гарашанин је проповедао идеје, да тако кажемо, „несједињавања“: то јест, Србија би – према идејама „Начертанија“ – требала да буде исто тако независна и од Енглеске, и од Аустрије, и од Русије. Тачније, Србија треба да је – према том начертанију – препона за Велике Силе, које покушавају да на Балкану реализују своју политику.

– Следеће године је на основу Заховог плана министар Гарашанин саставио чувено „Начертаније“, документ који је од стране хашких тужилаца жигосан као историјски нуклеус великосрпског државног програма. Тако је један документ, састављен у духу либерално-масонског национализма (Гарашанин се пре свега ослањао на подршку Француске), са циљем спречавања настанка етнички и верски хомогене државе православних Срба, као Мале Русије на Балкану, у нашим временима послужио као оптужница која доказује великодржавне амбиције Срба.

Све док је Аустрија, односно Аустро-Угарска, фигурирала у геополитичким плановима Англосаксонаца, идеја прозападне Југославије имала је статус резервног геополитичког плана Лондона за Балкан. Наиме, за Енглезе је још од времена Дејвида Уркварта (четрдесете године 19. века), а нарочито од Кримског рата и Берлинског мира, укључивање Балкана у састав Хабзбуршког царства представљало стратегију број 1 за спречавање изласка Руса на балканске морске обале. Први корак у стављању православног словенског дела Балкана под контролу Аустрије била је одлука Берлинског конгреса од 1878. о успостављању аустро-угарске окупације над БиХ.

Уласком Аустро-Угарске у БиХ не само да је спречен процес даљег ослобођења и уједињења Срба, јер је БиХ била централна неослобођена српска земља, већ се са њеном окупацијом Србија неминовно нашла под доминантним политичким, економским и културним утицајем Аустрије. Стратегија потпуног укључења Србије и Црне Горе у састав Аустро-Угарске оживела је током Првог светског рата, и то не само у освајачким плановима Беча, већ и у предлозима сепаратног мира који су долазили од стране Ватикана и Англосаксонаца.

Требало је Аустро-Угарску преуредити у тријалистичку реалну унију, са словенском конфедералном јединицом, у којој би доминирали прозападни, римокатолички Словени.

Када је током 1918. године постало јасно да за Аустро-Угарску нема спаса, Англосаксонци су прешли са плана број 1 на план број 2 – формирање јужнословенске melting pot државе, преко које је требало православне Србе претопити у Југословене, извући их из руског утицаја и тих културних кодова којима је вековима живела Православна Србија и претопити је у западни цивилизацијски модел…

Док је Русија још била Русијом, а не буржоаском републиком, трансформишући се у Совдеп, наша дипломатија је недвосмислено упозоравала Србе, да ће такав ток развоја догађаја бити кобан по српску ствар. Добро је позната чињеница да је Петроград бо против припајања Србији несрпских крајева – Словеније и историјске Хрватске. То јест, једна је ствар – присаједињење Црне Горе и неослобођених српских крајева Србији, а сасвим друга је ствар присаједињење јужнословенских области Аустро-Угарске са свим њиховим великим различитостима.

– Уместо за стварање Југославије, Петроград је био за проширену, а етнички и верски хомогену српску државу која би обухватала Србију, Војводину, БиХ, Црну Гору, Далмацију и Македонију. Да би Београд могао да се натера да уместо државе уједињених Срба коначно прихвати југословенску државу, морао је да претходно остане без верног савезника и поузданог саветодавца – православног руског Царства… Но, царства више није било, Русија се сама погружавала у смртоносну смутњу Грађанског рата.

Сав период свог постојања – од 1918 до 1992. године, југословенска држава је била инструмент за политичко усмерење и цивилизацијску асимилацију православних Срба.

Изглед текста на сајту „Руске народне линије“

Са политичке тачке гледишта Југославија је испунила не просто улогу сегмента санитарног кордона, који одваја Русију од Европе, но, после преузимања власти Јосипа Броза, Југославија је – у својству лидера Покрета Несврстаних, постала културно-политичка алтернатива Совјетском Савезу. У резултату тога, те земље, које су по логици супротстављања Хладног рата могле ући у Совјетски блок, сада су постале „неутралне“.

– После рушења СССР-а и Југославије као прозападног санитарног кордона за изолацију СССР, поново се отворило питање контроле Балкана, пре свега православних Срба. Иако је Русија суочена са издајом свог руководства била тада на коленима, западни планери су се плашили њене могуће реанимације, па су због тога били створени услови који су чинили немогућим повратак Русије на Балкан. Ради тога је била остварена фрагментација историјски неоспорно српских земаља.

Другим речима, распад Југославије није довео до „ампутације“ територија од Велике Србије, насељених Словенима-римокатолицима. Највероватније, је тада, почетком 90-их, неко и могао очекивати то, да ће сада, кад се Србија на крају избавила од србофобних нација, почети да живи нормалним животом. Но, ништа слично се није десило. Србија се није ослободила од тих, са којима су је насилно сјединили 1918. године у име реализације планова, о којима смо ми горе говорили.

Распад Југославије довео је до потпуног дробљења српског пространства и чак стварања на том пространству неких државних творевина, задојених антисрпским идентитетом. Овде пре свега мислимо на Црну Гору.

– Чак ни то није најважније, него то што је у Београду, после окупације Косова и Метохије 2000. године, инкорпориран један прозападни марионетски и потпуно антинародни режим. Споразум Србије о стабилизацији и асоцијацији са ЕУ представља једноставно дугорочни, корак по корак, програм успостављања колонијалне структуре на западнобалканским територијама.

Ради обезбеђења тих интереса, политички, привредни, војни и просветни живот балканских земаља уводи се у такозване европске стандарде, чијом се имплементацијом ствара реална подлога за стварање и подршку колонијалног поретка, који одговара интересима Брисела.

Шта сама по себи представља идеја Царинске уније, коју је наговестио Вучић?

– Вучићева идеја царинске уније је алтернативни план уласка у ЕУ. „Нова Југославија“ ће бити исто толико хетерогена као и претходне две Југославије – Краљевина и Титова. Само што сада улогу ланаца на ногама не би вршила Хрватска, него антиправославна исламска осовина Словена-муслимана и Албанаца.

У Првој Југославији Словени-муслимани у Босни су у целини били настројени просрпски? Но, сада се Словени-муслимани идентификују као посебна нација, Бошњаци. И та босанска самоидентификација зида се како на фундаменту исламских вредности, тако и на моћном србофобском импулсу. Како ће коегзистирати у истом културном пространству Срби бошњаци-србофоби, православни Срби и Албанци-србофоби?

– У том моделу његови конструктори управо ове противуречности и доживљавају као железне гаранције тога, да православне Србе и Македонце у унутрашњој политици задржава албанско-муслиманска осовина, а у спољној политици – да се политички и привредни интереси Русије не могу нормално реализовати у нашем региону.

Процес евроинтеграција је веома штетан за Србију, а Тројански коњ неојугословенског пројекта је тим опаснији, што ће таква врста интеграција довести до стварања државе, која ће подробно бити минирана постојањем неразрешивих унутрашњих противуречности. А да ли је могућ други модел интеграција? Колико је реално уједињење Србије и Републике Српске (БиХ), а такође Црне Горе и Македоније?

Тешко је замислити, да ће неко тамо у високим закулисним кабинетима дозволити да се учини бар један од четири корака, неопходна за оваплоћење у живот тих планова о „ресрбизацији“ Балкана.

Не могу да замислим: да ће неко дозволити Србима из Републике Српске да се мирно одвоје од босанских муслимана и Хрвата Хергец-Босне?

Не могу да замислим: да ће неко дозволити Црногорцима да се присете да су они такође Срби, а не „монтенегрини“?

Не могу да замислим: да ће неко дати назад Србима Косово и Метохију??

И најважније, без чега сва та три корака генерално изгледају као пуста утопија: не могу да замислим да ће неко дозволити да се у Београду формира српска власт?

– Велике силе нису заинтересоване да Балкан остане зона нестабилности. Босна и Херцеговина – уместо да постане котао за топљење, инструмент за претапање различитих словенских култура у нешто „југословенско“, претворила се у плацдарм за даље ширење радикалног исламизма не само у Европу, него и на читав простор Евроазије. Босна и Херцеговина која је некада конструисана управо као Југославија у малом, почела је да се расипа после распада велике хетерогене државе. Излаз може бити само претварање Републике Српске у независну државу, док би истовремено држављани муслиманско-хрватске федерације сами решавали своју судбину. Самостална Република Косово такође представља извор вехабизма и подстрекивања великоалбанских снова и претензија.

После петооктобарског мајдана 2000. политички живот у Србији има све одлике споља контролисаног процеса, у оквиру кога се изборна воља медијски обликује и усмерава ка унапред припремљеним актерима убаченим у изборни процес. Зато против Вучића изборну борбу воде још два проверена прозападна актера – бивши министар спољних послова Јеремић и омбудсман Јанковић.

А Шешељ?

– Шешељ је атрофирао у омиљеног Вучићевог опозиционара.

Веома је проблематично формирање аутентичне националне политичке опције у тако контролисаној ситуацији. но, то не значи да је то и немогуће. Хтео бих да истакнем упорни и неуморни рад „Двери Српских“ који су добили, иако скромне, но ипак опипљиве резултате.

Каква је функција „Двери“ у савременој политици?

– У овом случају ја под „политиком“ не бих подразумевао неке тактичке потезе, него нешто сасвим друго. Сада је важно формирати концепцију националног препорода. Јасно истаћи обрисе тога – шта ми реално можемо постићи. Одредити циљеве и градити конкретну стратегију из схватања тога на који начин се могу постићи ти циљеви.

Међутим, ма колико то изгледало за некога наивно и романтичарски – у савременим условима непоколебљивост у одбрани идеја које формирају истинску стратегију националног препорода, представља важнији посао од неких тактичких достигнућа, као што су на пример резултати предстојећих избора.

Но није довољно бити мислилац и теоретичар, потребно је и искуство реалне политике, то јест, каквом тактиком достизати привремене циљеве.

– Истовремено, ово не значи да је политичка борба за промену досадашњег погибељног ЕУ курса немогућа, већ да она мора да превазиђе уске страначке оквире како би се мобилисали сви патриотски и стручни потенцијали српског друштва.

Такође, борба за нову српску политику мора да превазиђе вештачке границе повучене посред српске националне територије, јер је кадровски потенцијал ван Србије, посебно у Републици Српској под руководством М. Додика, изузетно значајан и непроцењив ресурс.

При том се борба за обнову и очување институција правне државе чини патриотским задатком број један. Српске патриоте се не смеју заваравати прелестима технологије „обојених“ преврата, не смеју да постану мета некакве нове наранџасте револуције, већ еволутивног патриотског освајања „изнутра“.

Рушење институција српске државе такође спада у део планова о претварању Србије у колонију ЕУ, јер ће народ, који се уморио од безакоња, пристати на сваку власт која најави спремност да ће на крају завести ред.

Да, у Украјини је управо тај моменат одрађен на мајдану. Људи су подржали евроинтеграторе управо због тога, што је претходна власт била оваплоћење безакоња, а Европа се доживљавала у пропаганди мајдана управо у својству алтернативе безакоњу.

Остаје да нашем братском народу пожелимо мудрости и издржљивости.

Превод ФСК са руског: ruskline.ru/serbiya_pered_dvumya_tupikami/

Наслов и опрема: Стање ствари

(ФСК, 24. 3. 2017)

Advertisements