Златко Паковић: Самоубиство Марка Фишера – губитак битке са капиталистичким реализмом

Депресија је вера у капиталистички реализам, коју прожима заповест: „Нема алтернативе!“ Она се данас узима у обзир (и обзор) као прва Божја заповест

Златко Паковић (Извор: Данас)

Златко Паковић

У петак, тринаестог јануара, убио се Марк Фишер. Човек који је успоставио најпрецизнију дијагнозу света у који смо запали и, истовремено, дијагнозу самога себе.

Прва је ‘капиталистички реализам’, друга – ‘депресија’. Оне су систем спојених судова, наличје и лице – надиндивидуална структура и њена интериоризација.

Бивати у капиталистичком реализму као свесно, критичко биће, значи водити непрестану, критичну борбу против депресије, тачније, непрестану борбу против свих антидепресива што их нуди индустрија која има дијагнозу ‘капиталистички реализам’… борбу против реалности која негира оно реално… О томе је Марк Фишер (Mark Fisher), теоретичар кибернетичке културе, уз текстове на свом блогу „k-punk“, оставио за собом, и за светом, и две знамените књиге: „Capitalist Realism: Is there no alternative?“ („Капиталистички реализам: Нема ли алтернативе?“, 2009), „Ghosts of My Life: Writings on Depression, Hauntology and Lost Futures“ („Духови мог живота – списи о депресији, науци о утварама и изгубљеним будућностима“, 2014). Јер, шта је то депресија ако не свепрожимајуће осећање безалтернативности?

Депресија је вера у капиталистички реализам, коју прожима заповест: „Нема алтернативе!“ Она се данас узима у обзир (и обзор) као прва Божја заповест: „Ја сам Господ Бог твој и немој имати других богова уза ме!“ Пророк ове заповести некадашња је британска премијерка Маргарет Тачер. Изговорила ју је рударима у штрајку 1985. године, потврдивши неопозивост своје одлуке о њиховом отпуштању: „Нема алтернативе!“

Марк Фишер

Марк Фишер

Супруга Марка Фишера, поводом његове смрти, написала је да је он изгубио битку са депресијом, дакле, битку са капиталистичким реализмом. Грозоморна је то битка. У њој противник користи вашу победу за стицање профита и моралног капитала у корист своје демократичности, отворености за расправу, за друкчије, алтернативно мишљење, једном речју, за свој „либерални комунизам“, како је говорио Марк Фишер. Нелагодна је истина да је, рецимо, Славој Жижек, тај теоретичар антикапитализма – најлуксузнији производ капиталистичког реализма.

У првом поглављу књиге „Капиталистички реализам“ – „Лакше је замислити крај света него крај капитализма“ – Фишер пише да је дошло до трансформације културе у музејске експонате: „Моћ капиталистичког реализма изводи се делом из начина на који капитализам обухвата и прождире сву претходну историју: то је један од резултата његовог ‘система једнакости’ који свим културним објектима, били они религиозна иконографија, порнографија или Марксов ‘Капитал’, може да прида монетарну вредност. Прошетајте Британским музејем, у којем су објекти истргнути из својих животних светова, послагани као да се налазе на палуби неке предаторске свемирске летелице, и добићете моћну слику и прилику тог процеса на делу. Током претварања пракси и ритуала у пуке естетске објекте, уверења претходних култура објективно се иронизују, трансформишу се у артефакте.“

Сам човек је постао артефакт сопственог надзора. Радник је постао артефакт сопственог надзора унутар претпостављене перспективе надзора свог послодавца. То Фишер прецизно назива „тржишним стаљинизмом“.

Фишер вели: „Реализам је овде аналоган дефлацијској перспективи депресивца који верује да је свако позитивно стање, свака нада, опасна илузија.“

Марку Фишеру који је знао шта треба чинити, то није пошло за руком. О разлозима тог неуспеха оставио је пре две године потресан текст „Good for Nothing“ („Добар ни за шта“, theoccupiedtimes.org, 14. март 2014). Ту упозорава на кључну ствар, која увек измиче стручњацима за политику и психологију, а то је да су депресија и политика у нераскидивој вези. Депресија, тај самооптужујући глас, у ствари је поунутрашњен исказ структуре друштвене моћи. Закон те структуре данас је у томе да је слобода постала роба.

Слобода је претворена у вредност која се може изразити монетарно. То је бит капиталистичког реализма из којег је избачено само реално. А шта је, уистину, оно реално?

То је кључно питање корените алтернативе капиталистичком реализму. На њега се не може одговорити позитивно, наиме, дефинитивно. У суштини, то је негација капиталистичког реализма као саме реалности, јер је овде посреди културални, идеолошки конструкт који се намеће као реалност, наиме, као природна или културна нужност.

За почетак, потребно је радикално, донкихотовско изокретање перспективе. А у критику капитализма неопходно је увести и лудичку духовитост, како би се у тој борби сузбила вероватноћа повратка на старе облике борбе против капитализма, који су, у свом сентиментализму и ригидности, урађали нехуманошћу.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Данас, 27. 1. 2017)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s