Крис Милингтон: Историјат терористичког насиља у Француској

Први пут објављено 15. јануара 2015.

(History Today, 8. 1. 2015)

Дана 7. јануара 2015. наоружани нападачи су побили дванаесторо људи у нападу на редакцију сатиричног листа „Шарли ебдо“ у центру Париза. Француски председник Франсоа Оланд је одмах осудио насиље као кукавичко убиство и акт тероризма.

ht-1512015

Терористичко насиље има дугу историју у Француској. Сам термин тероризам је скован првих година Француске револуције како би описао крваву владину кампању против контрареволуционара. Тек крајем 19. века термин је добио своје модерно, далеко негативније значење. У ово време анархисти широм света, пратећи своје идеолошке узоре из Русије, нападали су шефове држава, без обзира да ли су у питању председници или монарси, током такозване Декаде регицида између 1892. и 1901. године. Амерички председник Вилијам МекКинли, убијен у септембру 1901. године, најистакнутија је жртва овог таласа насиља. Цивили нису били поштеђени анархистичког насиља. У фебруару 1894, Француз Емил Анри је бацио бомбу у луксузни париски ресторан а потом се дао у бег.

Иако је анархизам после Првог светског рата био у опадању, нова идеологија – фашизам – инспирисала је наредни талас унутрашњег насиља. Новембра 1937. полицијски органи су открили Тајни комитет за револуционарну акцију (Comité Secret d’Action Révolutionnaire).  Ова организација, позната и под називом Кагул, израсла је из једне екстремно десне уличне политике која је током ове деценије била присутна у Француској, као и другде у Европи. Нису насумично нападали цивиле; извршили су неколико атентата против истакнутих италијанских  антифашиста који су боравили у Француској, а заузврат су од Мусолинија добијали оружје. Ипак, њихова главна идеја је била да збаце Трећу Републику и уместо ње успоставе фашистички поредак. Да би постигли овај циљ, активисти су извели неколико бомбашких напада, углавном у Паризу, надајући се да ће се проширити страховање како је Комунистичка партија извела нападе и како је скори почетак друштвене револуције неизбежан. Ипак, група није успела да убеди своје пријатеље у армији да изведу превентивни напад против левице а потом су власти откриле заверу.

Политичко насиље настављено је током мрачног доба Окупације. После инвазије нацистичке Немачке на Совјетски Савез јуна 1941, Француска комунистичка партија коначно се ослободила неутралног држања које је наметнула Москва и отпочела серију бомбашких напада и атентата против немачке војске и колаборационистичких група. Напади су изазвали сурове репресалије окупационих власти: из места где су се напади одиграли узимани су таоци од којих су многи потом стрељани. Да би се борио против Покрета отпора режим у Вишију је јануара 1943. оформио посебну милицију, паравојну јединицу која је имала задатак да лови и ликвидира припаднике Покрета отпора.

Након ослобођења 1944. терористичко насиље је и даље морило Француску. Грађански рат у Алжиру током 50-их година изнедрио је алжирски Фронт за национално ослобођење (Front de libération nationale, FLN). Ова националистичка организација реаговала је на репресију нападима на француске полицајце и државне званичнике. Проимперијални европски досељеници формирали су, с друге стране, Тајну оружану организацију (Organisation de l’armée secrete) која је починила бројне злочине на територији Алжира пре него што је преместила тежиште свог деловања на територију саме Француске, после француског повлачења из ове колоније.

Током 70-их и 80-их година формиране су групе радикалних левичара, попут Директне акције која је починила бројне насилне нападе. Директна акција уклапала се у миље антикапиталистичког тероризма који је довео до успона група као што су Фракција црвене армије у Немачкој или Црвене бригаде у Италији.

Спектар политичко-верског тероризма је проширен током 90-их година. Након што је Алжир пао у провалију грађанског рата почетком 90-их, најрадикалнија исламистичка група, Корпус исламистичке армије (Groupe Islamique Armée – GIA), починила је нападе на територији Француске како би повећала сопствену политичку снагу, односно да би казнила Француску за њену империјалистичку прошлост. Њихове акције средином 90-их обухватају отмицу једног авиона на Божић 1994. године и бомбашки напад на метро станице у Паризу, посебно станицу Сент-Мишел где је погинуло осморо људи. Француско сучељавање са исламистичким тероризмом наставило се после напада на Њујорк септембра 2001. године, а земљу нису заобишли ни напади Исламске државе: планинар Ерве Журдел (Hervé Gourdel) отет је и погубљен у Алжиру септембра 2014. године од групе која симпатише Исламску државу.

Француско искуство са тероризмом је индикативно за проблеме са којима се сусрећу историчари. Узимајући у обзир различитост идеологија, уверења и тактика које су примењивале насилне групе од 1890-их, прецизније је говорити о тероризмима него о тероризму. Посебно што су истраживачи, иако се углавном слажу у вези са чињеницом да терористи својим злочинима настоје да привуку пажњу јавности, сагласни око мало тога од суштинске важности за дефинисање овог феномена. Главна препрека за општу дефиницију тероризма лежи у томе што је термин суштински субјективан. Мало ко ће тврдити да су припадници француског Покрета отпора у Другом светском рату били терористи, али ће већи број за овај злочин оптужити колаборационистичке власти. С друге стране, не можемо да игноришемо да су атентати и бомбашки напади које су изводили припадници Покрета отпора често подразумевали онакав облик деловања који данас препознајемо као терористичке нападе. Припадници француског Покрета отпора се боље могу разумети као борци за слободу, што је термин широко популаризован од стране антиколонијалних националистичких покрета после 1945. године. Последично, за активисте FLN-а у Алжиру током педесетих година, Французи су ти који су починили акте терора против урођеничког становништва које је једноставно желело да ослободи своју земљу стране владавине. „Тероризам“ и „терористи“ су термини који се користе као политичка алатка уз помоћ које државе и политичке групе могу да дискредитују своје непријатеље. Без обзира на то, док тероризам, као што је уочљиво из француског искуства, пролази кроз константне промене, поглед у прошлост може да понуди лекције како терористичке групе настају, изводе своје акције, развијају се, и евентуално гасе.

Крис Милингтон (Chris Millington) је професор историје на Универзитету у Свенсеу и коаутор књиге Fascism and France: February 1934 and the Dynamics of Political Crisis коју ће ускоро објавити Раутлиџ (Routledge).

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-38i



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , , ,

Оставите коментар