Милош Милојевић: ИМТ – трка за џекпотом на Новом Београду

Новија српска економска историја – обележена полудобровољним довођењем у неоколонијални положај – обележена је неколицином митова чија је улога да идеолошки оправдају ове политичке потезе. После 2000. године један од типичних митова је било инсистирање на малим и средњим предузећима као мотору развоја привреде и тобожњој превазиђености и анахроности великих производних система. Други међу тим митовима је инсистирање на иманентној инфериорности српске привреде, односно на наводној неспособности српских привредника и радника да овладају сложеним производним поступцима и да светском тржишту понуде софистициране, савремене и – скупе производе.

imt-pecat

Трактори који руше митове

У претходном броју Печата писали смо о путу ИМТ-а од успешног предузећа тешке индустрије до стечаја који је оглашен у септембру 2015. године. На случају ИМТ-а јасно се може пратити способност да се у српским (и југословенским) приликама усвајајући техничка знања из иностранства развије домаћи производни програм високог технолошког нивоа. Наиме, није протекло много од куповине првих лиценци за производњу трактора 1955. до сопствених производних линија. Како наводи инжењер Часлав Ивановић на избирљивом америчком тржишту ИМТ трактор се показао као технички квалитетан производ. Наиме, на узорку од 6.000 трактора који су извезени у САД између 1989. и 1993. године – у питању је модели од ИМТ 539 (39 коњских снага) до ИМТ 5.136 (од 136 коњских снага) – прокњижен је трошак у гарантном року од 0,55% што је на нивоу најбољих светских произвођача трактора.

Финансијску стабилност некадашњег гиганта ништа не илуструје боље од кредита Светске банке уложеног у подизање знатног дела савременог фабричког комплекса. Све кредите са међународним монетарним установама у то време је уговарала Југословенска инвестициона банка. Ипак, 1974. ИМТ и кикиндска Ливница воде преговоре за узимање кредита од ових установа. Кредит од 19 милиона долара фабрика је исплатила из властитих средстава током једанаестогодишњег рока након трогодишњег грејс периода. Када је Савезно извршно веће угостило Роберта Макнамару на пријему коме су присуствовали представници домаћих корисника ових кредита ИМТ је истакнут као један од најбољих корисника кредитних линија ове врсте.

Радослав Радовић додаје да је последњих година ИМТ овладао производном технологијом софистицираних уређаја који подразумевају уградњу сигурносне кабине, синхронизоване трансмисије, дигиталну инструмент таблу, ојачану подизну хидраулику, електронску регулацију вучне силе и друге техничке елементе карактеристичне за било који од савремених произвођача.

Новобеоградски џекпот

После 2000. године властима је далеко привлачнија била локација ИМТ-а и огромно земљиште на којој се налази фабрички комплекс од покушаја да се обнови производни процес и фабрика врати у живот.

Наиме, пратећи совјетску економску праксу ондашњи државни руководиоци су на простору данашњег ИМТ основали још 1947. године Завод Александар Ранковић. Новембра 1949. године у рад је пуштена Ливница а по напуштању оваквог основа за организовање фабричке производње фабрика је преименована. Завод, потоњи ИМТ, смештен је на општини Нови Београд, на површини од више десетина хектара земље. Новобеоградски фабрички комплекс и друга имовина ИМТ-а простирала се на 62 уредно укњижена хектара земље. Између осталог ИМТ је поседовао репрезентативну пословну зграду у улици Косте Главинића на Сењаку на три нивоа и са пола хектара земље као и зимско одмаралиште на Дивчибарама са 3 хектара земље.

Љубомир Стевановић, некадашњи генерални директор фабрике, наводи да је после 2000. године велики део ове имовине послужио као својеврсни плен нових властодржаца. Врло је тешко прецизно установити када и колико је имовине ИМТ продато и под којим условима. Радослав Радовић тврди да је Дирекција предузећа активно саучествовала у отуђењу имовине.

Зграда у Улици Косте Главинића продата је у бесцење а земљиште на локацији Стари аеродром требало је да послужи као колатерал за кредит којим би била обновљена производња и исплаћена ургентна дуговања. Нажалост, ни од овога није било ништа – осим што је на некадашњој фабричкој земљи подигнут комплекс зграда на којима проминирају рекламе европских банака, телекомуникационих компанија и регионалних трговинских ланаца. Складиште резервних делова захватало је површину од 11 хектара а сада се на том земљишту налазе угоститељски објекти, бензинска пумпа и неколико пословних зграда. Изненађујуће је да оволике површине нису донеле довољно средстава која би могла бити уложена у производни процес. По свој прилици, преговарачи продавца нису били нарочито вешти. И поред свега преостало је још 36 хектара земљишта на локацији која је потенцијално исплатива грађевинска зона.

Поред тога у бесцење је продавана и ИМТ-ова интелектуална својина: Радовић наводи да је за 100 хиљада евра продато пет технологија за производњу пет трактора пакистанском купцу. О коликом потцењивању је реч речито сведочи чињеница да техничка документација за кабину малог трактора кошта отприлике 150.000 евра!

Има наде!

У недавном чланку Самоуправљање и приватизација Миоград Зец, професор економије на Филозофском факултету у Београду, навео је да  је у структури капитала самоуправних предузећа доминирала скупа и често беспотребна имовина (70 одсто) а да на често застарелу и нефункционалну опрему одлази свега 30% вредности. Можда је професор Зец у праву када наводи да је имовина самоуправних предузећа понекад скупа и беспотребна – али у тешким тренуцима реформисања баш та имовина би могла да послужи као база за финансијски и производни опоравак. Наравно, ако се не продаје у бесцење већ по тржишним ценама. Нажалост, у великом броју случајева тежиште није било на покушајима обнове производње већ на превођењу скупе имовине у приватне руке по повољним ценама.

Да ли је министар Сертић када је недавно изјавио да се иде ка гашењу бројних предузећа – некадашњих производних гиганата био свестан да могућности за опоравак барем неких од њих нису исцрпене? У случају ИМТ-а, према сведочењима упућених, постоји више заинтересованих страних партнера способних да покрену производњу и запосле раднике. Економска супстанца предузећа није разорена а преостала имовина којом још увек располаже може да избави фирму из стеге пренапумпаних дуговања. На крају, кључно питање је да ли Србија сме да у тешким економским приликама не покуша све што је у њеном моћи да опорави некадашње стубове сопствене привреде?

(Печат, 3. 6. 2016)


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7JX



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

1 reply

  1. Наде увек има, мислим да постоји и жеља да се нешто покуша у одређеним круговима, али са друге стране постоји притисак да се у Србији не производи ништа што се ослања на домаће знање и способност који се по вертикали преноси кроз циљано одобрење кредитиних линија и доношење прописа који отежавају рад домаћој привреди. О прецењеном курсу динара тек не треба трошити речи…

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s