Слободан Антонић: Докле више са „србијанчењем“?

Слободан Антонић

Слободан Антонић

Када је недавно Бата Живојиновић преминуо, Блиц и Политика су га представили као „српског и југословенског“, док су га Ал Џазира и Аваз назвали „србијанским“ глумцем. Такође су, ових дана, босански медији (Аваз или Н1) Зорана Кесића, упућујући на његово измотавање са Милорадом Додиком, уредно назвали „србијанским комичарем“, док је најновији интервју вође странке „Доста је било“ у БиХ изашао под насловом: „Саша Радуловић, Сарајлија и србијански опозиционар“.

И хрватски медији и политичари, уз босанске, уредно користе израз „србијански“. Тако је доскорашњи председник хрватске владе Зоран Милановић, усред избегличке кризе, био изјавио: „Ја сам један од већих пријатеља Срба у Хрватској, али Србијанци – то је нешто друго“.

Тиме је још једном потврђена систематска језичка политика Хрватске, усмерена на стварање разлике између Срба из Србије и Срба ван ње.

Средиште те политике јесте лексема „Србијанац“.

За хрватске медије, када је реч о било којој установи или појави у Србији, придев „српски“ једноставно не постоји. Не само да Хрватска зна једино за „србијанску владу“ или за „србијанског предсједника“. Чак и Господин Иринеј, за хрватске медије је само „србијански патријарх“ (такође: овдеовдеовде и овде).

У вези са овим последњим, Зоран Ћирјаковић скреће пажњу да је и Радио Слободна Европа, коју финансира влада САД, својим „програмима на јужнославенским језицима“ такође почео да говори:  „србијански патријарх“. Сличну, још доследнију језичку политику, упозорава Ћирјаковић, води  Southeast European Times, гласило чији је „спонзор“ „Америчка команда у Европи“.

Политичко разликовање при де ва „ср би јан ски“ од „срп ски“, како објашњава лектор Градимир Аничић, у јавном говору по ти че из 1882. године, када је Кнежевина Србија постала краљевина. Тада је из Беча дошао протест у коме се тврди да краљ Милан „не може бити српски, већ србијански краљ“. „Аустр оугарска је ув ек инс ис ти рала  на  придеву `србиј ански`  ј ер им је свак а Србија  ван Београдског пашалука б ил а превелика“, подсећа Аничић.

И не само да су хрватски, босански и амерички медији препуни „Србијанаца“. Ова лексема проширила се и по Србији, нарочито у медијима који су новцем или идеологијом везани за Хрватску и/или САД.

Најпре, на „Србијанцима“ се инсистира у антисрпским гласилима по Војводини, који, по правилу, пропагирају некакав „војвођански идентитет“, па и „војвођанску нацију“. Као што је исцрпно показано у књизи Досије: Аутономна покрајина Војводина (ур. Чедомир Антић), у томе се посебно истичу портали Слободна Војводина  и Аутономија инфо.

Овај први портал, рецимо, пише о „болесном хегемонизму (…) Србијанаца“, оптужујући да је јужно од Саве и Дунава „зло у народу, генетски усађено“. На том порталу такође се може прочитати да је „србијанска војска, уз османлије, побила више народа у Војводини него и једна војска после кроз историју“, те да би најбоље било „лепо оградити смрдију (мисли се на средишњу Србију – С. А.) бодљикавом жицом и све прогласити тешко контаминираном зоном“. Следећи овакву реторикуВојвођански отпор објавио је „Приручник за пружање грађанског отпора“ у коме позива на „ослобођење Војводине од србијанске окупације“.

И Аутономија инфо, чији је издавач Независно друштво новинара Војводине, кроз перо Динка Грухоњића, уредно инсистира на „Србијанцима“, односно на „србијанској националистичкој власти“, „србијанској политичкој сцени“, „србијанској влади“, итд. За Грухоњића су карактеристичне реченице натопљене антисрпским тоном: „Војводина је наново додељена Србији након Другог светског рата, да би се повећао недовољно постојећи србијански антифашистички капацитет“. Као што се види, придев „србијански“ по правилу је употребљен у сврху дистинкције, ниподаштавања и вређања.

У Београду на „Србијанцима“ најпре је инсистирала Соња Бисерко и њен Хелсиншки одбор. У публикацијама  ове организације њена председница готово обавезно је користила синтагме попут „србијанског друштва“, за које, рецимо, каже да га одликује „тоталитарни начин мишљења“, као „главна опструкција демократизацији друштва“.

Ипак, београдски медиј који је најдоследнији у „србијанчењу“ свакако су Е-новине. У њима се у потпуности следи хрватска језичка политика. Тако у Е-новинама постоји: „србијанска Влада“ (на пример:овде и овде), „србијански премијер“ (на пример: овдеовде и овде), „србијански председник“ (овдеовдеи овде), „србијански парламент“ (овде), „србијански безбедносни апарат“, „србијански медији“, „србијанска делегација“, „србијанска престоница“, „србијанска министарства“, „србијанско тржиште“, „србијанска историја“, „србијанска стварност“, „србијански министар здравља“, „србијански превозници“, па чак и „србијански фудбал“ у коме се игра „србијански шампионат“.

Наравно, у Е-новинама уз придев „србијански“ најчешће иде и нека негативна реч или синтагма, па тако у „србијанском политичком мраку“  слободно дивљају „србијански неонацисти“ и „србијанске неонацистичке банде“, попут „србијанске фашистичке фаланге Наши“, због чега је неограничено на делу „србијански фашизам“, а званична политика „србијанске државне олупине“, бар када је реч о ратним злочинима, није ништа друго до „србијанска зајебанција“ (наслов овог текста је, иначе, карактеристичан за слику Србије коју дају Е-новине: „Држава унапређених кољача“).

Е-новине се толико труде да избегавају реч „српски“, да уместо „великосрпски“ радије кажу „великосрбијански“. Због тога у Е-новинама читамо о „великосрбијанцима“, „великосрбијанштини“,„великосрбијанским сакалудама“, „великосрбијанском скупу“, „великосрбијанским екстремистима“, „великосрбијанском олошу“, „великосрбијанском чопору“, „великосрбијанској курти&мурти и радојици&милојици“, „великосрбијанској клерофашистичкој банди Двери“, „великосрбијанским оргијама“, „помахниталим великосрбијанцима“, великосрбијанском трабанту“, „великосрбијанском фанатику“ итд.

Но употреба  „србијанства“ у Србији није учинак аутентичне разликовности настале у Србији, већ резултат преузимања модела хрватске језичке политике према Србима. Наш сопствени осећај за језичку политику, међутим, као део културне и националне политике готово да уопште не постоји. Због тога и они који не припадају колонијалној интелигенцији често нису у стању да препознају „кукавичија јаја“ антисрпских (микро)империјализама.

У Србији се, упозорава Владислав Ђорђевић, просто бежи од термина „српски“, поготово у називима националних установа – потпуно супротно званичној хрватској језичкој политици (види табелу).

Србија Хрватска
Радио-телевизија Србије Хрватска радио телевизија
Електропривреда Србије Хрватска електропривреда
Железница Србије Хрватска жељезница
Народна банка Србије Хрватска народна банка
Црвени крст Србије Хрватски црвени криж
Телеком Србија Хрватски телеком
Путеви Србије Хрватске аутоцесте
Србија воде Хрватске воде
Привредна комора Србије Хрватска господарска комора
Институт за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут“ Хрватски завод за јавно здравство
Републички фонд за здравствено осигурање Хрватски завод за здравствено осигурање
Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање Хрватски завод за мировинско осигурање
ТАНЈУГ Хрватска извјештајна новинска агенција
Лутрија Србије Хрватска лутрија
Пошта Србије Хрватска пошта и телекомуникације
Србијашуме Хрватске шуме
Олимпијски комитет Србије Хрватски олимпијски одбор
Ватерполо савез Србије Хрватски ватерполо савез
Историјски музеј Србије Хрватски повијесни музеј
Удружење књижевника Србије Удружење хрватских књижевника
Ауто-мото савез Србије Хрватски ауто клуб

Готово сва друштва или установе које данас у Србији носе назив „српски“ тај назив су добиле још пре 1945. године, или чак пре 1918. године – попут „Српске академије наука и уметности”, „Српске књижевне задруге”, „Српског народног позоришта”, „Српске православне цркве”, „Српског лекарског друштва“ итд.

Ретке су установе или друштва које данас добијају предзнак „српски“, попут „Српског књижевног друштва“ – основаног 2001. као пандан Удружењу књижевника Србије. Тамо где је удружењима или установама враћен стари назив, често је то било уз озбиљне отпоре и негодовања због „национализма“ – попут онога што се догађало приликом промене назива „Социолошко друштво Србије” у ранији назив: „Српско социолошко друштво”.

Али, питаће поједини неупућени или наивни читалац, како да направимо језичку разлику између Србије и српских крајева, а без коришћења често пејоративног атрибута – „србијански“?

То се најбоље може урадити терминима „српски“ и „свесрпски“. А разлика унутар српске нације може се лако направити кроз сложенице „Срби из Србије“, „Срби из Републике Српске“, „Срби из Црне Горе“, итд.

Најважније је, као што је студиозно показао професор Миро Ломпар, у својој књизи Дух самопорицања, не наседати на туђу и непријатељску културну и језичку политику. Тако тај опасан клин између „Срба“ и „Србијанаца“ неће моћи да разори оно што увек мора да остане јединствени српски национални корпус.

(ФСК, 7. 6. 2016)


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7Jd

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

9 replies

  1. А шта се може очекивати од Хрватијанаца и муслиманијанаца из Западног Балкана …

    Свиђа ми се

  2. ТО ЈА 20 ГОДИНА УНАЗАД ГОВОРИМ ! АЛИ НЕМА КОМЕ !

    Свиђа ми се

  3. Било би интересантно пронаћи стари чланак Зорана Ћирјаковића о овој теми који прати генезу србијачења у западним медијима од почетка деведесетих наовамо. Све до хрватског “србијански патријарх“. Мислим да се чланак може пронаћи на сајту Напредног клуба.

    Свиђа ми се

  4. А за разликовање Срба и Србије у облику присвојног придева постоји реч “Србијин“. Она се јако ретко користи – не знам зашто – али је има у појединим публикацијама. Србијина војска,становништво, привреда итд може да замени распрострањено србијански које се често користи у значењу шумадијски.

    Свиђа ми се

  5. Име је важно, али и суштина. Малосрбијански критизери свега српског изван србије, на пример, највише замерају једном Милошевићу што је „Црногорац“, Шешељу што је „Херцеговац“, а Тадићу, или Вучићу, што сау „Босанци“. Заузврат, нико Томиславу Николићу не замера што је „Шумадинац“, већ конкретне пропусте и грешке! Ванземаљац, који ништа не зна о нама, кад би дошао у Србију, помислио би да председнике у Србији бира неко други, из вана, а не грађани Србије на слободним и тајним изборима. Сетимо се само срамне петиције малосрбијанских аутошовиниста против „црногорских студената“! Исти онај ванземаљац би помислио да Србија финансира студирање Црногораца, а не Срба из Црне Горе. Па сваки студент Србин из Црне Горе, да би користио привилегије на универзитетима у Србији, мора да донесе изјаву оверену у општини у којој има пребивалиште у Црној Гори, у којој потврђује да је Србин! Овером те изјаве, док је год актуелни режим у Подгорици на коњу, тај млади академац је себестави и оверио на списку проказаних Срба, који никада неће добити државни посао! А онда, дођу малосрбијанци и кажу да су њима: Срби из Црне Горе и монтенегрини – исто“! Или, исти су им Муслимани федерације БиХ и Срби из Републике Српске, сви су им – „Босанци“ Док је тако, користиће се назив „србијански“.

    Свиђа ми се

  6. Najviše je ovaj termin u upotrebi kod Srba van Srbije. Problem je što kod nas nikada nije došlo do integrisanja Srba iz Austro-Ugarske i Crne Gore u srpki nacionalni korpus. Bilo je za to prilika 1918.ali je propuštena. Zato su onako lako Ličani , Bosanski Krajišnici , Crnogorci , Kordunaši i Banijci otišli 1941 za austrijskim kaplarom Titom . I bili su mu najvernije sluge . I okupirali su Srbiju 1944. i ostavili krvav trag. Ne može se zaboraviti šesta lička , peta crnogoska i četvrta krajiška koje u crno zaviše Srbiju . Tek kada je stigla Božija kazna u vidu titovog generala 1995 . i te Ličane i te Kordunaše i te Banijce može se reći da su tek tada postali deo našeg nacionalnog korpusa u pravom smislu te reči .

    Свиђа ми се

  7. Сад, г. Ђукићу, не бих се сложио да БУ даје привилегије Србима из Црне Горе, колико чујем и г-ђица А. Вуковић, г. А. Мартиновић, вероватно још неки милитантни Дукљани су високо образовање стекли или стичу на БУ и тако искомпромитовали поштену српску младеж из ЦГ. И заиста их има превише који кад овде дођу не либе се да, чак, кличу Кнезу Лазару и Косову, а кад се врате у Подгорицу стају уз тамошњу србофобију (лично сам томе посведочио) . Чини ми се да прави искрени црногорски Срби сиротују по Беранама, Мојковцу, Пљевљима и Подгорици и да никад нису ни пришли БУ:

    Враћамо се на то, г. Слободане, уједињење из 1918-те је махом спроводила Црна рука и београдски заступници интегралног југословенства, махом због тога је (поред свега другог) „прилика“ и пропуштена. И као реакција на то се касније родио и лички, црногорски и кордунашки комунизам. Како да Срби из српских земаља остану то што јесу, ако самом Матицом руководе декадентни интелектуалци и официри, надкофесионалне и наднационалне оријентације (Скерлић, Пашић, Апис и сл.) Морате ланац узрока и последица пратити до краја.

    Свиђа ми се

  8. Кад ми неко каже да сам Србијанац, а не Србин — то ми је тешка увреда и национално понижавање. Иако сам стицајем околности рођен као Србин у Србији, нисам Србијанац. Не можемо забранити другима да нас Србе сужавају и разбијају преко „Србијанац“. Али, ми смо свуда, па и у Србији, Срби као што су Хрвати и у Хрватској и у Србији Хрвати. Тако смо и ми Срби свуда Срби. Нажалост, има много и Срба — антисрба. Али, то је друго питање и други српски проблем.

    Свиђа ми се

  9. „Србијанац“ и „Србин“ не припадају истој категорији појмова.

    У пасошу пише nationality, што се више не односи на етнос, већ на држављанство. Од Америчког рата за независност наовамо (агенда коју Америка, природно, покушава да наметне остатку света) nationality се више не односи на етничку припадност, него на грађанство обухваћено истим правним оквиром (државом) . Ирац је морао да жртвује своју „галиканство“ у име америчког држављанства, Пољак свој „панславизам“ итд. Свако је, дакле, морао да се одрекне виших домета своје матичне културе у име „американизације“.

    Сад, замислите да се Српство сведе само на Србију… Не би било ни почетног импулса за уједињавањем из 19. и почетка 20. века.

    План је да се нација сведе на nationality, да би се они који су Изнад Нација (нека их свако сам именује) поставили као једини миротворци и једини кохезиони фактор над покореним провинцијама.

    Тако, ко изједначава Српство и Србију, тај пристаје на провинцијализам. Нико никог не може да назове „Србијанцем“ и да притом мисли на етнос. Србијанац не може бити етнос, али не може бити ни увреда. Србин рођен у Трсту или Чонграду препознавао се с Србином рођеним у Кучима или Горском котару, на основу културе – Светосавља, немањићког наслеђа и Крсне славе. Испада да нико ко је рођен тамо где је рођен Немања или Јосиф Рајачић није Србин, јер само они који живе унутар Србије припадају српској nationality.

    Србију, по свему судећи, планирају још да смањују – хоће ли, на крају, само они који живе „под једном крушком“ да буду Срби, јер су се, случајно, ту затекли?

    Док смо стварно нешто значили, никог није вређало кад му кажу да је Србијанац. Сад се Српство свело на провинцију, па се изједначава с београдским атаром и многи на то пристају. Бојим се да, ако се тај (туђи) план оствари, то ће бити понајвише заслугом наших комплекса. Сад испада да нам је nationality прече од Нације, те свако сваког оптужује да је баш он прави Србин, а онај ко живи изван атара није и не може то бити у потпуности… А све у грчу да сачувамо оно што управо на тај начин и губимо.

    Сад, није исто ако те Србијанцем назове други Србин (који не живи у Србији) и неко ко није Србин. Треба разликовати мотиве.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s