Бојан Билбија: Да ли је могуће пресудом Караџићу потиснути сећање на НАТО агресију

Редиговање српске историје

Да ли је за Хашки трибунал 24. март датум као и сваки други у години, па је сасвим случајно одлучено да донесу пресуду Радовану Караџићу баш на овај дан ? Или грађани Србије имају право да у томе виде неку дубљу симболику, јер су већ уверили да се историјски важни датуми често преклапају и понављају? Тако је Милошевић изручен Хагу на Видовдан, тачно 12 година након што је  одржао највећи митинг, а Европа признала БиХ на годишњицу немачког напада на Југославију. Или су све то само теорије завере.

НАТО агресија 1999: зграда МУП-а Србије у пламену (Фото Танјуг)

НАТО агресија 1999: зграда МУП-а Србије у пламену (Фото Танјуг)

Чувај се мартовских ида, подсетио је видовњак Јулија Цезара на своје пророчанство, неколико минута пре него што ће га завереници убити у Сенату. Ова Шекспирова крилатица постала је славна и далеко надилази обично значење средине месеца по римском календару, а поготово марта који носи име по римском богу рата. О томе бар Срби доста знају. Наше „мартовске иде” добро су описане и у историографији, али и у митовима, без којих ни један народ не би могао цивилизацијски да опстане. Ако се по томе, онда Срби имају ових догађаја и за извоз.

Сутра обележавамо још једну тужну иду – Дан сећања на жртве НАТО агресије, односно 24. март 1999. када су прве бомбе пале на нашу земљу. Као национални Дан сећања, овај датум обележава се од времена владавине Војислава Коштунице, али рекло би се да ни он, као ни они који су дошли после њега, нису на томе превише инсистирали.

Са замахом већим од пуког полагања венаца, први пут је и сам врх државе својим печатом оверио овај трагични датум тек прошле године, када је то учинио Вучић. Са ове временске дистанце, може се спекулисати и о томе да је Вучићев потез био храбар, ако видимо шта се све догодило после марта. Била је то година када су га каменицама дочекали на обележавању две деценије од сребреничког масакра, а Србија у Уједињеним нацијама само крајњим напором спречила резолуцију о „геноциду” и пуштање „државе Косова” у Унеско.

Нешто слично, изгледа, и ове године, са новим симболичним прилозима за српску историју. Док ће Вучић говорити на простору НАТО злочина у Варварину суд за процесуирање ратних недела у Хагу – судиће о Сребреници. Пресудиће Караџићу, али на неки начин и свима нама, јер они који кроз погрешну диоптрију посматрају  границу великог злочина и геноцида – сигурно не би имали ништа против да Сребреница буде заувек српска судбина. Крај историје, што би рекао вашингтонски видовњак у покушају Френсис Фукујама.

Можда би неки „крај историје” за Србију и био од користи, ако само погледамо колике повесне наслаге носимо на себи деценијама и вековима. Али изгледа да нисмо ми те среће: Черчил је својевремено добро објаснио да Срби производе историју радећи ако треба и прековремено, у три наврата. Једино што није напоменуо да сировине увозимо из иностранства.

Управо март нам је некако најпродуктивнији месец. Готово да нема дана који није споменик. Велике демонстрације 9. марта 1991, смрт Милошевића 11. марта 2006. и Ђинђића 12. марта 2003, па онда и 24. март 1999, као и 27. март 1941, којим је одбачен Тројни пакт са Хитлеровом Немачком, потписан два дана раније – само су неки од трагичних датума.

Памтимо и чувени 31. март који нам је скоро сваке године био неки „дедлајн” за искуњавање ових или оних обавеза према Хашком трибуналу. Тако је српска влада и сада морала вешто да маневрише да би се овог 31. марта изборила са хашком обавезом званом Шешељ, који ће пресуду самом себи гледати на телевизији.

И ми ћемо на тој истој телевизији гледати сутра како Хаг исписује нове странице у историји „српског марта”.  Можда неки чиновник заиста није помислио да је веома осетљиво изрицати пресуду првом председнику Републике Српске за геноцид у Сребреници – баш на дан када Србија плаче 17. годину заредом због својих 3.500 убијених и 12.500 рањених НАТО бомбама, од којих су 80 били деца. Можда стварно нису знали да је то крајње некоректно према Србији која искрено жели да гради нови, европски идентитет. Као што ни челници тадашње Европске заједнице вероватно нису помислили на изузетно негативну симболику признавања независности БиХ, баш на годишњицу бомбардовања Београда и почетка Хитлеровог тадашње Југославије.

srpske-martovske-ide

Да ли су били тога свесни или не, ми то не можемо да знамо. Али, можемо да претпоставимо да, за разлику од бриселских чиновника који су 6. априла 1992. ипак били довољно присебни да накнадно сами себе коригују и нагласе да се њихова одлука примењује „од сутра”, у Хагу изгледа хоће баш 24. март. Тешко је поверовати да у овом трибуналу, у којем су случајеви из косовског рата једни од најважнијих, нису знали да је бомбардовање почело тог дана. И да и су случајно превидели ће њихова „правосудна бомба” пуна сребреничких геноцидних гелера, својом детонацијом заглушти ехо НАТО агресије према Србима.

Зашто је онда далеко од логике помислити да је циљ био баш то: да на годишњицу бомбардовања сви причају само о Сребреници и геноциду? Да се дан када су Срби били жртве претвори у „дан српских злочина”. Тако се нико у свету неће сетити Клинтона, Солане, Кларка, Олбрајтове и Холбрука – већ само Караџића, Младића, Милошевића. НАТО налогодавци ће тако остати „испод радара”, као невидљиви авиони које су слали у нападе.

Поређење са послератном Немачком свакако није пригодно, али га не треба ни избегавати – после Аушвица је сваки злочин против Немаца био „оправдан”. Чак и када су немачки цивили скапавали од глади и без лекова, када су фолксдојчери протеривани из европских земаља, без обзира на то да ли су за нешто криви или не.

Да није ван говорити о мучној симболици датума, бар када су Срби у питању, довољно говори и што је Милошевић изручен Хагу на Видовдан 2001, на исти дан када је 12 година раније одржао свој чувени говор.

А то је и датум када је Принцип из пиштоља пресудио Францу Фердинанду – који је такође желео да са супругом продефилује анектираном Босном баш на дан Боја на Косову, највећи дан српске историје.

Зато пресуда Караџићу, као и много тога што се до сада дешавало у Хагу, не исписује само нове странице историје, већ се сели директно у трагичну и фрустрирајућу српску мит. Можда заиста у свему не треба видети никакву заверу против Срба, али се поново много тога поклопило овог марта. Фабрика историје још не иде у стечај.

(Политика, 24. 3. 2016)


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7jA

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

2 replies

  1. Срби у избору овог датума не треба да траже дубљу симболику већ једну јефтину подметачину. А поређење са нацистичком Немачком сматрам крајње несувислим као и инсистирање да Срби желе да граде нови европски идентитет па нам овим западни партнери одмажу. Ако успеју да нам у томе одмогну и одврате нас од европског идолопоклонства онда могу само да им се захвалим што су изабрали један тако несрећан датум. Али не верујем да ће до тога доћи па ће ова “случајност“ остати као једно у дугој серији понижавања.

    Свиђа ми се

  2. Una salus victis nullam sperare salutem – Једини је спас побеђенима не надати се никакву спасу, гласи једна латинска пословица.

    Није без интереса да подестимо на то, да су данапс под окупацијом агресивног НАТО пакта бивше југословенске троцкистичко-комунистичке републике и покрајине, које су обликовали припадници црне и црвене интернационале британског фабијанског Форињ офиса, њујоршко-московске бундистичке Коминтерне, вашингтонског Стејт департмента и римског католичког института Интермариума. Зато нећемо нимало посумњати у прави смисао тз. „Дејтонског мировног споразума“, за који је Збигњев Бжежински рекао америчкој јавности у новембру 1995. године, да је то привремено решење и да ће Република српска бити фактички ликвидирана.
    Имајући у виду колику закулисну и огромну улогу у свету игра воћство западно-европског и америчког естаблишмена којег оличавају тријалисти: идолатриска друштва чаробњака међународне масонерије, римских католичких темплара и кабалиста-бундиста, и колико су самоуверени да су свемоћни и да ће успети, да у тз. „Светској влади“ ликвидирају Републику Српску, на основу њеног прихватања или ће то бити победом, како је рекао амерички сенатор Џемс П. Варбург пред америчким сенатом 1950. године: „БЕЗ ОБЗИРА НА ТО, ДАЛИ ТО НЕКО ХОЋЕ ИЛИ НЕЋЕ, МИ ЋЕМО ИМАТИ СВЕТСКУ ВЛАДУ! ЈЕДИНО ПИТАЊЕ КОЈЕ СЕ ПОСТАВЉА ЈЕСТЕ: ДА ЛИ ЋЕ ТА ВЛАДА БИТИ УСПОСТАВЉЕНА НА ОСНОВУ ЊЕНОГ ПРИХВАТАЊА ИЛИ ПАК ПОБЕДОМ“ – „QUATRE ANS PLUS TARD, EN 1950, WARBOURG DECLARAIT DEVAN LE SENAT AMERICAIN: ‘QU’ON LE VEUILLE OU NON, NOUS AURONS UN GOUVERNEMENT MONDIAL. LA SEULE QUESTION QUI SE POSE EST DE SAVOIR SI POCE GOUVERNMENT MONDIAL SERA ETABLI PAR CONSENTEMENT OU PAR CONQUETE…“ ( Види: Pierre Virion, Biontot un gouvernement mondial – une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, p. 27 – Пјер Вирион, Ускоро једна светска влада – једна супер, над или против-црква, Paris, France, 1967, стр. 27; William P. Hoar, Architects of conspiracy – An Intriguing History, Boston – Los Angeles, 1984, стр. 317).
    Да би се ово могло разумети потребно је имати у виду програм Џорџа Ф. Кенона, који се 90-тих годнина XX столећа залагао у западно-европском и америчком империјалистичком – тријалистичком естаблишменту за “ограничени сувернитет за Србију”. Кенон је посебно познат широј српској јавности од 1948. године и као један између осталих Брозових ментора и главних режисера и пројектаната у југословенском троцкистичко- комунистичком рајхстагу. Он је у познатом тексту којег је објавио под насловом ”Балканска криза 1913. и 1993,” дословно рекао:
    “Турци су за време вишестолетног владања на Балкану били сразмерно сношљиви према немуслиманским верским установама. Однос турских власти према тим установама у сваком случају, није био главни приговор против њих…
    Не ваља бити преоштар када је реч о Турцима, зверства која им се приписују у извештајима нису већа од оних што су их починили хришћани према Турцима…
    Пре свега, јасно је да је ситуација на Балкану, према којој Сједињене Државе не могу остати равнодушне, у првом реду проблем Европљана…
    Обичај да се такав статус додељује Балканским народима није новост. Таква пракса је уследила пре једног столећа, кад се прва од њих ослободила турског ропства. Ни тада то није било срећно решење, што је јасно наглашено у Кернеги извештају 1914. Врло брзо, то је постало јасно да су нове државе имале велике тескоће у односима једних према другима да сарађују у мирном и зрелом начину. У извесном смислу, било је више мира док су били под турском власћу, него што су имали када су стекли своју независност…
    У вези са тим, постоји и додатни проблем због будућих односа појединих народа, посебно Срба, да их прикажемо као водећи пример кршења једног и темељног услова за примање у чланство Уједињених нација…” ( Види: George F. Kennan, The Balkan crisis: 1913 and 1993, The New York review of books, Volume 40, Number 13, New York, July 15, 1993, стр. 3-7).
    Енглески текст гласи:
    “The Turk, for one thing, appear to have been, in the centuries of their one-time ascendancy in the Balkans, relatively tolerant in their treatment of non-Muslim religious institutions. Their treatment of such institutions was in any case not the leading grievance against them…
    One must not be too hard on the Turks. The atrocities attributed to them in this report were no worse than those that the Christian peoples were inflicting both on the Turks…
    First of all, let it be noted that while this Balkan situation is one to which the United States cannot be indifferent, it is primarily a problem for the Europeans…
    Now, the practice of conferring that status on Balkan people is not new. The same practice was followed more than a century ago when the first of them were liberated from Turkish rule. Even then, the result was not a happy one, as is so clearly shown in the Carnegie report of 1914. It very soon become evident that the new states had great difficulty in relating to one another in a mature and peaceful manner. In a sense, there was more peace when they were still under Turkish rule than there was after they gained their independence…
    A further complication exists, in that connection, in the question of the future relationship of certain of those peoples, and particularly the Serbs, to take them as the leading examples, have violated in every conceivable way the one and only requirement for membership in the United Nations…
    ( George F. Kennan, The Balkan crisis: 1913 and 1993, The New York review of books, Volume 40, Number 13, New York, July 15, 1993, p. 3-7).
    У овом контексту ваља указати на историску чињеницу, да су рат у Југославији планирали и изазвали западно-европски и амерички империјалисти и да су контролисали, усмеравали, тренирали, помагали, снабдевали и потпаљивали терористичке и сепаратистичке антијугословенске фракције, преко којих су остварли своје националне и виталне интересе у оквиру завојевачке стратегије НАТО пакта, која се састојала у удруженом злочиначком подухвату и трајном чишћењу српског етничког простора у Републици Српској Крајини, Хрватској, делимично у Босни и Херцеговини и на подручју српске аутономне покрајине Косова и Метохије.
    Такође, у овом контексту вредно је указати и на видљиве и на “невидљиве” конспиративне ратнике на простору бивше Југославије, које помињу извесни аутори, међу којима посебно место заузима и књига Спенс-а Кемрон-а, која је објављена под насловом “Све неопходне мере – после две године зверстава, 22 САС-ва јединица тајно је одлетела у бившу Југославију” (Види: Spence, Cameron. All necessary measures – After two years of atrocities, a unit from 22 SAS secretly flies into the former Yugoslavia, London, 1999). Полазећи од чињенице да су на подручју бивше Југославије између осталих видљивих и “невидљивих” ратника дејствовали француски и англо-амерички командоси, поставља се питање: каква је била њихова улога у Босни и Херцеговини, сребреничком злочину и Сребреници, која је била под окриљем Уједињених Нација, где су деловале и извесне муслиманске муџахединске оружане формације?

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s