Можда ће биографи Александра Вучића једнога дана доћи до податка како је он од малих ногу прижељкивао да постане глумац, али да је, пошто, рецимо, његови родитељи за то нису хтели ни да чују морао да одустане од светлости позорнице и филмске славе и посвети се политици, на ком је пољу исказао велику даровитост да стварност приказује на начин који њему највише одговара, а и наведе део гледалаца и слушалаца да му верује.

Александар Вучић на прослави отварања поглавања са ЕУ

Било је то јасно још од његових првих посланичких дана у Народној скупштини Србије, затим краћег учешћа у влади, па све до дана када је коначно освојио власт пре непуне четири године. Увек се одликовао талентом за драматично описивање догађаја који нису увек били (нити баш толико) драматични, али их је он таквим представљао, свесно изазивајући подстичући напетост и забринутост публике.

Наша јавност се вероватно још сећа његовог наступа током општих избора 2012. године. Гласови су се још пребројавали, није се знало ко је победник, када се А. Вучић појавио пред телевизијским камерама са неким кесама наводно пронађеним у контејнерима у којима се покрадени гласачки листићи. Није показао ни један једини, па је остало да му се верује на голу реч. У међувремену је СНС, после успешне трговине са председником СПС-а, добио велику већину посланика у Народној скупштини, прича о крађи гласачких листића више није била сврсисходна, садржина кеса које је садашњи премијер тада показивао остала је вечита тајна, а није се могло ни оценити ко је „крађом“, у ствари, био оштећен.

Фотомонтажа

Ако је некоме ова представа А. Вучића можда промакла, нема сумње да се сећа једне друге, скорије. Том приликом је, тада већ у звању премијера, спасавао децу из завејаног аутобуса у Фекетићу, а права је срећа што су се том приликом тамо затекли сниматељи телевизије и професионално забележили читав догађај.

Примера премијерових представа (на новосрпском: перформанса) има много, такорећи безброј. Медији их све пажљиво прате и бележе. „Вучићевник“ РТС-а у 19.30 свакога дана и друге вести „које имамо право да знамо“, увек садрже по неколико прилога о делатностима премијера, било да их препричавају новинари или да А. Вучић „иде уживо“.

Он отвара путеве, мостове, школе, фабрике, стиже на свако место у Србији, па и на многа у свету, али нађе времена и да размишља о нашој култури, тачније, да се забрине за судбину уметника који су заслужили националне пензије.

Недавно је министар из његове владе Иван Тасовац, томе су сви медији опширно извештавали, предложио Скупштини да се оне укину јер је такво решење предвиђено новим Законом о култури. Опозициони посланици били су против тог предлога, док су посланици Српске напредне странке и њихових коалиционих партија, били за министрово решење. Како је њихов број знатно већи од опозиционих, то се културним радницима који примају или очекују националне пензије лоше писало.

Фотомонтажа

Срећом, Бог их је ипак погледао. Појавио се као у старој грчкој драми, „Апо мекaнес теос“, односно, „Деус екс макина“, или Бог из машине. Био је то А. Вучић, који је осетио и схватио оно што је његовом министру и свим посланицима странке промакло, па их је лепо замолио да још једном размисле и да не гласају за предложене измене Закона о култури и укидању националних пензија. А они то послушно и учинише, схватише где су погрешили и сви се сагласише да спорне одредбе Закона остану, те тако и националне пензије.

Неверне Томе, „кочничари реформи“ и, уопште непријатељи А. Вучића, односно, Србије, рећи ће како је и ово једна од његових представа по сценарију који је сам написао. Најпре ће лоши момци да гласају против Закона, а затим ће се појавити онај добри, спасилац, и све довести на своје место.

Ко ће доказати да је било баш тако? А они грађани који су веровали премијеру када је показивао кесе са „покраденим гласачким листићима“, и сада ће мислити да се све догодило управо онако као што је он рекао.

Представа сустиже представу. Кошаркашки тренер Божидар Маљковић обавестио је јавност како је од А. Вучића добио чврсто обећање да ће се сала спортова „Пионир“ убудуће звати „Александар Николић“.

Стиче се поново утисак да се у Србији ниште не може догодити ако то не дозволи премијер. Најжалосније је, међутим, што се такво стање све мање примећује, а све чешће убраја у нормално.

Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7cd

Categories: Судбина као политика

Tags: Александар Вучић, Војислав М. Станојчић