Петар Грујић: Основи религије уместо верске догматике

Грађанско васпитање не треба укинути, већ га предавати у првим разредима основне школе, у доба социопсихолошког формирања личности. Веронаука (наука о вери) предавала би се у средњој школи

grujic-v-petar-fotoЗа почетак, направимо дистинкцију између вере и религије. Вера је интимно стање духа појединца, док је религија битан колективни феномен. Вера је продукт еволуције хомо сапијенса и као таква је и сама подложна еволутивним пpоменама. Исто важи и за религију, само у социјалном домену еволуције хомо политикуса, како га је именовао Аристотел. Концепт божанског, или бога, тесно је у вези са религијским феноменом, али их не треба идентификовати.

Колики је део савременог човечанства религиозан, који су критеријуми за признавање статуса верника и слична питања важна су за анализу феномена религиозног у савременом свету, али ми се овде на томе не можемо задржавати. Поменимо само могућност да се у једном лабавом односу између вере и религије може говорити о религији (или барем о цркви) која се састоји од неверника. Пример за то је „наша” православна вера, где се верници у цркви моле богу (тачније Богу), а када изађу напоље, псују тог истог Бога и остану и живи и верници.

Познавање религијске мапе света и садржаја појединих „великих” религија јесте од круцијалног значаја за разумевање глобалних догађаја, како у сфери политике, тако и социологије, па и науке и уметности. Многи глобални политички и историјски феномени не могу се разумети, па ни контролисати, без познавања идеолошке позадине, која мотивише људе и државе да се понашају ирационално. Текући трећи светски рат, који се води под заставом „борбе против тероризма”, управо илуструје ову тезу. Верски фанатици се стварају у адолесцентном узрасту, кад дете није у стању да схвати суштину верског феномена и његов шири контекстуални значај. А верски фанатизам стоји у основи локалних и мање локалних сукоба.

Вера се доживљава код куће, религија упражњава у цркви. Основи вере уче се у цркви, као и религијска догматика. Ова догматика је управо оно што се данас поучава у нашим школама под фирмом веронауке. Поводом овог еуфемизма треба отворено рећи да се у нашим школама предаје хришћанска и муслиманска догматика. Алтернативно, тзв. грађанско образовање је, будимо искрени, уведено само да би се оправдала веронаука.

Да ли ову последњу треба укинути? Никако, уместо ње треба увести веронауку (добро сте прочитали), али не верску догматику, која раздваја људска бића једна од других, већ основе религије као такве. Предмет би се звао „основи религије”, а у оквиру њега би се подучавали философски и психолошки основи феномена верског, историјски преглед настанка и развоја најважнијих светских религија, као и психолошки, социјални и други релевантни аспекти религијског као таквог.

Грађанско васпитање не треба укинути, већ га предавати у првим разредима основне школе, у доба социопсихолошког формирања личности. Веронаука (наука о вери) би се предавала у средњој школи, када су ученици спремни да критички усвоје рационалне погледе на феномене верског и определе се за свој поглед на свет (формирање социоумне личности).

Постојећа концепција упознавања с религијским феноменом у нашој школи пати бар од две мане.

Прво, деца се уче ирационалним системима у годинама када нису у стању да их схвате као ирационалне, чиме се врши насиље над дечијом психом и личношћу уопште. То није, у ствари, никакво учење, већ проста дресура, којом се у ум ученика цементира једна ментална конструкција која се више не може променити. Какве катастрофалне последице то може да има, сведочи текући верски рат у Европи, Азији, Америци и Африци. Атентатори самоубице имају као гориво не патриотизам или борбу за ослобођење, како је то почело са палестинском Интифадом, већ религијски фанатизам, за који су одговорни они који су те атентаторе подвргавали верској дресури. Атентатори-самоубице имали су у почетку за мете исто тако верски дресиране непријатеље, да би се сада све свело на бесмислено убијање.

Друго, у верски мешовитим срединама деца се раздвајају када се ради о веронауци и тако постају свесна да су „они други” неко други. Тако се ствара осећај отуђења, поготово ако је заступљеност неизбалансирана. Алберт Ајнштајн је био једини представник јеврејске религије у разреду у Минхену и био је срећан када је прешао у Швајцарску, која је била у том погледу много либералнија. У својој 14. години одбацио је јудаизам као религију и заменио је науком (симболично – прешао је са Торе на Еуклида). У науци се осећао као равноправан члан људске заједнице, са данас нама знаним резултатима.

Религија је сувише озбиљна ствар да би се препустила поповима!

На крају крајева, данашњи свет је атеистичан, хвала богу.

Научни саветник у пензији, члан уредништва European Journal for Science and Theology

(Политика, 6. 1. 2016)


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6UP



Categories: Преносимо

Tags: , ,

5 replies

  1. Reblogged this on P R E V R A T and commented:
    у верски мешовитим срединама деца се раздвајају када се ради о веронауци и тако постају свесна да су „они други” неко други.
    Религија је сувише озбиљна ствар да би се препустила искључиво поповима, хоџама и рабинима!

  2. Банално незнање људског психосоцијалног развоја може се опростити једном таквом „научном саветнику“. Кога интересује однос вјеронауке и моралног развоја нека прочита радове највећег нашег стручњака за психологију личности, професора Бошка Поповића.
    Но, запрепашћује толико незнање о односу Алберта Ајнштајна и јудаизма и религије, уопште. Уобичајено је да „Политика“ на благдане преноси антиправославне ставове Вучић-Смајловићкине „теолошко-историософске школе“, док у исто вријеме, криминално, у Божићном броју „ваља“ црквени календар!
    Али, потпуно је неприхватљиво објављивати тако антијудаистичке и антисемитске ставове у једном листу који претендује да представља „пристојну Србију“.

  3. Чланак је шупаљ на безброј места – оном ко га је пустио важно је изгледа да има антихришћанску и антиправославну конотацију. Не улазим у расправљање о рационалности религијског (или конкретније теистичког) веровања – то је физолофска тема која надилази и моја знања а није ни добра пригода да се у вези са слабим текстом отварају неке тешке теме – није прилично.

    Оно што је мени привукло пажњу је брига о раслојености по верском саставу у мешовитим срединама. Аутор нам указује да ће се тако видети који су који односно из којих породица долазе. А иначе у таквим срединама нико благе везе нема коа је кућа муслиманска, србо-четничка, црвена или каква већ све не. Не видим у тој раслојености ни најмањи проблем – осим ако идеја водиља аутобе полемичке опаске није да би сви морали да негују један идентитет који би прописали државни ауторитети а што се у Србији, са њеним мешовитим становништвом не може десити. А раслојавања и супростављених идентитета итекако има, чак и да се верска учења у потпуности потисну из јавног и просветног живота.

  4. А кад господин аналитичар религије (не знам које је професионално одређење боље?) говори о молитви и бласфемији као феномену повезаним и код једне личности онда би требало мало дубље и боље да схвати динамичност религиозног доживљаја, као нешто што се из аутсајдерске позиције тешко може разумети. Једна дуга традиција религиозног промишљања стварности – јудаизам – расправљање с Богом, како то означавају поједини аутори ставља у средишње онога што ту традицију чини изузетном. Ако није вољан да чита те учењаке који су писали у давна времена може да прегледа неке популарне одељке старозаветног текста и стећи ће дубље разумевање феномена о коме тако невешто пише.

  5. Кад неко каже атеиста мислим на теологију и веронауку,
    кад неко каже педер мислим на брак и породицу,
    кад неко каже неписмен, мислим на министра,
    кад неко каже секташ, мислим на војног стратега,
    кад неко каже педофил, мислим на културу и образовање,
    кад неко каже толеранција, мислим на Ватикан.
    кад неко каже будућност, мислим на еуропску унију,
    кад неко каже здрава храна, мислим на „Матијевић“-а,
    кад неко каже ратни злочин, мислим на Србију,
    кад неко каже мир, мислим на НАТО,
    кад неко каже непријатељ, мислим на Русију,
    кад неко каже пријатељ, мислим на Саудијску Арабију,
    кад неко каже интелигенција, двоумим се између Бабића и Вучића,
    кад неко каже успех, мислим на Београд на води.

    A „Политику“ редовно читам јер је једина, независна и објективна србска новина.

    p.s. Док ово пишем, пијем „Red Bull“, грицкам „Snckers“ и слушам радио „Пинк“

Оставите коментар