Чудна су времена. Бројне атракције, медијски циркуси, ријалити. „Ја имам таленат“ – користи се искључиво за нешто што служи забави што већег броја људи. Нико од нас нема све таленте, неки су нам таленти мањи неки већи, а сигурно је да они можда и најдрагоценији не спадају у таленте који се данас у медијима промовишу. То нас је олењило и направило малодушним конзументима атракција информација и забаве. Не успевамо да сагледамо колико смо једни другима потребни. Као допуна, помоћ, решење проблема.
Један од главних задатака Цркве данас је да нам помогне да сагледамо потенцијал нашег заједништва и да у њему пронађемо своје место.
Сем свештеног служења које врши рукоположено свештенство, у телу Цркве постоје дарови или врлине које Дух Свети лично раздељује. За Цркву су важни не само служење епископа и свештеника, него и дарови, „харизме“ верника. Апостоли су писали о тим различитим даровима и о потреби да једни другима својим даровима служимо. У ширем смислу и сваки верник припада свештенству, има пуну одговорност за служење.
Црква не може да служи без пуноће дарова, не може да врши своју мисију без миротвораца, добротвора, помагача свих врста, познавалаца језика, учитеља, економа. Лепо… Али шта је с тим у пракси?
Институционално игнорисање харизме верујућих, свештеничка самоизолација и инерција и неодговорност верујућих према сопственим даровима направили су вештачки јаз између свештенства и верујућег народа.
Сазрело је време кад морамо у Цркви да почнемо да истински поштујемо једни друге и посебне дарове које свако има.
Рукоположено свештенство мора да почне да поштује малобројне вернике који с њима служе Литургију. Добри свештеници стижу и поред проблематичне организације црквеног живота да се баве верницима који долазе у Цркву, али много их је и који – с обзиром да од тих који редовно долазе имају мало финансијске користи – према њима немају посебно поштовање нити интерес да се њима више баве. То је недопустиво. Пример добрих свештеника може се и мора се наметати оним неодговорнијим. Многи од верујућих који редовно учествују у Литургији имају и посебне личне дарове који морају да се открију и употребе, упосле. И за њихово лично добро и за добро Цркве у целини. Историја Цркве познаје пророке, исповеднике, тумаче, исцелитеље и мноштво других служби које су вршили верујући а да нису били рукоположени свештеници. Сви у Цркви смо „Царско свештенство“, „род изабрани“. И они верници који су ређе у Цркви требало би да поштују своје „делегате“.
Истински се недовољно поштују и они који ређе долазе у Цркву али финансирају њен рад. И од стране оних који су редовно на Литургији, али понегде и од стране рукоположеног свештенства. Било да се ради о оним богатијима, којима се из интереса указује већа пажња, било о онима који испуњавају само редовне годишње финансијске обавезе према Цркви, било о онима који Цркву финансирају само преко плаћања такси са крштења, венчања, опела. Они можда немају дар служења какав имају верници редовно присутни на богослужењима, али зар заиста мора да се у сашаптавању или гласно доводи у питање искреност њиховог давања, одрицања. Има само два пута – или се позвати на старе каноне и из Цркве искључити оне који не поштују црквена правила, између којих је и редовно присуство на Литургији и причешћивање, или уважити прећутно прихватање разливености граница Цркве и различитост дарова која укључује и различиту присутност дара богослужења, поста, исповести, редовног причешћивања. Све остало само умножава лицемерје. Можда светитељ и онај који повремено целива икону и убаци у кутију мали прилог или запали свећу немају исту меру дара вере, али су обојица верујући. И они верници који нису редовни, имају личне дарове који се могу и морају препознати и у одређеној мери активирати у Цркви. Ради се о неопходним даровима. Њихов глас се мора поштовати. Тек сви заједно смо Црква.
Верујући треба заиста да поштују своје свештенике због тога што њихова улога вршења Тајне, проповедања, руковођења заједнице, организације није само плод њиховог избора него и призива Христове Цркве, и реалних околности у одређеном времену. Неозбиљно је оговарање типа – зашто негде доминирају свештеници из овог или оног краја, из овог или оног социјалног слоја, кад се зна колико је до скоро, на пример у великим градовима било непопуларно давати децу да се школују за свештенике.
Не може се од свештеника очекивати да буду идеални, ако и верујући нису идеални. Ко је без греха нека први баци камен…
Епископи треба да поштују и воле свештенике као своју децу, а не да првенствено у односу на њих показују власт и користе економску присилу. Имамо право да пример добрих епископа користимо према онима који су мање одговорни.
На епископима је највећа одговорност. Они су јемци апостолског наслеђа, јединства Цркве и правилног учења. Поштујмо их сви заједно и тако што, по цену да изађемо из граница сопствене грађанске лагодности, нећемо према њима бити лицемерни и затварати их у изолацију лажног поштовања и одсуства одговорне љубави. Говоримо им истину, чак и кад је непријатна, јер им је истина од нас потребна. Свештеницима је за то у тренутним околностима потребна посебна храброст и зато помозимо у томе и свештеницима. Сви смо у Цркви породица.
И најзад, покажимо бригу за све крштене који после крштења немају са Црквом скоро никакве везе, као и за оне некрштене међу којима имамо обавезу да ширимо веру, најдрагоценије што смо добили и до сада сачували – спасоносну и светлу веру Православља у Богочовека.
А кад претња институционалне окошталости угуши харизме, наше дарове Светог Духа, почнимо борбу за обнову саборности наше Цркве. Успех у тој борби покренуће много тога и ван њених често погрешно подразумеваних, граница.
(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6PU
Categories: Преносимо
Оставите коментар