Чланство у ЕУ више није гаранција благостања, остао је само мит из деведесетих година, Србија треба да остане изван ЕУ. – Уопште нисам сигуран да су сахрањени пројекти гасовода преко Балкана
Фото: Дарко Ћирков
Утицајни шеф Комитета за међународне односе руске Државне думе Алексеј Константинович Пушков представио је у Београду прошле недеље своју нову књигу на српском језику. Назив књиге је „Постскриптум”, како се и зове његова ТВ емисија која се емитује на руској телевизији од 1998. године. У књизи се налази и интервју који је дао у јуну ове године за „Политику”, у преломним данима када је Москва одлучила да уложи вето у СБ УН на британску резолуцију о Сребреници.
Поднаслов књиге Пушкова, у издању „Карић фондације”, гласи: „Да ли Путин може да помогне Русији?”. Али ово питање се очигледно више не поставља озбиљно ни у самој Русији, где је рејтинг Владимира Путина већ досегао и 90 одсто према неким истраживањима, истиче Пушков, чије савете пажљиво слушају и у Кремљу. Последњих месеци, за многе изненађујуће, васкрсла је нова Русија, с глобалним амбицијама и плановима, о чему сведочи велики војни ангажман далеко од њених граница, у Сирији и на Медитерану.
– Русија и њен председник помажу и свету, стварајући равнотежу у ситуацији када међународни систем присиљавају да опслужује интересе само САД и земаља НАТО-а. Тако настају озбиљне спољнополитичке грешке, односно злочини, зависно од тога како ко посматра на окупацију Ирака, да ли је то била грешка или злочин. У Вашингтону ће вам рећи да је била грешка, у Москви да је то злочин. И уништење Либије је било злочин. Све је то резултат света где се одлуке доносе на само једном месту. Русија је данас једна од држава које уравнотежују претерану моћ САД.
Председник Барак Обама недавно је рекао да управо Русија чини грешку својим мешањем у Сирији, да је њена улога негативна и да је то одраз слабости, а не снаге Москве?
Обавезно. То што руске крстареће ракете из Каспијског мора погађају циљеве у Сирији, то је одраз слабости. Обама је постао аутор савремених анегдота и то је његова дефанзива, којом покушава да се одбрани од разорне критике коју трпи у самим САД. Он зна да је изгубио иницијативу, али не зна како да је поврати. Премијер Ирака, земље која веома зависи од САД, жели да се обрати Русији како би она бомбардовала позиције ИД у његовој земљи, јер је Москва много ефикаснија. Обама каже да је то знак слабости. Јесте, то је знак Обамине слабости.
Не плашите се критике да Русија заправо жели да свет искроји по својим интересима и да постане хегемон уместо Америке?
Нема ничега што би поткрепило такве тврдње. У Сирији се Русија бави искључиво осигурањем своје сопствене безбедности, јер спречавамо да се терористичка претња прелије на северни Кавказ и у средњу Азију, која представља меки трбух Русије. С друге стране, Русија не гради војне алијансе које излазе далеко ван њених граница. САД данас имају 340 војних база по целом свету, а Русија изван ОДКБ само једну, у сиријској Латакији.
Путин је прошле недеље изложио своју стратегију за решавање сиријског питања, укључујући и мигрантску кризу која оптерећује Европу?
Покушаји свргавања Асада произвели су овај талас избеглица из Сирије. Ако би Асад пао, појавило би се бар још пет милиона потенцијалних избеглица на граници Европе. Морамо учинити управо супротно, обновити Сирију како би се људи постепено враћали.
Ако кажете да Путин може помоћи и Русији и свету, онда је неизбежно питање – може ли да помогне Србији?
Путин већ помаже и Србији. Русија годинама помаже када јеу питању Косово, укључујући и најновије питање пријема покрајине у Унеско. Путин Србију сматра за приоритетну државу за руску спољну политику.
Шта то значи?
Да Русија има посебан однос према Србији. То значи веома честе и редовне контакте између државних руководстава. Када се Србија обраћа Русији за одређена питања која су за њу веома важна, ја не памтим случај да је Русија, од када је Путин на власти, одбила да пружи подршку. Последњи пример је британска антисрпска резолуција о геноциду у Сребреници. Ми смо то блокирали у СБ, а такве ствари се раде само за приоритетну државу. Можда је зато британски амбасадор тако нервозан овде код вас. Ми смо захвални Србији јер је она практично једина европска земља која је одбила да се придружи санкцијама ЕУ против Русије. Србија већ добија од тога, кроз повећан извоз аграрних производа за 40 одсто, а добиће још веома много.
Пре годину дана, када је Путин био у Београду на војној паради, наш регион обишао је амерички сенатор Крис Марфи. Он је после написао да у Београду примећује велики руски утицај и да Америци остаје годину дана да спречи да Србија падне у руске руке. Да ли је сада, после годину дана, Србија пала у руске руке?
Сматрам да се Србија налази у својим сопственим рукама. У јуну, када сам био у Београду, сусрео сам се с вашим председником и премијером и стекао сам утисак о самосталном и свесном избору српске спољне политике. Американци су веома конкретни, практични људи. Њих занима ко је подржао санкције против Русије. Србија није подржала? Значи, Марфи је био у праву. То је критеријум: Црна Гора је подржала, Македонија подржала, а Србија није. Американци осећају овде своју слабост, осећају да не могу да наметну Србији своју линију.
Какви ће бити српско-руски односи кроз годину дана?
Не видим ни најмањи разлог да не буду још бољи. Очигледно је да тежина Русије у међународним односима расте. Ма шта Обама говорио о руској слабости, Русија је оповргла његову формулу о томе да је само регионална држава. Био сам на последњем заседању Генералне скупштине УН. То је било у историјском смислу преломно заседање и данас су се у свету искристалисала само три потпуно самостална центра доношења одлука: Вашингтон, Москва и Пекинг.
Хоћете да кажете да сте сад двоје против једног?
А тај један су јадни Американци? Не заборавите да ти „јадни Американци” имају веома снажан систем савезништава. Али, тачно је да су међу ова три центра, Русија и Кина ближе једна другој. САД су све учиниле да створе комбинацију која се још од времена Никсона сматра за најлошију за америчку спољну политику, а то је алијанса Москве и Пекинга.
Вратимо се на Србију. Да ли ће Русија ширити овде утицај?
Као што сам рекао, тежина Русије у свету расте и почеће веома озбиљна померања и у европској политици. О арапском свету да и не говорим, где пет или шест држава подржава нашу војну операцију. Србија сада личи на некакав изузетак у Европи, она једина није подржала санкције. Замислите кроз пет година, када санкције буду укинуте, читав низ држава ће пожурити да развијају партнерске односе са Русијом, а ви ћете већ бити тамо. То су државе попут Словачке, Мађарске, Италије, Шпаније, а верујем и Француске. Неуспела изолација Русије ствара могућности за продубљивање наших односа са Србијом. Уопште нисам сигуран да су сахрањени пројекти гасовода који треба да пролазе и преко Балкана. Мислим да ћемо моћи на то да се вратимо после промене ставова у Бриселу. Јачање позиције Русије и њен статус једне од водећих земаља света отвара нове могућности за Србију и она неће бити усамљена док развија односе са Москвом. То ће радити многе земље Европе и света. Мислим да ћете се за две-три године ви осећати много боље.
Када смо разговарали пре четири месеца, на питање да прокоментаришете изјаву државног секретара Џона Керија да је Србија „на линији ватре”, одговорили сте да смо ми на вододелници између Русије и Запада. То и даље важи?
То је ваша историјска судбина и не може се избећи. Али, то има и своје плусеве. Ако сте на вододелници, можете да сарађујете и са Европом и са нама. Друге земље немају такву слободу. Ако Србија жели да остане земља која сама доноси одлуке, а не да чека да јој други пошаљу одлуку колико треба да прими избеглица, колико да изгради болница, каква треба да буде спољна политика и тако даље, онда вам је боље да будете на вододелници. Ако у Србији преовладају тенденције да треба да препустите део свог суверенитета Бриселу, онда је то ваш избор. Тада улазите у ред држава које су зависне од Брисела. Питајте Грке или Кипране о томе. Многи су незадовољни. Зато Србија треба да одлучи да ли ће бити део федералне Европе где ће највећи део одлука да вам доносе „тамо горе”…
Или?
Или ће да буде самостална држава која има могућност да сарађује и са ЕУ и са Русијом. То је природна варијанта за Србију.
Да ли је то што Београд није увео санкције Русији, за вас довољно да бисте толерисали наставак кретања Србије ка ЕУ?
Ми за разлику од Американаца не намеравамо никоме да диктирамо услове. Ми не можемо ни да одобримо, ни да осудимо ваше кретање ка ЕУ. То је ваша ствар. Оно што бисмо ми више волели јесте да имамо посла са самосталном државом, а не да у разговору са вама морамо да се чекамо одобрење „одозго”. Мени се чини да постоји мит из деведесетих година о чланству у ЕУ. Тада су заиста неке сиромашне земље профитирале од придруживања ЕУ, која је давала новац за инфраструктуру, социјалне, медицинске пројекте… Али, погледајте шта се од тада догодило. Пре свега, сама ЕУ је постала много слабија, има много проблема. Нове чланице, попут Летоније, Бугарске, Румуније и других, које су се надале да реше своје проблеме уласком у ЕУ, нису их решиле. Улазак у ЕУ више није гаранција благостања. Настало је неколико Европа. Имате богату Европу, која је била и остала богата. Имате неку средњу Европу која се копрца. Имате и тај сиромашни појас, који остаје сиромашан и даље, иако је у ЕУ.
Значи, и они су „на вододелници”?
Србија треба да сагледа плусеве и минусе, шта ви добијате од чланства, узимајући у обзир и то да неки и даље виде ЕУ онаквом каква је била пре 10 или 15 година. Она се много променила од тада. Имамо ту лепу слику да је ЕУ земља благостања. А да ли је то и даље тако? Погледајте мало боље и одлучите – да ли је вама то потребно, или не.
Бојан Билбија
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-6g1
Categories: Преносимо
БиХ такође није увела санкције Русији…