Зoрaн Рaдoвaнoвић: Вратити појам „народно здравље“

Одбор није основан да би прогањао сваку страну реч само зато што је нема у националном историјском сећању

Илустрација: Новица Коцић

Илустрација: Новица Коцић

Meђу мнoгoбрojним прoфeсиoнaлним удружeњимa, стaлeшким oргaнизaциjaмa и сличним, прирoдoм пoслa или квaлификaциjaмa пoвeзaним групaциjaмa, издвaja сe Српскo лeкaрскo друштвo пoстojaњeм свoг Meђусeкциjскoг одбoрa зa српски jeзик у мeдицини. Oдбoр ниje oснoвaн дa би прoгaњao свaку стрaну рeч сaмo зaтo штo je нeмa у нaциoнaлнoм истoриjскoм сeћaњу, aли ни дa би oбeручкe прихвaтao било какву рoгoбaтнoст једино зато што „иноватор“ оскудно влада матерњим језиком.

Јавност је већ обавештена о појединим акцијама одбора, рецимо о захтеву да законодавац одустане од бесмислене новотарије „јавно здравље“, уместо столетно увреженог појма народно здравље (који искључује поделу на јавно, тајно, приватно и било које друго здравље). Такође је писано о потреби да се врати смисао појму „контрола“ чије је значење у закону обесмишљено јер је постала „џокер реч“, намењена означавању различитих, некада супротстављених појмова („контрола забране пушења“ у смислу подршке забрани, „контрола болести“ у смислу њеног сузбијања, контрола као ознака за здравог испитаника, за разлику од болесника итд.). Одбор се обраћао властима ради измена лаицима неразумљивих назива установа, али чак и ради исправљања правописних грешака у појединим прописима.

Одбор је реаговао и на карикатуралне језичке конструкције у документима органа власти, рецимо када Здравствени савет Србије стави на дневни ред „вакцина превентабилне болести“ (?!). За такве заразе, подложне спречавању вакцинама, лако се нађе језички и логички срећније решење: болести спречиве или предупредиве вакцинацијом.

Некада се на тапету нађу и сами чланови одбора. Аутор овог текста пошао је од на западу прихваћеног става да се о повредама не сме говорити као о несрећи (bad luck) јер оне имају своје узроке, које треба уочити и отклонити. Нису, дакле, ствар „божје воље“. У својим књигама избегавао је чак и термин удес, јер такође демотивише („десило се, па шта ћу“). У полемици са србистима показало се ипак да у српском језику појам несреће има шире значење и није ограничен само на одсуство среће.

Набројани конкретни примери само су мањи део активности успешне комбинације окупљених лекара, србиста, англиста и романиста. Од самог почетка чланови одбора су били заокупљени проблемом медицинске терминологије, превасходно у светлу миленијумске традиције везане за класичне језике (старогрчки и латински). Грчки скоро више нико не учи, а латински је изборни полусеместарски предмет само на Медицинском факултету у Београду, док га на преостала четири факултета нема.

Резултат је да лекари науче да пишу дијагнозе на латинском, а у томе им помаже Међународна класификација болести са своје три колоне: поред алфанумеричке ознаке болести, ту су дијагнозе на националном и на латинском језику. Невоље настају када се мора бити опширнији, рецимо саставити оперативни протокол, са свим детаљима шта је хирург урадио. По традицији, обиље речи треба на латинском довести у везу тако да се слажу у роду, броју и падежу, што је за савремене лекаре немогућа мисија.

Стога преовлађује мишљење да такве компликоване извештаје треба писати на српском, јер и на западу данас то чине на свом матерњем језику. Расправа, међутим, отвара многа друга сложена питања, рецимо, када је целисходно, а када је бахато ускратити пацијенту објашњење шта се крије иза шифре или нечитко нашаране латинске скраћенице. Одговори се очекују на посебно организованим стручним скуповима.

Неизбежна крупна тема је и коришћење писма. Ту постоји велика шароликост, па медицински факултети у Нишу и Крагујевцу предност дају ћирилици, а тврди се да је 97–98 одсто уџбеника на Медицинском факултету у Београду штампано латиницом. То је једино питање у историји одбора које је поделило чланове. С једне стране, латиница чини да текст буде бар 10–15 одсто краћи и доступнији ван граница Србије, а с друге стране је страх да начелни став о два писма као богатству губи смисао ако једно од њих престаје да постоји.

Др Зoрaн Рaдoвaнoвић је прeдсeдник Meђусeкциjскoг oдбoрa зa српски jeзик у мeдицини СЛД


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-6g8

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

1 reply

  1. „С једне стране, латиница чини да текст буде бар 10–15 одсто краћи и доступнији ван граница Србије,“

    Текст у ћирилици је знатно читљивији, а речи које се наводе на другим језицима (нпр. латинском) много уочљивије јер се разликују од осталог текста.
    Питање простора које текст заузима је ствар избора. Слова ћирилице шира су, читљивија и лепша од слова латинице с истом ознаком величине тако да се „исти“ (у ствари, и даље бољи) ефекат може постићи нешто мањом величином да би се добила иста дужина целог текста. Кад је реч о дужем тексту, простор
    који он заузима зависи доста и од прелома – где се на страници завршава поглавље, како су постављене илустрације, табеле, вињете и др.

    „Доступност ван граница Србије“ је, најкраће речено, идиотски разлог који може да се наводи само у Србији, и нигде више. Доступност другима се обезбеђује преводом, а не на штету сопственог језика и културе. Текст писан на српском језику није нимало доступнији оном који га не зна само тиме што је штампан латинициом.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s