Зoрaн Рaдoвaнoвић: Вратити појам „народно здравље“

Одбор није основан да би прогањао сваку страну реч само зато што је нема у националном историјском сећању

Илустрација: Новица Коцић

Илустрација: Новица Коцић

Meђу мнoгoбрojним прoфeсиoнaлним удружeњимa, стaлeшким oргaнизaциjaмa и сличним, прирoдoм пoслa или квaлификaциjaмa пoвeзaним групaциjaмa, издвaja сe Српскo лeкaрскo друштвo пoстojaњeм свoг Meђусeкциjскoг одбoрa зa српски jeзик у мeдицини. Oдбoр ниje oснoвaн дa би прoгaњao свaку стрaну рeч сaмo зaтo штo je нeмa у нaциoнaлнoм истoриjскoм сeћaњу, aли ни дa би oбeручкe прихвaтao било какву рoгoбaтнoст једино зато што „иноватор“ оскудно влада матерњим језиком.

Јавност је већ обавештена о појединим акцијама одбора, рецимо о захтеву да законодавац одустане од бесмислене новотарије „јавно здравље“, уместо столетно увреженог појма народно здравље (који искључује поделу на јавно, тајно, приватно и било које друго здравље). Такође је писано о потреби да се врати смисао појму „контрола“ чије је значење у закону обесмишљено јер је постала „џокер реч“, намењена означавању различитих, некада супротстављених појмова („контрола забране пушења“ у смислу подршке забрани, „контрола болести“ у смислу њеног сузбијања, контрола као ознака за здравог испитаника, за разлику од болесника итд.). Одбор се обраћао властима ради измена лаицима неразумљивих назива установа, али чак и ради исправљања правописних грешака у појединим прописима.

Одбор је реаговао и на карикатуралне језичке конструкције у документима органа власти, рецимо када Здравствени савет Србије стави на дневни ред „вакцина превентабилне болести“ (?!). За такве заразе, подложне спречавању вакцинама, лако се нађе језички и логички срећније решење: болести спречиве или предупредиве вакцинацијом.

Некада се на тапету нађу и сами чланови одбора. Аутор овог текста пошао је од на западу прихваћеног става да се о повредама не сме говорити као о несрећи (bad luck) јер оне имају своје узроке, које треба уочити и отклонити. Нису, дакле, ствар „божје воље“. У својим књигама избегавао је чак и термин удес, јер такође демотивише („десило се, па шта ћу“). У полемици са србистима показало се ипак да у српском језику појам несреће има шире значење и није ограничен само на одсуство среће.

Набројани конкретни примери само су мањи део активности успешне комбинације окупљених лекара, србиста, англиста и романиста. Од самог почетка чланови одбора су били заокупљени проблемом медицинске терминологије, превасходно у светлу миленијумске традиције везане за класичне језике (старогрчки и латински). Грчки скоро више нико не учи, а латински је изборни полусеместарски предмет само на Медицинском факултету у Београду, док га на преостала четири факултета нема.

Резултат је да лекари науче да пишу дијагнозе на латинском, а у томе им помаже Међународна класификација болести са своје три колоне: поред алфанумеричке ознаке болести, ту су дијагнозе на националном и на латинском језику. Невоље настају када се мора бити опширнији, рецимо саставити оперативни протокол, са свим детаљима шта је хирург урадио. По традицији, обиље речи треба на латинском довести у везу тако да се слажу у роду, броју и падежу, што је за савремене лекаре немогућа мисија.

Стога преовлађује мишљење да такве компликоване извештаје треба писати на српском, јер и на западу данас то чине на свом матерњем језику. Расправа, међутим, отвара многа друга сложена питања, рецимо, када је целисходно, а када је бахато ускратити пацијенту објашњење шта се крије иза шифре или нечитко нашаране латинске скраћенице. Одговори се очекују на посебно организованим стручним скуповима.

Неизбежна крупна тема је и коришћење писма. Ту постоји велика шароликост, па медицински факултети у Нишу и Крагујевцу предност дају ћирилици, а тврди се да је 97–98 одсто уџбеника на Медицинском факултету у Београду штампано латиницом. То је једино питање у историји одбора које је поделило чланове. С једне стране, латиница чини да текст буде бар 10–15 одсто краћи и доступнији ван граница Србије, а с друге стране је страх да начелни став о два писма као богатству губи смисао ако једно од њих престаје да постоји.

Др Зoрaн Рaдoвaнoвић је прeдсeдник Meђусeкциjскoг oдбoрa зa српски jeзик у мeдицини СЛД


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-6g8



Categories: Преносимо

Tags: , ,

1 reply

  1. „С једне стране, латиница чини да текст буде бар 10–15 одсто краћи и доступнији ван граница Србије,“

    Текст у ћирилици је знатно читљивији, а речи које се наводе на другим језицима (нпр. латинском) много уочљивије јер се разликују од осталог текста.
    Питање простора које текст заузима је ствар избора. Слова ћирилице шира су, читљивија и лепша од слова латинице с истом ознаком величине тако да се „исти“ (у ствари, и даље бољи) ефекат може постићи нешто мањом величином да би се добила иста дужина целог текста. Кад је реч о дужем тексту, простор
    који он заузима зависи доста и од прелома – где се на страници завршава поглавље, како су постављене илустрације, табеле, вињете и др.

    „Доступност ван граница Србије“ је, најкраће речено, идиотски разлог који може да се наводи само у Србији, и нигде више. Доступност другима се обезбеђује преводом, а не на штету сопственог језика и културе. Текст писан на српском језику није нимало доступнији оном који га не зна само тиме што је штампан латинициом.

Оставите коментар