Дов Зекхајм: Да, Путин има стратегију у Сирији

(The National Interest, 15. 10. 2015)

Изгледа да добар део политичке елите у Вашингтону отписује Владимира Путина као некога ко је само тактичар, не и стратег, или како би председник Обама рекао – будалу која је убацила своје снаге у живо блато. Ниједна од ових тврдњи не одражава реално данашњу позицију Русије на Блиском Истоку.

putin-ninterest

Иако сви схватају да Путин настоји да одржи руско присуство у Сирији, неколицина схвата да је Москва у значајно бољој позицији на Блиском Истоку него што је икад био Совјетски Савез. Разуме се, Сирија није била једини пријатељ комунистичке Москве. Садам Хусеин је дуго одржавао блиске везе са Совјетима, који су му пружали подршку све до самог тренутка када је СССР доживео колапс.

С друге стране, односи са Ираном нису били нарочито добри, чак и након пада претежно антикомунистички оријентисаног Шаха. Током трајања иранско-ирачког рата, подршка Москве Садаму постојала је све отворенија, дотле да је Совјетски Савез пружао непосредну подршку Ираку све док рат није завршен 1989. године. Односи Совјетског Савеза са Египтом су били чак и гори: Анвар Садат је протерао 20.000 совјетских војних саветника 1972. године, након чега је Каиро успоставио блиске односе а Западом. И на крају, без обзира на рано признавање Израела убрзо након његовог проглашења независности, Москва је прекинула своје односе са јеврејском државом након рата 1967. године и они никада нису обновљени током времена постојања Совјетског Савеза.[1]

Данас је ситуација значајно другачија. За почетак, Иран и Русија су сада главни бедем Башара ел-Асада, и одлучни су да сачувају алавитски режим[2], ако не и самог Асада. Русија одржава срдачне везе са Ираком, који постаје све јачи како потпада под утицај Техерана. Русија је оснажила и своје везе са Египтом, подједнако економске тако и у оној сфери који председници Путин и Абдел Фатех ал-Сиси зову „борбом против тероризма“. Двојица председника су разменили државне посете у претходне две године.

И на крају, Русија има одличне односе са најмоћнијом државом на Блиском Истоку, илити Израелом. Москва и Јерусалим су постали веома блиски. Док је био министар спољних послова, Авигдор Либерман је „често летео“ до Москве а наставио је и даље да одржава непосредне везе са Путином. Као и са Египтом, трговинска размена између две земље континуирано расте, укључујући и трговину оружјем. Заправо, Јерусалим је толико осетљив на жеље Москве да је обуставио продају војне опреме Грузији током краткотрајног руско-грузијског рата 2008. године и од тада она није обновљена. Изгледа да има истине у нагађањима да је Израел опскрбио Русију одговарајућим шифрама које су онеспособиле грузијске беспилотне летелице пре самог рата 2008. године. Израел такође одбија да продаје беспилотне летелице или друго оружје Украјини, што је последица непосредног захтева Владимира Путина премијеру Бенјамину Нетанијахуу.

Сплет ових процеса објашњава зашто је Путин у много бољој позицији за руску интервенцију у Сирији него што би у другачијим приликама био случај. Иран и његова либанска марионета Хезболах обезбеђују копнене снаге које пружају подршку Асаду; руске снаге им се вероватно придружују, што се надовезује на ваздушне ударе Москве на побуњенике који се боре против Асада. Ирак се придружио Русији и Ирану у креирању координационог центра у Багдаду. Египат са своје стране пружа отворену подршку руској интервенцији у Сирији. Као што је египатски министар спољних послова Самех Шукри изјавио свега два дана пре него што је Русија извела први ваздушни напад на сиријску опозицију: „Руско укључивање, узимајући у обзир њене потенцијале и капацитете, јесте оно за шта видимо да ће имати ефекта у сузбијању тероризма у Сирији и у његовом искорењивању.“

На крају, а што је од посебне важности, захваљујући Нетанијахуовој посети Москви пре првих руских ваздушних напада, два лидера су се сагласила око онога што је Нетанијаху означио као „заједнички механизам“ којим би се искључила могућност сучељавања операција које изводе израелске и руске снаге. Конкретно, овај споразум је дао Москви одрешене руке у Сирији, док Русија Израелу неће пребацивати због узвраћања на дејства Хезболаха или анти-Асадових снага са сиријске територије.

Путин је суштински покрио све бокове на Блиском Истоку, осим Јордана и заливских држава, али то по свој прилици неће имати никаквих негативних последица на његову про-Асадову интервенцију. Јордан напорно покушава да избегне да се уплете у рат и насупрот томе фокусиран је на одржавању реда, суочавајући се са приливом милион избеглица из Сирије. Док заливске државе и даље обезбеђују финансијска средства за сиријску опозицију и саме су укључене у сукоб у Јемену. Посебно је важно да Саудијска Арабија, најмоћнија држава на југу Залива, није у позицији да уради много тога у вези са руском интервенцијом. Она је увучена у сопствени живи песак, у Јемену, суочена са све снажнијом фискалном кризом, а озбиљна искушења представља и несклад унутар краљевске породице.

И на крају, Сирија се можда неће показати као „живо блато“ што је изгледа нада председника Обаме. За разлику од Авганистана, где су Совјети били суочени са отпором већине Авганистанаца, без обзира на етничко порекло, Путин зна да ће му алавитска заједница, која чини око десет процената становништва, пружити подршку до крајњих граница, јер јој можда и сам опстанак може у супротном бити угрожен од сунитских Арапа. Исто ће чинити и ослабљене мањине попут сиријских хришћана и Друза који су дуго уживале заштиту породице Асад и који подједнако могу да страхују и од „Исламске државе“ и од ал-Нусра фронта повезаног са Ал Каидом. На крају, сиријски Курди, који су нанели највећи штету снагама „Исламске државе“, сигурно су склонији ослабљеном Асаду од било каквих исламистичких снага које би владале из Дамаска.

Путин има далеко више разлога да страхује од „Исламске државе“ него САД. Муслимани из Русије прикључују се снагама „Исламске државе“ у већем броју него они из Сједињених Држава. Јогунасте муслиманске републике унутар Русије су плодно тле за ширење „Исламске државе“, а та идеја је у средишту теологије и политике ове организације. У неком тренутку, Путин може да окрене своје снаге против њих у Сирији, али прво мора да обезбеди да алавити задрже своје позиције у другим деловима земље.

На крају, изгледа да Владимир Путин држи далеко боље карте у блискоисточној партији него његови амерички такмаци. Његове позиције су снажније него што су икада биле у време Совјетског Савеза. Појачано руско присуство повећава, а не слаби, његов утицај у региону. Виде га као неког ко је спреман да стане иза својих савезника, до оне тачке када је спреман да упути људске и материјалне ресурсе како би их заштитио.

У међувремену, Вашингтон крши руке, упућује строге укоре Москви – које Русија несташно игнорише – не може чак ни да постигне било какав договор са Русима којим би се дозволило формирање одрживе безбедне зоне за сиријске избеглице, и није успео да развије практични програм којим би се подржала сиријска опозиција. Кључно је ипак да Америку многи виде као некога ко напушта своје пријатеље – гледањем у страну током шаховог пада, позивањем на уклањање Хоснија Мубарака, занемаривањем израелских зебњи у вези са иранским нуклеарним договором или размишљањем о повлачењу из Авганистана које су у нескладу са молбама председника Ашрафа Ганија да се учини супротно – у тренуцима када им је потребна. То није лепа слика. Све док се не догоди снажан заокрет у америчкој политици – који би био у правцу постизања договора са Русијом у вези са будућом сиријском владом, пружању Израелу више од реторичког уверавања да Иран никада неће постати нуклеарна сила, и обезбеђивању континуираног и смисленог војног присуства у Авганистану – ова слика може да буде само гора.

Dov_S._ZakheimДов С. Зекхајм (Dov S. Zakheim) био је подсекретар одбране и главни финансијски службеним америчког Министарства одбране између 2001. и 2004. године. Обавља дужности заменика председавајућег у Центру за национални интерес и служи у саветодавном одбору The National Interest

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић

______________________________________

[1] Прим. М. М.: Историја совјетске блискоисточне политике је далеко сложенија, као и историја билатералних односа са појединим државама овог региона. Аутор је сумирао свој приказ ових дешавања како би постигао реторичку ефикасност чак и по цену да не прикаже прецизно неке детаље. На пример, одлазак совјетских војних инструктора из Египта учињен је по договору између Египта и СССР-а, и то пошто је амерички председник сугерисао да ће извршити притисак а Израел да постигне договор са арапским земљама. Пошто договор није постигнут уследио је још један сукоб, Јом Кипурски рат, и тек након тешког пораза у овом рату Садат све отвореније пристаје уз САД, под чијим је покровитељством и успостављен мир између Египта и Израела. Број совјетских војних инстуктора које аутор наводи такође је упитан – та бројка се у литератури наводи у вези са укупним бројем совјетског војног особља које је боравило у Египту после арапског пораза у Шестодневном рату 1967. године.

Односи са Сиријом значајно су се побољшали након што се Египат, као најзначајнија блискоисточна сила, окренуо Западу, превасходно САД. Слична ситуација је била и у вези са совјетско–ирачким односима. Поједини историчари Хладног рата, на пример Од Арне Вестад, наводе да је немогућност Москве да спречи Садамов напад на Иран показатељ како регионална савезништва нису обезбеђивала неометани руски утицај у овом региону. Укратко, читалац треба да има на уму да и поред тога што је основни чињенички материјал у чланку коректно приказан визура је значајно сужена ради ефектног (и кратког) поређења са садашњим приликама.

[2] Прим. М. М.: Многи западни аутори још од 2011. године инсистирају на секташкој природи рата у Сирији. Мора се нагласити да ово не одражава ситуацију на терену. Наиме, на власти у Сирији је БААС партија која је изразито секуларног опредељења и заступа идеологију која је мешавина арапског национализма и различитих социјалистичких приступа друштвено-економским проблемима. Знатан део политичке елите као и војног састава Сиријске армије чине сунитски муслимани који представљају већинско становништво Сирије. Рат је несумњиво продубио друштвене поделе и по верско-етничким браздама и довео да различите заједнице, посебно Курди и једним делом сиријски хришћани, настоје да калкулишу и пронађу свој пут како би у сукобу претрпели најмање штете. Дуготрајни сукоб и веома тешке економске прилике довели су у различитим регионима до пада лојалности према сиријској држави и снажења различитих партикуларних интереса. Међутим, без обзира на то, окосница Асадовог режима није ограничена на припаднике његове етничке и/или религијске групе већ се заснива пре свега на политичкој оданости сиријској држави и идеолошкој оданости БААС партији.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-67J



Categories: Посрбљено

Tags: , , , ,

1 reply

  1. У потпуности подржавам додатна појашњења господина Милоша Милојевића, како због прецизности и јасноће садржаја тако и због екномије исказа. Збиља,сасвим коректан текст Дова Зекхајма сада добија на пуноћи и уверљивости.

Оставите коментар