И добро бре, мајку му милу, за шта сам се бре ја борила тог петог октобра две иљадите године? Ма за чије бабе здравље, умал не изгинух и душу оставих по Београду?

За бољи живот?! Хм!

За нормалне плате и пензије?! Хм!

Имате ли плату, молићу? Имају ли пензије? Значи имате!

Имате ли бољи живот? Јашта но имате!

Поново га и редовно репризирамо на тевеуууууууу! И шта сад оћете?!

СТРЕФИЛО МЕ У НЕДОБА

Ма ево, к’о да је јуче било, а замал’ не падох са столице када, а тек чух у неке ситне сата, да је петнес’ година прошло од револуције. Да, да!

Револуције по теорији избијају у народу. Назовеш револуцијом срање које наравно осмисле „они који нису народ“ и после све свале на ту масу. Разјарену, разуларену, неконтролисану. По дифолту, криву за све! Масу на вешала. Одма!

Ево пристижу сећања и не знам да л’ да вриштим ил’ да одма’ претрчим и бацим се у ‘ладну Мораву.

Бојкотујемо као изборе које су 100% добили ови „наши“, али „њихови“ се самопрогласили за победнике.

Бојкотују нарочито они који на исте нису ни изашли, као ни на било које друге, нити ће, али су зато увек најпрвији да пљују да ништа не ваља и да је све отишло у ку..ц!

И увек ће да кажу да неће да изађу, јер молим те, шта они ту могу да промене.

Ух, мајку вам вашу безобразну и себичну. Најцрње што је већина од тих чије су мајке безобразне, академски образовано становништво. Они од којих се очекује да буду први, да проговоре, да испљуну, да потерају.

Јок брате.

Сви залађени и још се чуде и исмевају, како се пензоси скоцкају свих тих недеља и дисциплиновано упуте ка тим местима на којима ће они одлучити о мојој, твојој, нечијој судбини!

Молим све те залађене да никако, ма ни у лудилу, не излазе на ове предстојеће изборе.

Шта ће они па да изабирају?! Нека препусте своје животе другима и нека седе кући и прате ко води, а ко јок, и срчано нека пљују и оне на власти и оне који нису. Шта уопште они имају са тим?

НЕГО ДА СЕ ВРАТИМО НА РЕВОЛУЦИЈУ

Но, 5. октобар 2000. Ми бре овде у Чачку данима нешто протестовали, ништа није радило и нико није радио. Шетали, млатили у неке шерпе, заустављали саобраћај, чекали знак да кренемо ка Београду. У освајање!

Чекали знак од В. Мр И.

Он бре, био главни.

Још је главни.

Сећам се да смо кренули са улице. Баш онако како смо се затекли на тим барикадама, шта год то значило. И сећам се да сам се освањавајући у престоници након „револуције“ смрзла као пи..а. Сви смо се посмрзавали зарад револуције. Зарад бољитка. Жао ми што се нисам смрзла. Начисто. Онако скроз. Одистински.

Потрпасмо се у аутобусе, који се на волшебан начин нађоше одједном ту испред нас! Кажу били пуни каменица, цепаница и осталог убојитог оружја. Је*и га, кренули смо у освајање, куд без оружја?

Еуфорија и лудило. Мислимо ми да мењамо нешто, да ће све отићи у Хондурас ако не кренемо. Ма, једино! Историја ће писати о нама! Револуционари! Будале! Безмозгаши! Успут као преврћемо полицијске аутомобиле, авионе, камионе и све оно што нам блокира пут, јер нема препрека за такву руљу коју предводи В. мр И.

Лично је излазио и превртао та чудеса.

Гледала ја. И навијала! Признајем!

Јбг, младост, лудост, веровање, жеља. И адреналин, од помисли да учествујем у историјском боју. Улазимо у престоницу као на бојно поље. Сирене. Заставе! Вика! Као хорда лудака! Они људи гледају у силне аутобусе, не знају о чем је реч. Иду из продавница, са посла, из школе! Све цоол и нормално! Мисле ми кренули на неку текму, па се добро урадили пре ње.

Не знам баш како мени западе да будем у аутобусу које је први стигао испред зверске Скупштине. За мал’ ме не убише сапутници док су излазили. За мал’ ме и не убише када неко крену да пуца. Не знам шта се зби. Не знам ко пуца нити у кога пуца! Удариле сузе на очи. Ништа не видим. Неко ме вуче! Не знам ко је био. Сећам се да сам се саплитала и плакала као никад у животу. Сећам се да сам у неко доба успела да видим да седим испред неког полупаног излога и покраденог бутика. Не знам, леб ти јеб.., да л’ сам ја разбијала, крала. Видим да немам нити нове патике, нити шта у џеповима. Видим и да се пуши на све стране.

Чујем звук хеликоптера. Ладно 6. април четрес прве. Откуд ја тамо. „Држ те Геду… Гедо глупердо“. Јок, брате Геда није тад био. Значи Слоба јуримо. Не пуцају њихови, нег наши на наше!

Крећем и ја да јурим Геду глуперду. Још ми дали неки шлем на коме писало: „Држите Геду…“. Мислим, толика маса, ваљда ћемо га негде наватати! Сударам се са рођацима које нисам видела по двајес година. Дошли све да јуре Геду! Сви дошли д’ изгину.

О сунце ти жарко, куд цела фамилија д’ изгине, ко ће да наставља лозу ако икад уватимо Геду!

Појављује се и Џо багериста. Он се ваљда са тим багером, придружио маси у рушењу „симбола“ зверске владавине. Те „симболе“ смо после из џепова плаћали да се обнове и направе! И да поново постану симболи новог Геде!

И тако… Општа јурњава за Гедом. У неко доба чусмо да га је неко уватио. Веле – све признао и да се окупимо да нам саопште и представе новог Геду!

Навијамо за новог Геду! Вриштимо. Падамо у општу хистерију! Одлази народ. Нама из Чачка не да В. мр И. Вели, и сада се сећам: „Издржите до ујутру! Ако сада одемо све ће прорасти! Уђите у аутобусе, спавајте. Ево има и хране и воде“. Оно стварно, београдске домаћице умесиле колаче, увиле ћевапе па нам деле. Ко сада Сибирцима! За некима ишле камере. Касније сам укапирала да су то биле „познате естрадне личности“.

Е ту ноћ сам се смрзла ко пи…а. Ладно бре у зору. Ладно и у аутобусу. Свануло. Ништа. Само Чачани и још пар лудака из унутрашњости седе у парку и чекају знак. Дим још тиња. Народ негде гужва. Разбијени прозори! Комуналци чисте остатке ватачине Геде. Кренусмо у неко доба одакле смо и дошли да правимо револуцију. У родном нам граду, као дочек. Дочекује нас руља. Нас, народне хероје! Народне будале!

А ОНДА ПРЕКИД ФИЛМА

Сурова реалност! Беспарица. Лаж. Заје*авање. Крађе. Тајкуни. Корупција. Незапосленост.

Бахатост. Отпуштања. Претње. Укидање минулог рада. Насиље. Права за кучке и мачке. Народ ко је.е!

Агенције за продају магле. Малверзације. Приватизације. Штрајкови. Редови око контејнера. Редови у контејнерима. Геда на сваком каналу малих тв пријемника. Гедини синови и ћери на све стране. Магла, магла, свуда око нас.

То је „моја“ борба дала.

То је дала борба пре петнаест година.

Нећу више да се борим да сјаше Геда, а узјаше Геда. Не зовте ме у борбе и револуције. Нећи ни на изборе д’ идем. Нећу ништа. Оставите ме на миру!

(Колумниста/Корени, 10. 10. 2015)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5X2

Categories: Преносимо

Tags: Пети октобар, Рада Каранац