Миша Ђурковић

Марксистичко образовање које је однеговало већи део наше савремене интелигенције завештало је познату слику према којој су идеологије одраз друштвене свести и класних интереса. Тако је, тврди се, либерализам настао као идеологија либералне буржоазије, а конзерватизам као идеологија реакционара и крупног капитала. За разлику од њих, марксизам, који наводно није идеологија, већ „научни социјализам”, представљао је класну свест потчињених, пре свега радника, али је у исто време поставио себи задатак да еманципује читаво човечанство.

Постоје, међутим, и нека сасвим другачија тумачења, као и чињенице које о употреби левичарских идеологија дају неку сасвим другачију слику. Код нас је, на пример, готово непознат рад веома значајног америчког економског историчара Ентонија Сатона, бившег сарадника Хуверовог института. У свом тротомном делу о западној технолошкој помоћи као главном извору совјетског економског развоја, као и у чувеној трилогији о улози Волстрита у довођењу на власт бољшевика, Хитлера и Френклина Рузвелта, Сатон је веома уверљиво поставио другачију парадигму. Он тврди да је крупни капитал свуда где може подржавао увођење неке врсте корпоративног социјализма: логика каже да, ако настојиш да створиш монополе, онда нема ничег бољег од државног, принудног монопола, којим уклањаш тржишну конкуренцију. Чувени пример је начин на који су 1913. створене Федералне резерве, а штампање долара као глобалне валуте постало домен приватника који поседују државни монопол.

Друго велико завештање левице у двадесетом веку је онај пут који је Антонио Грамши назначио у својим Затворским свескама, а који су, опет уз помоћ Волстрит фондација (Рокфелерова, Карнегијева или Соросова), разни актери спровели посебно након шездесетих година прошлог века. То је чувени марш кроз институције којим је у пола века потпуно промењена некада хришћанска природа западних друштава и који је довео до разарања традицоналног друштва, класичне породице, демографског пада, те ширења корпоративног, потрошачког хедонизма и сваковрсних „алтернативних сексуалних пракси” као једине релевантне идеологије. За источноевропске народе, који су једва дочекали пад споља им наметнутог комунизма, огроман шок је био када су схватили да им са запада у исто време долази софистициранији и стога опаснији нови левичарски фундаментализам политичке коректности.

Тек ако пођемо од оваквог модела, постаје нам јасније шта се дешава са овим новим таласом наводно спонтаног успона радикалних левичара у неколико важних европских држава. Ципраса и Сиризу је подизао и популарисао читав Соросов систем невладних организација. Глобални медији огроман простор дају Подемосу, а Џереми Корбин је хит тема након избора за првог човека лабуриста. Узгред, на чело једне од две водеће британске странке не долази се без подршке озбиљних корпоративних играча.

Постоји директан практичан интерес због којег глобална корпоративна елита подиже нову левицу. Она се најпре нуди разочараним бирачима којима је мука од постојећег европског консензуса елита, као противтежа таласу радикалне деснице који је постао озбиљна претња у последњих пет година. Друго, политика штедње коју су због спречавања банкротства европских држава лидери увели и уз тешке муке спроводе, озбиљно угрожава пословање банкара и финансијске олигархије. Ево, и код нас се најављује увођење негативне стопе штедње јер банке кукају како немају где да зараде новац. Дакле, банкарска финансијска олигархија, слично као и лидери нове левице, тражи ново упумпавање пара у систем и вештачко подстицање тражње које се може подстаћи само новим задуживањем. Корбина је управо то издвојило од противакандидата у странци.

Коначно, ако се пажња помери од њихове „критике неолиберализма” на много важнија питања друштвених вредности и организације, видимо да сви ови нови лидери иду још даље у промовисању левичарског антипородичног и антитрадиционалистичког система вредности који корпорације промовишу већ пола века. Корбин је један од најстаријих промотора ЛГБТ права у Британији (исто важи и за Сиризу и Подемос), а на питању имиграције противи се Камероновим плановима за њено смањење и промовише мултикултурализам.

Кад смо ми у питању, логично је што „Пешчаник” слави и подржава ову нову ултралевицу, али је чудно да то прихватају и патриотске и наводно десне странке, попут Двери и ДСС. Но, занимљива илустрација за нашу тезу је уважени колега Јово Бакић, који себе види и представља као домаћег промотора нове радикалне левице, спремне да сарађује са троцкистима, маоистима итд. Бакић је оштар критичар домаћих тајкуна и политичара, док је у исто време члан организације под именом Ист вест бриџ у којој седи заједно са министарком Михајловић, тајкунима Костићем и Митровићем, итд. Ова организација, иначе, представља овдашњи огранак Трилатералне комисије, чувене организације корпоративне тајкунске елите иза чијег рада стоји Дејвид Рокфелер. Где су ту радничка права?

Виши научни сарадник, Институт за европске студије

Наслов: Стање ствари

(Политика, 25. 9. 2015)

ИСПРАВКА: Овај чланак промењен је 26. 9. 2015. у 6:00 – додат је крај првог пасуса који је грубом техничком грешком био изостављен.

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5N9

Categories: Преносимо

Tags: Јово Бакић, Џорџ Сорос, Ист вест бриџ, Миша Ђурковић, Пешчаник, левица