Дневник Емира Кустурице (18): Сидран је причао да сам у злодјелима надмашио Ајхмана

Mај 1995.

Сидран  је након што га нису примили у службу непријатеља наставио живот сарајевског пјесника. Када би прескочио један понедељак да не пије, осјећао се као Титови партизани који побјеђују шесту и седму непријатељску офанзиву заједно. Загледао је упитно пријатеље и познанике, али они нису могли да му у послу повећала помогну. Ширио је очи док је у устима задржавао вотку. Пријатељи су га схватали, али су немоћно слијегали раменима.

Фото: rs.sputniknews.com

Фото: rs.sputniknews.com

Крајем седамдесетих срео сам Сидрана у бифеу Телевизије Сарајево. Препознао сам исти поглед. Рекао ми је:

– Ти немој да идеш код неког другог да ти пише сценарије. Ја сам у том послу најбољи!

Имао је браду као један виолиниста на Горици. Иза те непријатне маске, ипак, открио сам уздрхталог човјека. Причао је догађаје из свог голубарника на Вратнику. Једног дана нека сељанчица је стигла у тај голубарник. Касније су је силовали сви из улице. Тако је Шинтор, разбојник из краја, ову несрећницу припремио за  италијанску штрафту. Млади Сидран се у ту женску заљубио и ствар се искомпликовала. Рекао сам му да је то једна епизода, а да је филм као кад се гради кућа или читава зграда. Ту су потребни темељи, спратови, ходници, прозори, кровови.

С муком је исписао причу Сјећаш ли се Доли Бел. Од те занимљиве приче написао сам технички сценариј. Свака ријеч коју сам ја додао на Сидранових четрдесетак страница за њега је била увреда. Посебно му је сметало уплитање лика оца из приче Отац је кућа која се руши. То га је подсјећало на непријатности кроз које је пролазио низ година. Он је прављење филмова замишљао као олакшање, а никако као продубљивање проблема. Када је открио да сам марксизму супротставио хипнозу у тексту, био је спреман да заборави филмску каријеру. Позвао ме у свој стан на пријатељско убјеђивање. Ту су се затекли пјесници Марко Весовић и Иван Кордић. То су они сарајевски умјетници који су били познатији по томе што могу свако јутро осванути везани за кравате, висећи на радијаторима у примаћој соби, него по умјетничким резултатима. Не због насљедне склоности ка самоубиству, него због тога што су и дактилографи по предузећима писали боље од њих. Они су ми нашироко објашњавали зашто је ово што сам ја написао лоше за филм. Били су толико увјерљиви да сам им скоро повјеровао. Једино што нисам знао зашто нису себи помогли и написали нешто по чему би били упамћени. Климао сам главом одобравајући примједбе ових типова. Отишао сам и ништа их нисам послушао. Направио сам Доли Бел по властитој мјери.

Филм је сниман осамдесетих година, послије смрти Јосипа Броза Тита. Рокери су пјевали: „Дјевојке у љетњим хаљинама волим“. Свуда се ширило заразно осјећање слободе. Горан Бреговић је већ имао иза себе новоталасну плочу. У жељи да живи сто година, направио је пјесму у којој је изражавао гађење према стогодишњацима. Појава Забрањеног пушења и Елвиса Куртовића била је сасвим револуционарна ствар. Ова популарна умјетност омогућила је насљедницима Травничке хронике и На Дрини ћуприје да се виде у њиховим дјелима као у огледалу. Таксисти, месари, ћевабџије уживали су гледајући Надреалисте. Нису ни сањали како, заправо, гледају себе.

Сидран је све чешће одлазио у кафану „Парк“. Престао је да пије вотку, бацио се на виски. У међувремену, постао је филмски и телевизијски писац. Драма Јегуље путују у Саргаско море емитована је са великим неуспјехом. Многи тврде да је њен режисер Слободан Праљак из тих редитељских неуспјеха црпио своје генералске љутње и, на крају, у рату, срушио стари мост у Мостару.

За вријеме снимања Доли Бел Сидран се није појављивао. Увријеђен што се филм снимао само по његовој идеји, а не и по његовом сценарију, уживио се у улогу Бетовена. Мени је у сарајевском Вену поручио да сам само Херберт фон Карајан. Никако није могао да схвати разлику између пјесничке импресије и сценарија. Негдје на средини снимања, након ноћи пропијене код „Самека“, бауљао је Сидран  Бистриком тражећи филмску екипу Доли Бел. Набасао је на бистрички мост и тамо угледао филмску камеру како слика неког човјека који виси на мосту и нешто неразумљиво урла. Човјек је био костимиран у одјећу из времена Отоманске империје, млатарао рукама и галамио, а Сидран је побјегао у „Парк“ кафану…

Пријатељима затеченим у кафани већ тада је причао да сам ја у злодјелима надмашио Ајхмана и викао:

– Упропастио ми је аутобиографију! – тако је Сидран звао Доли Бел.

Када му је неки телевизијски расвјетљивач који је у „Парк“ кафани разбијао мамурлук рекао:

– Није, болан, Авдо, то си ти видио снимање ТВ драме Ћилим режисера Аце Јевђевића!

Он је само одмахнуо главом  и додао:

– Ништа ми не говорите, знам ја добро ко је он!

Наставиће се…

(Искра, 18. 9. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5I9



Категорије:Преносимо

Ознаке:,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s