Дневник Емира Кустурице (16): Пошто нисам Муслиман, не могу бити ни издајник Муслиман!

31. март 1994.

Откако живим у иностранству, осуђен сам на читање старих новина из старог завичаја. Данас ми је до руке дошло сарајевско „Ослобођење“. Европско издање. Зашто на њему пише „европско“? Да ли због тога што уредници знају како „Ослобођење“ није европско?

Фото: Спутник

Фото: Спутник

Дакле, у европском издању „Ослобођења“, Абдулах Сидран објашњава како му се „плахо свиђају“, можда, како каже, „понајвише, тахнане Илахије и Касиде“. У интервјуу се „хвали“ како има јарана међу четницима, а четник сам, наравно – ја. На трибини гдје је подизао борбени морал Муслимана рекао је да се спрема да напише књигу о мени. Дјело ће се звати Трагедија генија. Слатко ме насмијао. Познајући тог човјека, извјесно је да би тај роман могао да напише само ако бих пристао да му придржавам руку. И да ја за њега дописујем многе ствари, баш као што се десило и са филмовима. Када смо писали сценариј за „Оца на службеном путу“, у једном дубровачком хотелу, исписивао је странице које су зрачиле снагом аутоматског реализма, али сценариј никако није добијао заумну димензију. Сидран се опирао, на почетку, да искористи моју идеју мјесечарења. Говорио сам му како се сјећам да ме је нена у Травнику хватала по травничком крају опскурног назива „Потор махала“ и на крају ми везала звоно за ногу. Тек на крају Сидран је схватио да му се тврдоглавост не исплати пошто је у „Доли Бел“ видио колико сам острашћен када ми се нешто свиђа, знао је да ћу мјесечарење, на крају, искористити у филму. Касније, када је филм направљен, гледан и слављен по свијету, једном новинару, у тренуцима пијанске елоквенције, причао је да је управо он био мјесечар када је био мали и како му није било лако да ме убиједи у неопходност коришћења мотива мјесечарења.

У другом листу који нема намјеру да се сврстава међу европску штампу, дакле, у „Љиљану“, пише неки Зилхад Кључанин да сам ја највећи и једини издајник муслиманског народа. Да бих постао Муслиман издајник, прво морам постати Муслиман. Пошто нисам Муслиман, дакле, не могу бити ни издајник Муслиман.

У мом случају, ако би било ријечи о издаји, мислим да је ствар крајње компликована. По језику Србин, по образовању Чех који је Стари завјет научио скоро напамет. У посљедњих сто година и са мајчине и са очеве стране писали су се Срби. Дакле, Кључанин је у праву, само му не ваља правац. Ја сам први издајник у фамилији! Изјашњавао сам се као Југословен, а на као Србин, што су чинили потоњи чланови породице. Значи, ако би било ријечи о издаји, то би била издаја српска. Пошто нема никакве издаје, онда није ни српска. Упркос чињеници да је српска историја, као и многе друге у Европи, проткана издајама.

1. април 1994.

Дан шале и преваре и омладинских радних акција у бившој Југославији. Коначно сам ухватио облак у кафи. И сунце шкиљи, али никако да се пробије.

Од Пјера Спенглера, продуцента филма, чуо сам невјероватну, али истиниту ствар. Њемачки мајмун који глуми лик Сонија у филму „Подземље“ боље је плаћен од југословенских глумаца! Значи, боље је бити њемачки мајмун него југословенски умјетник?! Никада нисам чуо да се социјалдарвинизам тако исплео са судбином. Спенглер је покушао да ми скрене пажњу да смо у говнима са буџетом – сва очекивања су превазиђена, из Париза стижу упозорења. Нисам могао да не одем код Микија у шминкерницу и саопштим му да мајмун боље зарађује од њега. Код маскера, господина Јандере, Мики је управо затезао лице, то је био начин на који је подмлађиван. Лице му је затегнуто, од милоште је то називао стављање куртона на фацу. Одмах сам му рекао:

– Мој Мики, што ти је неправда, боље плаћају њемачког мајмуна него тебе!

– Само ти, професоре, зајебавај! – одговорио је суздржавајући смијех, пошто му је то са затегнутом кожом на лицу изазивало бол.

Нисам даље ширио ту вијест. Драго ми је било да је Мики ову горку истину прихватио као зајебанцију. Вратио сам се код Спенглера и сам провјерио у папирима. Лијепо је писало! Мајмун је недељно био плаћен двије и по хиљаде њемачких марака, а Мики Манојловић двије хиљаде!

Тај мајмун Чарли посебна је прича у филму. Постали смо велики пријатељи. Тукли смо се од почетка, мазили, па опет тукли. Тако је он, на крају, постао глумац. Он би повремено полудио од тога, ухватио би ме за руку, гледао ме мирно док су ми кости пуцале, а онда ме пустио. Тек толико да покаже како је мајмун пет пута јачи од човјека. Онда је опет све било по старом.

Првих дана снимања бјежао је својим пратиоцима и често више од два сата висио на мостовима за расвјету на једној руци. Нико му није могао прићи. Читава екипа је сједила и чекала. Људи су пушили, шеткали унаоколо. Чарли би се на крају спустио сам. Није подносио да неко остаје миран када он пада у повишено емоционално стање. Лазо је усавршио технику убацивања Чарлија у друго стање. Равномјерно је хуктао све док Чарли не би то прихватио и кренуо сам да хукће и пребацује тежину с једне на другу ногу. У сцени левитације Црног и Наталије, гледао је у висину. Поред њега су стајали, такође гледајући у вис, Жика и Славко. Чарли је хуктао и када је примјетио да га ова двојица крај њега не зарезују, наљутио се и само што нису добили по носу. Не може мајмун, као ни човјек, мирно да посматра како, док он пада у занос, поред њега стоје неки људи, мајмуни и не осјећају транс. Тако је било и са национализмом. Гдје год се појавио и није био својство индивидуе, ако ниси осјетио зов нације и испоштовао зов масе, проказали су те. У мом случају ствар је била још трагичнија.

Чарли је прије неколико недеља измакао пажњи својих чувара и у једној паузи за ручак ушетао у студио гдје су одмарали неки сценски радници. Открио је столове прекривене столњацима и почео да једе храну, реквизиту, спремну за сцену свадбе. Сценски радници су побјегли иако им је Чарли познат од раније. Уплашили се ваљда што се појавио без пратиоца, двојице Њемаца снажних момака. Када је Чарли појео реквизиту, кренуо је преко студијске сцене према кантини. Угледао је чувара студија и одмах заузео ратничку позу. Почео је да лупа ритмично рукама и ногама о студијски бетон и онда кренуо на чувара. Успут га је чвркнуо и прошао даље. Барандовом је, за тили час, почео да шири страх. Ходницима су бјежали статисти, вриска и паника. Боже, како ја уживам у таквим ситуацијама. На крају, када је страх почистио простор, Чарли је мирно ушао у бар, отворио фрижидер и почео да пије и једе. Напио се толико да нисмо могли да наставимо снимање.

Враћајући се кући, пио сам пиво у колима и изненада су ми пали на ум комунизам и егоизам. Не знам да ли је то под утиском мајмуна Чарлија кога су, на крају, његови чувари пијаног одвели у приколицу. Углавном, мислим како су се ови Чеси лако одрекли комунизма. Ваљда због тога што су схватили да је комунизам штетан по егоизам, а како су већи егоисти од нас, отарасили се комунизма кô мајмун Чарли оног чувара у студију. Најбоље је то за комунизам рекао Берђајев. Комунисти су нехришћанским методама хтјели да остваре хришћанске циљеве. Ту има нешто занимљивије. Комунизам је радио на ритму там-там, а ја сам растао на ритму ту-та-ту-ту-та. Иако сам увјерен да комунизам има историјску шансу. Не као бољшевизам.

Често се питам у посљедње вријеме зашто нисам на почетку рата ипак отишао у Сарајево? И поред пријетњи да ће ме тамо убити? Те пријетње јесу биле реалне. Мислим да сам могао страдати и од Караџића и од Изетбеговића, када су пред Скупштином заједно припуцали од бриге да се ствар не искомпликује. Али то и није било толико важно. Нисам ја неки страшљив човјек. Чини ми се да колективни занос и вјера у мом случају више, једноставно, немају привлачност. И у мом случају не само у случају ових Чеха, комунизам је поражен од стране егоизма. Наиме, егоизам не трпи комунизам и у тој тучи овај други губи, за сада, утакмицу. Године и године млатарања по бијелом свијету, познавање тамошњег свијета и презир хуманизма као идеологије који се шири као зараза, све је то било пресудно у мојој одлуци да снимам филм и колико могу породици и пријатељима помогнем. То не значи да свако ђуле испаљено са брда на Сарајево не одзвања у мени болно. Све се то ограничава на практични хуманизам, пошаљи по који пакет, тури неком у писмо који долар и то ти је све.

Наставиће се…

(Искра, 4. 9. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5zm



Categories: Преносимо

Оставите коментар