Жељко Ињац: Да ли ће „српски“ напредњаци проћи као информбировци?

Политички систем у коме нема опозиционих странака, доводи до подела унутар једине владајуће партије. У зависности од интереса олигархије, лидера партије, или кључне личности која је на челу државе, као и међународних фактора, формирају се фракције и интересне групације унутар те једине партије.

injac-vucic-1

Србија данас формално није једнопартијска држава, ту је низ маргиналних и слабих партијица, као и пар нешто мање слабијих, те су испуњени формални услови да се савремена српска демократија назове парламентарном и вишестраначком.

Проблем је што, суштински, опозиција у Србији не постоји. Рејтинг владајуће партије од преко 50% који варира ту и тамо, али се не очекује да у скорије време значајније падне, јасно указује на неколико чињеница. Прва је да гласачи, тј. народ, без обзира на ситуацију у којој се налази, владајућу партију препознаје као своју, тачније као ону која ће се трудити да заступа његове интересе, како у држави, тако и у свету. Или барем као најближу том стандарду.

Може се спекулисати и о томе да владајућа партија манипулише народом путем медија и да тако одржава свој висок рејтинг, као што је то чинио СПС и Милошевић у своје време. Међутим, чињеница је да се слобода медија данас не може поредити са оном каква је била у време Милошевића. Па чак и тада, може се слободно рећи да је народ ипак, и без обзира на медијски утицај, СПС и Милошевића видео у већини као свог заступника и најозбиљнијег политичког актера.

Друга чињеница је да гласачи просто не виде никакву алтернативу СНС-у и Вучићу у постојећим опозиционим партијама, како проевропским, тако и патриотским. Либерали, левичари и уопште жути блок, распао се на парампарчад, исто као и десни блок. Ако су до прошлих избора и имали неки углед, иако нису имали никакав рејтинг, данас више немају ни углед.

Ни код жутих, ни код десних не постоји за сада воља за неком консолидацијом и уједињењем у неки озбиљнији блок, који би конкурисао СНС-у. Једина амбиција опозиционих партија јесте, или да се удруживањем са још неком сличном пребаци цензус на изборима, или да се некако утале са СНС-ом и добију парче власти и финансија.

СНС, дакле, нема никаквих проблема са опозициjом и потпуно је погрешно посматрати дешавања на релацији опозиција-власт као релевантна. Потребно је анализирати политичку ситуацију из сасвим другог угла: посматрати односе у самој владајућој партији и њеним фракцијама.

Геополитичка ситуација намеће владајућој партији одређени правац деловања и могућности тог деловања. Однос између Запада и Русије, као и однос владајуће партије према тој геополитичкој ситуацији је од кључног значаја за даљи политички живот владајуће партије.

Јасно опредељење политичке елите, а самим тим и Александра Вучића према Западу, од пада Милошевића, а пре свега према САД и Немачкој, не оставља много простора за дилему. Србија је део сфере утицаја Запада, пре свега Америке и то је чињеница коју је и Вучић наследио и која ће се врло тешко и споро мењати уколико уопште буде воље да се мења. Србија је више од деценије у процесу евроатлантских интеграција – процеса интегрисања у ЕУ и НАТО. То је реалност савремене Србије, коју ни један појединац или странка не могу ни покушати променити, без великих ломова и ризика.

injac-vucic-2Са друге стране, Србија од недавно покушава да има колико је могуће коректне и добре односе са Русијом. Догађаји попут параде добродошлице Путину или неувођење санкција Русији или, пак, услишена молба за руски вето у УН, нису без значаја и као такви су били тешко могући у временима претходних влада. Такав однос према Русији је обострано користан, а за сада не угрожава Србију у односу са Западом. На крају, такав однос солидних, иако најчешће декларативно добрих односа са Москвом подржава и добар део бирача у Србији. Но, јасно је да су интереси САД и ЕУ (иако и ту постоје међусобне разлике које се „пеглају“) различити на Балкану, од интереса Русије.

На први поглед се чини да се Русија није много ни потрудила да придобије Србију и друге балканске земље у већој мери за своје интересе. Ипак, ако се узме у обзир да су српско-руски односи пре десетак година били на много нижем нивоу, садашњи односи представљају успех. Москва је можда, за почетак, просто рачунала на добре братске односе и није желела да ризикује конфликт са САД и ЕУ у случају ако би агресивније ушла на медијско небо Балкана и Србије, као и у друге сфере, попут економске. Запад овде има доминантну политичку улогу и Балкан је протекторат Америке, а они и поред тога улажу стотине милиона евра у медије, НВО сектор и друге важне области, које формирају нову елиту и јавно мњење. Вероватно Русија није желела да отвара још један фронт са малим шансама за успех, ако би се одједном појавила са својим медијима и НВО сектором. Но, ипак и овде се неке ствари постепено и опрезно мењају у последње време иако, на крају крајева, данас Русија може да рачуна на традиционално српско русофилство и пар десничарских партија, али не и више од тога.

На крају, питање је у шта се може изродити то традиционално српско русофилство и присутно русофилство у бирачком телу владајуће коалиције. Ако се сетимо ’48 и обрачуна титоиста са проруским информбировцима, постаје извесно да се нешто слично и данас може поновити. Неке елементе обрачуна са потенцијалним отпорима уласку у ЕУ и НАТО смо већ имали протеклих година, а они се могу појачати у важним моментима, тако да, кад те одлуке дођу на ред, ни традиционално русофилство, ни пар десничарских партија, више неће моћи зауставити Србију на путу ка ЕУ и НАТО-у и у догледној будућности можда политичкој конфронтацији са Русијом (ако сте члан НАТО-а, а овај савез уђе у конфликт са Русијом и ви сте увучени у сукоб).

Напредњаци су један огроман конгломерат разних фракција и утицајних појединаца. Ако бисмо говорили о фракцијама, две су за сад најочитије. Једна је прозападна или проамеричка, а друга патриотска и конзервативна. Ове ознаке су условне, можда је боља она пронатовска фракција и она која се опире усласку у НАТО, стога ово може и под наводницима јер нам није циљ да неком дајемо атрибуте које не заслужује, већ да се направи разлика.

Сукоб између ове две фракције и победа једне од њих ће на крају дефинитивно одредити и пут Србије (јер у догледно време сем СНС-а, нико други неће бити власт). Конкретније, прозападна струја је предвођена Зораном Михајловић, а ова друга, Томиславом Николићем. Препуцавања у Куриру су заправо често у функцији обрачуна прве са другом струјом, док је Информер, примера ради, ближи другој струји. Новинар Владимир Ђукановић је портпарол те друге струје и он отворено прозива Зорану Михаловић да води прљаву кампању преко Курира против те друге струје (Николић, Гашић…).

injac-vucic-3

Питање је на чију страну ће стати сам Александар Вучић, који балансира између две струје и покушава да их контролише. Запад врши притисак на Вучића да из свог окружења елиминише ову другу струју, и неки потези су већ повучени у том правцу у сфери безбедности. Но, и даље је Вучић свестан да ако елиминише ту „незападну“ или „умерено проруску“ струју да ће и он лично ослабити. Интимно је он вероватно на страни ових које прогоне проамерички и пронатовски медији, али Запад, као доминантан фактор наше политичке сцене, настоји да одстрани једног по једног „патриотски оријентисаног“ политичара или медијског актера. Тако се и замена, попут оне Братислава Петковића, који је важио за „просрпског“, са садашњим министром Тасовцем, који важи за „проамеричког“, могу тумачити само у том кључу рушења ривалских фигура у политичкој партији шаха.  Исто тако је рањавање тајкуна Бека готово сигурно мотивисано спречавањем да он и њему блиска екипа „патриота из деведесетих“ узму учешће у власти.

Мада се напредњачки брод навио на евроатлантску страну, јер је више људи који су имали одређени кредибилитет као „домаћи“ играчи било елиминисано на овај или онај начин од „странаца“ у редовима напредњака. За сада Вучић, иако попушта Западу и њиховим пуленима у влади, настоји да одржи равнотежу. Вероватно је и мотив за тражење нових избора да ојача своју позицију и да се евентуално обрачуна барем са појединим „западним“ играчима, који су му отказали лојалност. Но, ако би он зарад избора и још једног мандата био склон да на овом пољу попусти следило би неминовно чишћење напредњачких „информбироваца“ тј. „патриота“ и „русофила“, којих није мало у власти данас. Аналогија је проста – Путин као Стаљин у садашње време има свој култ личности, и своје следбенике, не само у Русији, него и у целом свету, а нигде русофилство и путинофилство није тако изражено као код Срба. Путиново Њет у УН на предлог резолуције о Сребреници, којима би Срби трајно били жигосани жигом геноцида и срама је нешто што наш народ (за разлику од медија, који су прозападни) не заборавља.

injac-vucic-4Српско-руски пројекат Јужног тока, парада у Београду, опирање једино Србије у Европи санкцијама Русији и сада, руски вето на погубну по Србе резолуцију у УН, може се посматрати и као први период добрих односа Титових (а ту је била већина оних српског порекла) и совјетских комуниста, где су природно доминирали Руси. Када је Тито одлучио да окрене леђа Стаљину и Русији по наговору Запада, он је морао да елиминише те српске русофиле међу комунистима. Тако се и сада Вучић налази на раскршћу да окрене потпуно леђа Русији и крене у НАТО, а при том би и он морао очистити своје редове од наивнијих русофила, патриота или оних који једноставно не желе Србију у НАТО пакту (па и у ЕУ).

Попут титоистичког заокрета од Москве и евентуални Вучићев потпуни заокрет (који јесте видљив, али није потпун), може имати сличне последице за проруски или незападни део своје партије.

(Видовдан, 1. 9. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5yM



Категорије:Преносимо

5 replies

  1. У потпуности се слажем да ће ПРОнационални елементи међу напредњацима бити најсуровије ликвидирани – а што су и заслужили. Једино је решење да они буду први ешалон у политичкој ликвидацији Александра Вучића и његове компрадорске банде, и да тако вероватно сви до једнога изгину. На томе им унапред честитам, јер је то привилегија сваког православног Србина. Ми ћемо наступати иза њих и масакрирати оне натовске снаге које преживе њихов јуначки јуриш. До задњег натовца ћемо их осветити и тако се слава Богу посветити! Једна је Србија.

    Свиђа ми се

  2. @Срђан Крунић
    Теза, да ће неко бити „ликвидиран“ и упоређивање са давнопрошлим временима је бесмислена. Зашто би гомила конвертита код народњака, имала било каквих проблема, да прати ветрове који дувају? Толико потцењивање људи који су у време ИБ страдали, још нисам чуо. Инфорбировци су страдали, јер су имали јасно идеолошко опредељење, за разлику од напредњака, који су одавно продали веру за отпадке од вечере. Да ли је могуће, да нисте обратили пажњу, ко је аутор и где је текст објављен? Типова, који су сајту дали име ВИДОВДАН и који су пример конвертита. Што се тиче, Ваших „јуначких“ позива, за масакрирање и некакву освету до „задњег“, исти су занимљиви, али нам дугујете објашњење, ко ће масакр водити и спроводити. Или мислите, да све оно што осуђујете у прошлим временима, треба поновити, само са Вама на власти?

    Свиђа ми се

  3. Факат добар текст.
    Чудно је што долази са Видовдан.орг-а
    Имам утисак као да писац намерно баца коску напредњацима и расклимава већ труо зуб.

    Свиђа ми се

  4. @Млинаревићу – под један опуштено, знам човека. Да тебе нама да нам обратиш пажњу не би знали шта ћемо ни куда ћемо, под два. Три, јеси ти нека голооточка комуњара? 4. Дај уво да ти шанем обавештење. Брате, ја мислим да ти немаш шта друго да радиш него да тупиш. Остај ми здраво 🙂

    Свиђа ми се

  5. @Срђан Крунић
    Наравно да је опуштено и наравно, да немам паметнија посла. Ја само не замишљам, да је интернет место где може све и свашта да се пише и коментарише. И не замишљам, да је моје писаније научно дело и да је неприкосновено, као што изгледа, да Ви замишљате. Под један. Какве има везе што познајете човека? Не рекосте који је то човек. Под два. Задовољство ми је, да скренем пажњу, када неко „одлепрша“. Под три. Ја сам само потомак некога који је неко време свог живота провео на Голом отоку. Не као стражар. Четврто. Коментарисао сам и неке Ваше тезе, а Ви уместо да то разјасните, покушавате дискфалификацију. Пето. Могао бих и ја, као потомак, да кукам, како су неке власти ометале мене у професионалној и свакој другој каријери. Али не кукам! То је ново питање за Вас, који се на интернету бавите „озбиљним“ послом.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s