На маргинама споразума о заједници српских општина

Званична реаговања поводом потписивања споразума о заједници српских општина (једног од четири споразума) усмерена су на три тачке убеђивања: прво, створена је заједница као темељ живота Срба на Косову; друго, заједница има значајне одлике аутономије; и треће, заједница поседује чврсте институционалне везе са Србијом. Показаћемо да ни једна од ових тачака нема упориште у споразуму и да је управо стога одабрана тактика убеђивања домаће јавности у фикцију која има три наведене  карактеристике.

Пре тога потребно је дати једну напомену: овај споразум проистекао је из тзв. Првог бриселског споразума (19. април 2013) чије су прве тачке посвећене управо заједници српских општина (ЗСО). Тачке 2 и 4 су овде од посебне важности. У њима се каже да су гаранције за ЗСО дате у важећим законима и Уставу (разуме се, Косова), та да су њене надлежност садржане у пуном надзору у областима економског развоја, образовања, здравства, урбаног и руралног планирања. Сваком је било јасно да су већинске српске општине биле предате такозваном независном Косову, што су сви каснији догађаји закључно са последња четири споразума и потврдили. Целокупна активност власти Србије после прихватања Првог споразума била у томе да од овако дефинисане ЗСО добију бар неки подношљив правни оквир за живот Срба на независном Косову, и да се то представи као статусно неутрална ствар.

Сада, када смо добили и посебан споразум о ЗСО, можемо још једном да кажемо да ту нема ничег од онога у шта званичници на челу са премијером покушавају да убеде домаћу јавност. Да кренемо редом.

Прво, сам споразум треба да прихвати Влада Косова својим декретом који потпада под оцену Уставног суда (тачка 2). Даљи кораци успостављања ЗСО подразумевају усвајање њеног статута чији ће нацрт управљачки тим (претпостављам заједнице, јер то није прецизирано) поднети „дијалогу на високом нивоу“ у року од четири месеца. Ту се отвара и могућност провере нацрта од стране министарства за локалну самоуправу Косова. Потом се захтева сагласност „дијалога на високом нивоу“ и, коначно, дефинитивна провера Уставног суда (тачка 21). Тек када се учине сви ови кораци, може се рећи да је ЗСО установљена и да може да делује. Имајући у виду став албанских власти, опозиције и јавног мњења о овом подухвату, можемо претпоставити које ће се препреке постављати у свим фазама овог компликованог поступка. Јасан је закључак да није било места тријумфализму представника власти у Србији. Једноставно, ЗСО није успостављена прошле недеље у Бриселу, а кад ће, не знамо.

Друго, ништа у тексту споразума не упућују на било какву аутономију која се, наводно, креира овим документом. У његовом другом делу (Циљеви, а не надлежности) набројани су послови којима ће се ЗСО бавити и начин њиховог обављања. За оцену карактера надлежности којом располаже нека јединица јавне власти (централна, регионална или локална) важно је не само којим се пословима она бави него и на који  начин то чини. ЗСО, како то наводи Први споразум а понавља споразум о ЗСО, има „пуни надзор“ над пословима економског развоја, образовања, здравства, урбаног и руралног планирања (тачка 4, под b, c, d и e). То значи да ЗСО неће доносити законе у овим областима – то ће чинити Скупштина Косова, неће доносити ни уредбе за спровођење ових закон – то ће чинити Влада Косова, већ ће надзирати како се ови законски и подзаконски акти спроводе у општинама са српском већином. ЗСО не само да неће имати законске надлежности, које је тражио председник Србије у својој знаменитој Платформи а прихватила Скупштина Србије у својој још знаменитијој Резолуцији (јануар 2013), него неће имати ни извршне надлежности, што је неостварени циљ нашег преговарачког тима. Оно што је ЗСО овде „добила“ само произилази из Устава Косова на основу некада одбаченог Ахтисаријевог плана.

Треће, споразумом није предвиђена никаква институционална веза Србије и ЗСО. У Првом споразуму не помињу се ни Србија ни Резолуција 1244. (Толико о „тешкој борби“ која је тада у Бриселу вођена). У споразуму о ЗСО Србија се помиње само у делу „Буџет и подршка“ и то на самом крају дугачког списка извора финансирања ЗСО после домаћих и иностраних удружења и организација (тачка 17 од а до d). Ни једним словом није прецизирано како ће Србија финансијски помагати ЗСО, али је сасвим јасно да ће то бити на основу закона Косова, као и све што је договорено поводом Првог бриселског споразума. Готово еуфорични успех о чврстој вези Србије и ЗСО претвориће се у тип везе који се практикује са свим српским мањинама у суседним државама.

Не треба сумњати да су представници власти Србије све ово знали када су потписивали Први бриселски споразум. У супротном не би прихватили документ који све што утврђује чини под изричитим условом сагласности са Уставом и законима Косова. Спор који се на бројним техничким и политичким преговорима води у суштини је апсурдан. Србија се свим силама залаже да Срби на Косову и Метохији добију оно што им Устав и закони Косова гарантују, а Албанци то избегавају кршећи своје уставне и законске обавезе. И ту Србија има одређену, премда не баш потпуну, подршку Европске уније. Званична Србија хоће да се одрекне Косова и Метохије, али јој то не допуштају Албанци својим ирационалним ставом да Срби овде немају шта да траже. Испада да су у том трагикомичном апсурду Европејци на највећим мукама. Њихов основни проблем је како Албанце приволети праву, које је и само резултат силе и насиља. Сада опет Србија треба да помогне Европи.

Аутор је бивши министар за Косово и Метохију и председник Државотворног покрета Србије

(Политика, 2. 9. 2015)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5y8

Categories: Преносимо