Никола Варагић: Између дарвиниста и креациониста

Поводом полемике која се у Политици водила између дарвиниста и верника, пренето и на Стању ствари („Полемика: Дарвинисти и креационисти“)

nv-darvin

Др Биљана Стојковић, у полемици између дарвиниста и верника на странама Политике (на сајту Стање ствари текст бр. 5), као апологета дарвинизма, пише да је „у данашњој слици света сасвим јасно да је неолиберални капитализам најчвршће усађен у конзервативним хришћанским политикама“.

На сајту Пешчаник, у тексту „Дарвинитис у економији“, др Биљана Стојковић пише: „У сваком случају, уграђивање принципа еволуције у друштвене теорије допринело је утемељењу либералне економије западног света“.

Неолибералан капитализам настаје унутар либералне економије западног света, а „уграђивање принципа еволуције у друштвене теорије допринело је утемељењу либералне економије западног света“. Ако се на Православље гледа одвојено од западног хришћанства, онда је далеко од истине теза коју износи др Стојковић „да је неолиберални капитализам најчвршће усађен у конзервативним хришћанским политикама“. Неолибералан капитализам настаје у 20. веку, када је на Западу прекинута свака веза за (правим) хришћанством – неолибералан капитализам се утемељује кроз друштвене теорије у којима су уграђени принципи еволуције (уз бројна нехришћанска и антихришћанска учења и идеологије, попут дарвинитиса као синтезе разних изама).

Православни хришћани разликују се од евроатлантских хришћана или креациониста, пошто се хришћанство на Западу вековима прилагођавало према и уједначавало са нехришћанским и антихришћанским учењима (или се Свето Писмо тумачило од стране „изабраних“ или „пророка“ који нису имали везу са Светим Предањем и светоотачким васпитањем – па се на основу таквих тумачења стварају и креационистичка тумачења). На Западу, (нео)либералан капитализам јесте усађен у конзервативним политикама, али то нису (православно)хришћанске политике. У западним конзервативним (капиталистичким) политикама усађена су учења либерала, попут оног Ајн Ренд да је недостатак себичности знак најдубље неморалности. Ајн Ренд је била противник хришћанства, религије уопште, колико и Маркс; водила је начин живота сличан Ж. П. Сартру и Симон де Бовоар. Сви су (и либерали и левичари) прихватили Дарвина и одбацили Христа. Зато конзервативци који прихватају начин живота либерала и левичара, који имају исте потребе и на исти начин задовољавају своје потребе – нису хришћани.

Биолог др Биљана Стојковић је по политичко-идеолошком опредељењу левичар (социјалиста). Марксисти се ослањају на резултате научне праксе приликом остваривања хуманистичких пројекција. Хуманисти се ослањају на резултате научне праксе, наука о човеку је подредила себи природну науку – природњаци прихватају хуманизам друштвењака који се ослањају (само) на резултате научне праксе природњака, те заједно, на друштво, примењују исте методе и правила истраживања која се примењују на природу. Међутим, научници и хуманисти су се удаљили од природе након што су почели да откривају њене законе. „Природа у одвојености од човека, за човека је ништа“ (Маркс). Природа је, и за (неолибералне) капиталисте и за социјалисте (комунисте), само материјал за стварање и обликовање, за задовољавање сопствених потреба – и капиталисти и социјалисти спроводе индустријализацију, подстичу развој наука и освајају нове технологије. „Животиње су прешле у статус нехуманости тек током напредовања ума и хуманизма“ (Бодријар).

Подмиривање сопствених потреба позив је сваког човека (Маркс). Човеково постојање је однос између људских потреба и средстава за њихово задовољавање – човек је „функција сталног дијалога људских потреба са њиховим предметима; тај дијалог који се назива радом ствара у подједнакој мери и људску врсту и њен спољни свет“ (Колаковски). Марксисти нису одговорили шта су аутентичне људске потребе „аутентичне егзистенције“, како се превазилазе природне потребе (како да природне потребе не буду основа људске слободе). Марксисти траже узрок „лажних потреба“ у „производној сфери“ – узрок „лажних потреба“ траже са „исправним разумом“ који је у „складу са природом“, док као природно и нормално прихватају сваки захтев тела, сваку заповест плотске воље. По Марксу, пошто је капитализам у историји одиграо револуционарну улогу (између осталог и по томе што је олакшао задовољавање људских потреба), мора се критиковати иманентно, тј. снагама критике коју је сам произвео.

Да ли је наука о човеку себи подредила природну науку, ако човек на друштво примењује исте методе и правила истраживања која се примењују на природу, ако је човек који је сам себе прогласио за господара природе остао у власти нужности природе? Човек који се отуђио од природе, на друштво примењује исте научне методе као на природу (у чијој је власти – дакле, са оним животињским у себи), а затим се пита зашто је дошло до отуђења међу људима (дехуманизације, атомизације). Алтернатива за дехуманизацију је нађена у „рђавој хомогености“, а за отуђење од природе у прављењу зоолошких вртова, резервата и паркова природе. Зато „револуционарна људска делатност“ није довела до „превазилажења постојећих људских односа (постојећих облика и односа стварности)“.

Нема „очовечења природе“ без обожења човека, а обожења без покајања. Без подвига вере, без искуства човека који „не гуши Духа“, у коме је „запаљен пламен духовне светиљке“, човек (који гуши Духа, у коме није запаљен пламен духовне светиљке) остаје у границама временски-историјског, природне светлости, нужности природе, дијалектике, закона егоизма, борбе за опстанак, земаљског благостања („тежње ка фаустовској пуноћи живота“). Човек који остаје унутар тих граница, самоуверено тврди да „све мистерије које теорију наводе на мистицизам налазе своје рационално решење у људској пракси и у разумевању те праксе“ (Маркс). Видели смо колика је стварна ефективност друштвене праксе чије су „одређене хипотезе засноване на тачнијем увиду у објективне, опште могућности развоја друштва, тј. у објективне антецедентне структуралне друштвене односе“. Левичари све до данас нису одговорили шта човек, „на основу континуитета своје историјске праксе“, може и треба да учини од „објективно датих чињеница света узетих у целини“, тј. након што човек стекне знања која „стоје иза сазнавања свих конкретних практичних релација“, након што достигне свест која је способна да се „критички дистанцира од света свог опредмећења, и сагледава га у контексту својих фундаменталних могућности да га рационализује са становишта идеала“. Бескласно друштво, у коме нема сукоба између личног и друштвеног и државе као силе која стоји над човеком, није могуће све док је човек у стању грехопада. Левичари и либерали прогоне хришћане који указују на грех, одбацују хришћанство које учи како се води борба против греха (како се побеђује „егоцентризам свога охолог разума, подивљале воље и огреховљеног срца“). То ради и већина међу (модерним) конзервативцима (капиталистима) и националистима. Зато је човек постао сурови експлоататор природе, и остао сурови експлоататор другог човека – речима Св. Јустина Ћелијског, наше доба је доба „атомске технике и прашумске етике“. Томе је допринела и марксистичка критика капитализма снагама критике коју је сам произвео.

Православац, ако је прави хришћанин, не може да буде неолибералан капиталиста (што значи да не би или није учествовао у корупцији и приватизацији која је спроведена у Србији у последњих 15 до 20 година, односно залаже се за ревизију приватизације). Исто тако, православац, ако је прави хришћанин, не може да буде социјалиста (комуниста). Данас је то тешко одредити, одвојити и разумети, зато што православно хришћанство (још увек) нема изграђен однос према свету, зато што је мало правих хришћана (унутар елите, у јавности) који могу дати пример. Капитализам и социјализам, као и остали изми, настају када су православни народи били под окупацијом, када је Православна Црква скоро нестала. У Русији су, када је постала моћна царевина, унутар елите победиле идеологије са Запада, прихваћен је начин живота Западњака, од народа отуђена аристократија је само формално била хришћанска, зато је на почетку 20. века из Русије протерано хришћанство. Исто тако су балкански православни народи, са својим елитама, након ослобођења у 19. веку, своје друштво суштински градили према моделима и вредностима Запада, ослањајући се на православну традицију само формално. Тако су се и комунисти пре 25 година враћали у Православље – формално су постали православци, али су суштински остали атеисти и материјалисти (и као такви су постали националисти) који не верују у живот после смрти, у постојање Бога и анђела (што значи да не воде дијалог са Богом, да нису окренути духовном свету), док славе славе, док се венчавају у цркви и сахрањују по православном обичају… Зато је у праву Хорепископ старорашки и лознички Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у егзилу Николај, када пише: „За све смо сами криви (Ми Срби)“.

У прихватању модела и вредности са Запада било је добрих страна, пошто је и Запад имао добрих (хришћанских) страна; повратак у средњевековно друштво није био могућ, нити је већина то желела; током окупације од стране муслимана прихваћено је и много тога из оријенталне традиције што је требало одбацити. За ова два века, колико су слободни да сами уређују своје друштво и граде своју државу, православни народи нису изградили свој, православан друштвени поредак, православну политику и економију, православну државу (у којој би, наравно, било места и за другог и другачијег). Православље је, што због спољашњих, што због унутрашњих разлога, преспавало промене које су настале у односу на Средњи век. То има својих добрих и својих лоших страна. Да би лоше стране нестале, потребно је изградити православну политику и економију.

Да унутар Православне Цркве, унутар СПЦ, постоји свест о тој потреби да се не заборави на свет и свакодневан живот (верника) у свету, показују ове речи Ђакона Ненад Илића: „Ми православни склони смо да недовољно поштујемо свет као Божију творевину, ако свет није осветљен нествореном Божјом светлошћу. Можда баш због свега тога неки други, којима таворска светлост не значи колико нама, задовољни оним што виде под природним, створеним светлом, спретније руководе светом од нас… Али не можемо све време остати на литургијском Тавору. Христос нам није рекао да ту саградимо сенице и останемо док нас не покупи на крају историје, него нас је преко апостола повео назад у свет. Да га спасавамо, спасавајући тако и себе. Ако то не радимо – ко смо заправо ми? Толико нам је потребно преображење.“

Након покајања и преображења може се стварати православна политика, православна економија, православна култура живота. Тада ће се православна политика и економија јасно разликовати од конзервативне западнохришћанске политике, од (нео)либералне економије западног света. После тога, неће се више догађати (или ће се догађати ретко код усамљених појединаца) да српски левичари, еволуционисти или атеисти конзервативизам и неолибералан капитализам какав постоји на Западу, повезују са хришћанством, са православном политиком и економијом; српски левичари, еволуционисти или атеисти неће више православном хришћанину приписивати све оно што чине десничари – креационисти, конзервативци и капиталисти – на Западу.

Ако ће левичари увек бити означени као атеисти, или једноставно као део друштва и народа који чине они који не верују у Свету Тројицу, као секуларисти који траже своја права у односу на вернике, ако ће међу левичарима да се рачунају и (нео)либерали који више немају никакве везе са хришћанском традицијом (нпр. који заједно са левичарима одбацују традиционалну породицу, хришћански брак и хришћанске вредности), онда православна десница, поред јасне разлике у односу на такву левицу, мора јасно да се разликује од западнохришћанске деснице – православна хришћанска десница мора јасно да се разликује од антихришћанске или нехришћанске деснице.

Зато (српска) православна десница мора да води рачуна када се повезује са десницом са Запада, када прихвата идеје и методе евроатлантске деснице (као сада у случају кризе са избеглицама из исламског света, са људима друге вере и расе – какав је православан одговор, како православци прихватају избеглице – да ли се разликују од десничара са Запада који затварају границе, прогоне избеглице, нападају кампове са избеглицама). Зато православна десница не сме да се повезује са црном интернационалом (са националистима који су расисти и шовинисти), нити са неолибералним капитализмом (тајкунима, банкстерима). На тим местима православна десница има додирних тачака са левичарима који су искрени антифашисти, антинацисти и борци за социјалну правду (као и са искреним либералима). Православац не може да буде расиста и шовиниста, нити може да буде сурови капиталиста, који зарад акумулације свог капитала, користи људе као јефтину радну снагу. Православна десница има додирних тачака са демократском и економском левицом. Неолибералан капитализам није – не најчвршће, него уопште – усађен у Православљу, па не може бити усађен ни у православној политици и економији. Српски десничари који су ксенофоби, расисти, шовинисти, ултранационалисти, или неолиберални капиталисти, не смеју да буду део српске православне деснице – православна десница мора да се разликује од такве деснице, православна десница мора да се бори против црне деснице.

Православље је изнад деснице и левице. Православље је изнад капитализма и социјализма. Православље је изнад индивидуализма и колективизма. То треба показати на делу. Стварање православне политике и економије не зависи само од стања у Православној Цркви. Ако клирици још увек нису спремни, верници, који живе у свету и чијих се живота то пре свега тиче, морају преузети одговорност за стање у свету (за свој живот), морају створити православну политику и економију. Да би у томе успели, морају живети у складу са православним вредностима, а то могу само ако им таворска светлост значи више него било шта друго. Док се то не догоди, у Србији ће се и даље водити исте овакве полемике, као у Политици, између дарвиниста и верника, у којима ће дарвинисти и левичари (као већина у друштву) све православне хришћане и православне десничаре (као мањину у друштву) кривити за све лоше појаве у друштву и доводити у везу (изједначавати) са западнохришћанском, нехришћанском и антихришћанском десницом и неолибералним капитализмом.

Видети још са блога

Краће верзије Промене свести на сајту Стање ствари

https://nikola5.wordpress.com/


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5t2

Advertisements


Категорије:Разномислије

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s