Милорад Екмечић: Напади на Magnum crimen

Шта је против Виктора Новака и књиге Magnum crimen радио Ватикан, а шта комунисти? Сазнајте више у тексту Милорада Екмечића…

viktornovak-magnum-crimen_6

Oдмах по објављивању „прву оцену“ књиге, каже Новак, учинила је „Congregatio sancti officii“ стављајући је на индекс забрањених књига. Загребачке новине су то објавиле у децембру 1948, девет месеци по изласку књиге. У југословенском јавном мњењу је књига доживела невиђен успех. Три месеца по изласку књиге, писао му је пријатељ о великом одјеку у Загребу, „dapače čuo i prve opaske da nisi objektivan“. [1] Васо Богданов му је јавио да „међу партијским људима у Загребу пријем књиге је одличан… Крлежа задовољан“. [2] Његов политички истомишљеник Оскар Тартаља му је јавио из Сплита у јануару 1949. да је књига распродата, да нема новаца да је купи, да је одлежао 70 дана због писања и да му је брат Иво на робији седам година. [3] Историчар Гавро Шкриванић му је саопштио да су у Сплиту попови откупили 600 примерака књиге, да би је склонили од читалаца. У другом, од 55 забележених осврта на књигу, је обавештен да је један жупник откупио 20 примерака књиге и спалио их. Југословенски исељеници и избеглице у Сједињеним Државама су Виктора Новака назвали „Виктор Први“. [4] Милан Будимир је књигу приказао 11. јануара 1949, са вешћу да је „Журнал московске патријаршије“ објавио повољан приказ књиге. [5] Књига је повољно оцењена у „Journal of Central European Affaires“, Boulder у Сједињеним државама, а историчар O. Naumann је врло повољно приказао у Штокхолму.

Постојали су предлози из Загреба и иностранства да се књига објави у енглеском преводу, па чак су за то тражена и финансијска средства. Да до тога није дошло, вероватно је разлог да књига није добро примљена од једног дела партијских руководилаца, који су о њој одлучивали. Добио је писмо Анте Матијевића о отпору књизи. „Мимоилазим мишљење свећеника, али ми је добро познат опћенити суд хрватске интелигенције коли клерикалне толи либералне: свагдје сам нашао исти поразан за Вас“. Добро знам и то да нисте боље прошли ни код најјачих партијаца академика у Загребу“.[6] У Босни и Херцеговини је књига брзо нестала из књижара, а постојало је и ту сумњичење да је свештеници откупљују, чак не враћају након посуђивања из библиотека. Халина Калита је требало да књигу преведе на пољски. (…)

Из рукописа су два поглавља била изостављена. Прво је „Ecclesia militans ratuje s Tyršovom ideologijom“, о упорном одбијању цркве да се и у Хрватској развије покрет „Сокола“, који се из Чешке раширио у свим словенским земљама Аустро-Угарске. Уместо тога, црква је створила своју спортску организацију „Орао“, која је касније прерасла у покрет „Крижара и крижарица“. Поред тога је стварана густа мрежа дечјих, омладинских, сељачких, радничких, грађанских, женских, спортских, група за масовно описмењавање и других организација. Њихов главни циљ је био кроатизовање католичког становништва, где је процес победе хрватске етничке свести до 1918. био одоцнео. У својим успоменама, Бонифације Перовић наводи да је у дубровачким средњим школама, пре него је он преузео једну ђачку католичку дружину, било само 3-4 ђака који су се идентификовали као Хрвати. „Романтичарске Југословене“ је изоловао, није позивао у процесије и јавне наступе везане за цркву, па је врло брзо југословенско национално осећање почело да копни. „Католичка акција“ је у хрватском становништву преузимала водећу улогу у свим друштвеним делатностима. Кроатизовање Срба католика и Југословена јој је била главна задаћа. [7] Поглавље из књиге о соколским организацијама је избачено, јер су их и нове комунистичке власти сматрале својим идеолошким противником.

Друго изостављено поглавље „Libellus Accusations. Promemoria 1. X 1934. nadbiskupu coadiutoru Stepincu“, пензионисаног свештеника и сенатора из Сплита Дон Франа Иванишевића. Промеморију је био одобрио сплитски бискуп Uccellini, а била је достављена свим бискупима у Хрватској и надбискупу у Загребу. Иванишевић је опомињао на улогу свештеника у раду против јединства југословенске државе, уступио је 1937. Виктору Новаку знања ради, па да је по потреби касније и објави. Оба поглавља су остала сачувана у фонду Виктора Новака Архива Српске академије наука и уметности, а први пут их је 2005. објавио Василије Крестић у посебној књизи.[8] Надбискуп Степинац је прећутао примање промеморије, а било је видљиво да под његовим вођством црква напушта пројугословенског држање његовог претходника.

Дело Виктора Новака „Magnum crimen“ је прошло кроз огањ критике, као ниједна књига пре и после тога. Не види се да је близу краја обрачунавање са казивањем у њој. Оно је ипак остало, а биће све удиљ више него једно велико научно и истраживачко остварење. У модерно време постоји тенденција да се нагласи његова политичка улога 1946, или да се у њему види дух масонске нетрпељивости према клерикализму. Некада Новаков истомишљеник и водећи историчар савремене хрватске историје Богдан Кризман је 1989. написао да је ово дело „Новаков масонски обрачун с клерикализмом у Хрватској … У свом првом издању (1948) књига је добро послужила тадашњем политичком врху у Хрватској да створи погодну атмосферу поводом суђења загребачком надбискупу Алојзију Степинцу“. [9] Виктор Новак је написао да је изворе за историју хрватског клерикализма скупљао од студентских дана – дакле, пре него је постао члан масонске ложе. Дело је више критика политике Ватикана и папе Пија XII, него надбискупа Степинца. (…)

Напади на књигу постају споменици које хрватски националисти, након слома југословенске државе 1992, подижу за оне који су овде приказани као злочинци. Дело је постало један миљоказ и духовни споменик историје југословенске културе. Неко ће некада обратити пажњу на имена која је Виктор Новак на својим страницама обилато помињао, па упоређивати са истим именима данашњих његових противника и поштовалаца. (…)

* Одломак из предговора енглеском издању Magnum crimen Виктора Новака (Гамбит, Јагодина, 2011)

________
Упутнице:

[1] M. Abramić – V. Novaku, Zagreb, 22. juna 1948, u „Reflexiones ad Magnum crimen“, 1948, фонд Виктора Новака, САНУ.

[2] Vaso Bogdanov – Viktoru Novaku, Zagreb, 22. jula 1948, исто.

[3] Oskar Tartalja – Viktoru Novaku, Split, 22. januara 1949, исто.

[4] Milan Kresović – Viktoru Novaku, Milwake, 26. decembra 1959, исто.

[5] Milan Budimir: Ognjem i mačem, „Republika“, Beograd, 11. januara 1949.

[6] Ante Matijević – Viktoru Novaku, Zadar, 10. septembra 1954, исто.

[7] А. И. Филимонова: Католическая акщия в Юугослаии, у зборнику „Человек на Балканах. Государство и его институты“, РАН, Санкт Петербург, 2006, стр. 305.

[8] Viktor Novak: Magnum crimen. Dva izostavqena poglavlja. Priredio Vasilije Krestić, Beograd, 2005.

[9] Bogdan Krizman: Hrvatska u Prvom svjetskom ratu. Hrvatsko-srpski politički odnosi, Zagreb, 1989, стр. 5.

Извор, Србин инфо, 1. август 2015.

(Нови стандард, 2. 8. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5mG



Categories: Преносимо

1 reply

  1. У Лондонској “Нашој речи” објављен је чланак инжењера Стеве Косановића под насловом “На конференцији са Бакарићем”, где cтоје ове речи:
    “Половином јуна 1943, позва ме Владимир Бакарић на разговор. Он је тада био политички комесар за Хрватсаку а штаб му је био у Крбавици, Лика. У позиву је такођер стајало да предам дужност политичког комесара батаљона Кордунском одреду јер ће ми Главни штаб додијелити нову дужност…
    У односу на српски народ Бакарић је једини од хрватских комуниста који је јавно признао Србима њихов главни и најважнији удео у Н.О.Б., можда то није ни могао да избјегне, јер драма српског народа одигравала се пред његовим очима. Остали чланови Штаба и Централног комитета Хрватске омаловажавали су овај утјецај Срба ради тога јер су скоро сви били провејани клицом шовинизма. Бригаде, дивизије и корпуси носили су само хрватска имена, ма да су их, већину, сачињавали Срби. Крајем 1942, насловна страна Борбе пише: “Хрватска бригада ослободила српску дијецу”. Радило се о IV Кордунској бригади у којој је било поред 1200 Срба свега десетак Хрвата. Та сирота дијеца, о којој је Борба писала, одведена су са Козаре у један католички самостан у Јастребарско. Покојни Миле Мартиновић, комесар те бригаде, причао ми је: “Кад сам пребројао дијецу и постројио да се крећу у средини бригаде, како би што боље били заштићени, један дечкић од десетак година ухвати ме за руку и рече, ‘Чико, нисмо сви овдје који смо дошли са Козаре’, – Гдје су остали?’, запита Миле, уплашено дијете. ‘Ту доле, у врту, има пет закопаних које су ‘сестре’ убиле. Хоћете ли их чико, откопати? Ми ћемо, их носити јер су из нашег села. Мајке су нам рекле да се ни мртви не раздвајамо’…“ (Види: Стево Косановић, На конференцији са Бакарићем, „Наша реч“, Јануар 1974, бр. 251, London, Great Britain).

Оставите коментар