Српско народно вијеће: Некажњени злочини у „Oлуји“ (видео)

Због злочина у „Олуји“ хрватско правосуђе подигло је три оптужнице, а правоснажно је осуђен само Божо Бачелић за злочине почињене у Прокљану и Мандићима, речено је данас у Загребу на скупу који је организовало Српско народно вијеће /СНВ/ са још неколико организација.

snv-oluja

Предсједник СНВ-а Милорад Пуповац поставио је питање на том скупу зашто након ослобађајуће пресуде хрватским генералима није настављено суђење онима који су починили злочине у „Олуји“, када су то обећали тадашњи предсједник Иво Јосиповић и актуелни премијер Зоран Милановић, саопштено је из СНВ-а.

Пуповац је навео да у посљедње три године у Хрватској поновно јача непријатељство према Србима и упитао зашто нема снаге за суочавање с чињеницом о великом броју убијених недужних, старих и немоћних, да су толика насеља попаљена и разрушена и да је преко 200.000 људи морало отићи, а да им није омогућено да се врате на начин којим је то омогућено неким другим грађанима на неким другим просторима бивше Југославије.

Водитељ Документа – Центра за суочавање са прошлошћу Весна Тершелић подсјетила је да институције Хрватске нису окончале прикупљање података о свим убијенима и несталима.

„У Хрватску се укупно вратило 133.705 особа српске националности, а од тог броја је њих 48 одсто ту наставило живјети. Велик број повратника је у међувремену преминуо, а 32.893 избјеглих још увијек живе као избјеглице у другим пост-југословенским земља, од чега највише у Србији“, рекла је Тершеличева.

На скупу у Хрватском новинарском друштву у Загребу представљен је интерактивни наратив „Олуја у Хагу“ који приказује кључне чињенице, аргументе и доказе оптужбе и одбране изнесених током суђења пред Хашким трибуналом у предмету „Готовина и други“.

Интерактивни наратив је одржан у организацији СНВ, Центра за транзицијску правду, Документа – Центар за суочавање с прошлошћу и агенције СЕНСЕ.

(РТРС/Православие.ру, 1. 8. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5k7



Categories: Преносимо

12 replies

  1. Свемоћни западно-европски и амерички лидери, које оличавају идолатриска друштва чаробњака међународне масонерије, римских католичких темплара – сулудих крсташа, кабалиста-циониста, муџахедина бин ладениста, великих финансијера, комуниста-троцкиста и тз. великих изабраника, који сачињавају „Светску Федералну Владу“, која личи на пресликану Совјетску Унију , међу којима се налазе и извесни Срби и Србкиње, добро су знали где су у свету постојали геостртешки предели и где су се столећима сукобљавали витални интереси великих сила.

    Један од тих геостратешких предела је и Балканско полуострво, које је у извесној мери насељено Србима. Уз то Балкан граничи са англо-америчким Средоземним морем и несумњиво има велики стратегијски значај за виталне интересе Сједињенених Америчких Држава и Енглеске.

    Указали бисмо и на то да данас Сједињене Америчке Државе имају војне базе на свим странама света. Њихов циљ је дефинитивно уништење православних Срба, који граниче са Јадранским морем. То је између осталих историчара констатовао и проф. Милорад Екмечић, који дословно каже:

    „…Нови развој је избацио Русију из реда великих сила… Није у питању да ли ће Русија на Балкану играти значајну улогу, него да ли ће имати сређено друштво да уопште игра самосталну улогу… Данас Сједињене Државе журе да на Балкану стекну неке боље позиције него што су имали њихови предходници на том осетљивом простору. Стога тако темељито етнички чисте српске покрајине у Хрватској и Босни… Све што САД раде на Балкану, укључујући и историјске злочине етничког чишћења српског народа, последица је тражења места где би се берлински зид поново боље поставио. Католичка Француска на Балкану има своје савезнике. Дефинитивно, ми то нисмо… Садашњи француски министри су добро савладали ватикански уџбеник балканске историје. Будућој Европи није потребна југословенска држава, а уједињени српски народ је њен први непријатељ. Срби су били жртве католичке средње Европе више пута у прошлости…“ (Види: Проф. Др. Милорад Екмечић, Највећа грешка је што свету никад није речено шта Срби хоће, „Американски Србобран“, Pittsburgh, Pa., USA, бр. од 7. фебруара 1996).

    Осврнили бисмо се и на Хтлеров говор од децембра 1943. године, који је завшио овим речима:

    „Ми не смемо нипошто допустити да на Балкану постане надмоћан један народ који сматра да има своју политичку мисију. Срби су један такав народ. Они су показали велику државотворну снагу и имају далекосежне циљеве, који допиру чак до Јегејског Мора. Не чини ми се паметно да овај народ још посебно охрабљујем у његовим тежњама… Проучите још једном своје предлоге с обзиром на све ово што сам Вам ја данас рекао, па ћемо о томе поново говорити…“ (Види: Herman Neubacher, Sonderauftrag Suedost, 1940/1945, Bericht eines fliegenden Diplomaten, – Musterschmidt-Verlag, Goettingen, 1956).

    Очито је да између Хитлера и западно-европских и америчких империјалиста, у односу на србски народ ни данас нема нема никакве разлике.

    После свега, чему коментари о тз. хрватској „Олуји“ 1995 и о најновијим збивањима на бившем југословенском простору и о свему што се данас догађа у свету?! Западно-европски и амерички империјалисти су и 90-их година двадесетог столећа потврдили и обелоданили оно што су били одлучили на Париском Конгресу 1856. године…

  2. Нема сумње да су се на прекрајању југословенске државе највише истицали западно-европски и амерички империјалисти под фирмом Форин офиса, Ватикана, Стејт Дипартмента, Коминтерне коју оличавају троцкисти, национал- социјализма и фашизма и да су изазвали верске ратове на подручју Југославије.
    Овде бисмо се осврнули на закључак др Жарка Видовића – из њговог текста „Европа – буре барута, Српско питање у југословенској кризи Европе“, где дословно стоји:
    „… Оно што је одлучио Берлински конгрес данас је садржина плана Сајруса Венса и предмет спора (или компромиса) између Србије и крајине (Босанске, книнске и Славонско-сремске), с једне стране, и Хрватске, с друге стране. Битна у одлуци Берлинског конгреса је судбина Крајине, а све остало је само средство и начин да се запечати судбина СРПСКЕ КРАЈИНЕ. Аустроугарска окупација Босне (и Херцеговине, и Рашке, Новопазарског санџака Турске) била је само средство да онемогући стварање Српске Крајине као целине, чиме би било (а и било је) онемогућено уједињење српског народа. Као Гордијев чвор српске историје јавља се тада (1878 г.) Крајина. Заветна суштина те судбине (и тога чвора) је у томе што се питање Крајине постављало и поставља као питање разграничења – не само између српске ( „балканске“, православне и муслиманске) сфере, с једне стране, и средњоевропске (аустроугарске, хрватске) с друге стране, него – као питање коначног разграничења између сфере Православља и сфере ЕВРОПСКОГ (посебно панонског) римокатоличанства…“ ( Види: Др Жарко Видовић, Европа – буре барута, Српско питање у југословенској кризи Европе, Погледи, специјано издање бр. 4, Крагујевац, 1992, стр. 30-31).

  3. @Душан Буковић: “… Нема сумње да су се на прекрајању југословенске државе највише истицали западно-европски и амерички империјалисти…”. Оставите прекрајање, и размислите боље о сврсисходности кројења југословенске државе, без чега прекрајања не би ни могло бити. Циљам на мегаломанске амбиције српских политичара и двора: све док се не увиди сва погубност Нишке и Крфске декларације и идеје стварања Југославије, не може бити говора о освешћивању. После Другог балканског рата, исцрпљена и у сваком погледу заостала и сиромашна Србија је повећала двоструко површину своје државе још примитивнијим и заосталијим национално и верски хетерогеним подручјима: Старом и Јужном Србијом. На сопственом и њиховом развоју, за довођење на средњеевропски ниво развоја било би потребно бар 50 година самопрегорног и систематског државног и друштвеног рада. Уместо тога – они који би најбоље требало да знају слабост и неспособност своје државе – незналице, манијаци, главари српске војнообавештајне службе (Апис и Комп.), уз неке утицајне политичаре, су баш тада морали да “чачкају мечку у звечку“ и помажу Младобосанцима – а пуцањ у Сарајеву је дошао као најлепши поклон Немачкој да подстакне Аустроугарску да нападне Србију, и тако са сигурношћу изазову интервенцију војно још увек неспособно и неприпремљене Русије и започну Велики рат који је Немачка жудно прижељкивала и планирала. Све оно даље: Пирова победа Србије, уз формирање мртворођенчета – Краљевине СХС/Југославије, па и оно: “… Нема сумње да су се на прекрајању југословенске државе највише истицали западно-европски и амерички империјалисти…” је само логична последица.

  4. Др Милан Тодоровић публиковао је повећи број расправа и чланака у вези привредног живота Краљевине Србије. Посебно је интересантна расправа коју је објавио у „Економисту“ 1912. године под насловом „Јадранско пристаниште“, где дословно стоји:
    “… Аустро-Угарска поставља себи као најсветији задатак, да од Србије направи једну колонију, која ће увек бити у њеној зависности. Јер на то се, у истини и у последњој линији, своде сви ови разлози с аустро-угарске стране против јадранскога српског пристаништа и за аустро-угарске економске специјалне интересе. И питање се ово онда шири и добија свој прави израз у питању: хоће ли и може ли Европа допустити да Балкан, а у првом реду Србија, постане колонија Аустро-Угарске; хоће ли ли и може ли Европа допустти, да Србија и Балкан после толиких напора и толиких жртава у новцу и крви не буду истински самосталне државе, и политички и економски.
    А-Угарска у том циљу за економским завојевањем чини један захтев који обухвата три ствари: 1) спречава Србију да изађе на море, те јој тиме одузима могућност трговачког промета са другим државама; 2) задржава ‘Аутономију Албаније’ која ће стварати сталне нереде на Балкану, и тиме отежавати привредни напредак слободних балканских држава; 3) шаље Србију да тражи пристаниште на Јегејском Мору, очекујући да такав корак створи раздор међу савезницима….” (Види: Др Милан Тодоровић, Наша економна политика, Први део, Економски проблеми предратне Србије, Београд 1925, стр. 134).

    Осврнули бисмо се и на Меморадндум Љубе Сотојановића и Александра Белића “Саверемено национално питање”, у којем дословно стоји:

    “… Кад се говори о етнографско – националном питанју које је у вези с борбом што је српски народ води с Аустро – Угарском, често се помиње да је само Босна и Херцеговина са ‘широким изласком на море’ у Далмацији оно што Срби сматрају као решење свога националног питања, да је само у томе ослобођење и уједињење српског народа.
    У самој ствари то је нетачно, јер циљ српске борбе далеко је шири и дубљи, а што се помиње само Босна и Херцеговина и део Далмације то су остаци скоро минуле анексионе кризе и догађаја који су наступили cа њом.

    Анексиојом Босне и Херцеговине стављено је, истина, пред Европу питање о тим двема покрајинама и о српским претензијама за њих, али Срби су тада истављали своје претензије само на њих не зато што су они једино те покрајине сматрали за своје, већ зато што је Аустро – Угарска своју привремену управу у њима, која је Србима давала неке наде, без пристанка и без питања Европе, која јој и дала управу над тим областима, претворила у сталну. Остале српске покрајине нису биле као Босна и Херцеговина у привременој власти њеној, и Србија није могла иставити на њих своје претензије, а да не дође у опасност да јој Аустро – Угарска објави рат под изговором да Србија хоће да јој отме њене области.

    Тако се од тада утврдила многима у памети свеза Босне и Херцеговине са српским питањем, и с тежњама српским за национално ослобођење и уједињење.

    С друге стране, свима је још у памћењу борба Србије за излаз на Јадранско море. Кад је Србија за време рата 1912. г. заузела албанску обалу Јадранског мора, то се Аустро-Угарска супроставила томе, а Србија ма колико да јој је било тешко, морала се одрећи од слободног изласка на море. Зато сада многи и додају к питању о Босни и Херцеговини и питање о српском изласку на море, које је остало 1912. нерешено, као тачке којима се потпуно исцрпљује српско савремено национално питање.

    У самој ствари то је потпуно погрешно, јер тим тачкама се ни приближно још не оцртава српски проблем. То је, као што је речено, остатак ранијих криза у тежњи, које истављене у оно време, када се није водио рат са Аустро-Угарском и ради којих, по мишљењу Срба није био потребан ни светски рат ни уништење Аустро-Угарске.

    Сад ствар стоји сасвим друкчије. Сад Аустро-Угарска под видом опасности ‘за своје јужне провинције, које Срби хоће да отму од ње’, јасно је иставила ово: или да она присаједини Србију и Црну Гору к осталим својим земљама насељеним Србима, или да се покаже како она није у стању спречити одвајање својих јужних провинција. На тај начин сама је Аустро -Угарска принудила Србију да прими судбоносну дилему: или да се створи уједињена Србија, или да слободне Србије сасвим не буде…” (Види: Драгован Шепић, О мисији Љ. Стојановића и А. Белића у Петрограду 1915. године – Меморандум “Савремено српско нацонално питање” , Зборник Хисторијског Института Југославенске Академије, књига III, Загреб, 1960, стр. 484 – 485).

  5. У значајној књизи Томаса Паркера Муна, коју је објавио под насловом „Империјализам и светска политика“, дословно стоји:

    “…Велика победа Балканских савезника у Немачкој и Аустрији схваћена је као велики корак уназад: за Русију као истинског заштитника Балканских савезника то је била дипломатска победа. Да је имала подршку Немачке и Италије, Аустрија би напала Србију у јулу 1913. године…

    Само у светлу ових сукобљених империјалистичких планова може се сагледати прави значај атентата, који је почињен на прашњавој улици у Сарајеву у јуну 1914, који је био повод аустриског напада на Србију. То је за Аустрију био већи повод за рат против Србије него сви сукоби који су били са маленим суседом; то је био већи повод за рат него што је било сузбијање пан-српског заговарања распада Хабзбуршке монархије. Такође, био је то кључни потез у игри на блиско-источној шаховској табли, коју су играли Европски дипломати и финансијери. Бечка Влада је вероватно намеравала да изврши окупацију Србије, да је држи у ропском стању, да додели један део српске територије Бугарској а други део Албанији, да је сведе на право ропско стање и да оснује про – Аустриску Балканску лигу. На једној страни Берлин се претварао као незаинтересован због дипломатских разлога а на другој страни је био ангажован у подршци аустриској сили и престижу, како би могла да осигура Аустриско-Немачку превласт на Балкану. Иза Србије стала је Русија, која је имала намеру да доминира на Балкану и Цариграду а иза Аустрије стао је немачки империјализам, одлучан да по сваку цену оствари ‘Немачки продор на исток’ …” (Види: Parker Thomas Moon: Imperialism and world politics – Chapter XI, Near Eastern questions old and new, New York, The Macmillan Company, 1927, стр. 258 – 259, – „Империјализам и светска политика – Поглавље XИ, Блиско- источно питање старо и ново).

  6. Иоанн Дубињин:
    „…Циљам на мегаломанске амбиције српских политичара и двора: све док се не увиди сва погубност Нишке и Крфске декларације и идеје стварања Југославије, не може бити говора о освешћивању….“

    А што не би бар једном, промене ради, само погледали тадашње мапе и на основу тога натерали себе да размислите?
    Знате, од накнадне памети ипак је гора накнадна глупост, поготово ако се упорно понавља.

    То како Ви видите ствар, значило би само једно: Да мала Србија буде укљештена између једанаест пута веће Аустроугарске, која је била одлучна у намери да окупира/уништи Србију. Око тога не може бити сумње. Доказ је насилна анексија БиХ, противна тадашњим међународним уговорима, након чега је уследио аустроугарски ултиматум Србији да ће је војно напасти ако се не покори „новој реалности“. Са друге стране граничила би се са великом Бугарском, која није била ништа добронамернија према Србији. Ту је била увек потенцијално агресивна Албанија. Такође, ни Црна Гора крља Николе није била баш поуздана због његовог „цинцулирања“ са АУ. Човек мора бити врло бандоглав па тврдити да би у таквом контексту Србија имала шансу за „педесет година мирног економског развоја“.

    Друго, зар заиста мислите да је до рата дошло због Сарајевског атентата? Та да велике силе нису хтеле да ратују препустиле би Србију њеној судбини. У то време, кризе на ивици светског рата избијале су сваке године. између осталог, догодиле су се и две „Мароканске кризе“. Од почетка века све велике силе су се интензивно наоружавале, али је та трка у наоружавању после анексије БиХ достигла грозничаве размере. Немачка је снажно развијала ратну флоту, Британија није дозвољавала да изгуби примат на морим, Русија је удвостручила стајаћу војску, итд…

    Шта су постигли „мегаломански српски политичари и двор“ како их Ви непоштено квалификујете? Па ликвидиране су обе смртне опасности по Србе – АУ монархија и велика Бугарска. Српски народ је био уједињен и државни систем је тако био устројен да Србе није могао нико да угрози (до они сами себе), јер су у шест од девет бановина били већина. И даље, оно што је битно и што побија тврдње о неразумној мегаломанији: Краљ Александар је намеравао 1928. да АМПУТИРА СЛОВЕНАЧКУ И ХРВАТСКУ, и тако сасвим отклони националне проблеме. Дакле, хтео је да смањи територију своје државе. Јасно је да то није мегаломанија. Што у намери није успео, не можете кривити њега већ неке друге Србе, али то је већ друга проблематика.

  7. Лапсус! Треба да стоји: „Савремено српско национално питање“
    Хвала!

  8. @Ђорђе Ивковић: До Великог рата сигурно није дошло ЗБОГ Сарајевског атентата, али он је био као наручен за повод – и као таквог га је Немачка генијално искористила (скоро да човек, не дај Боже, помисли да га је и на неки начин “наручила“). “Мала Србија укљештена“ – узмите садшњу мапу, и шта видите – зар није и даље укљештена? “Шест бановина са српском већином“ – и….? Шта је на крају било – знамо. Него да Вам ја дам један практичан савет/задатак/вежбу: узмите (или купите) једно четири мало компликованије слагалице (puzzles) са различитим темама, па онда све њихове саставне делиће извадите из оних пластичних кесица и дооброо их промешајте, саспите у једну гомилу и почните да састављате ту нову слагалицу – с тим да се све лепо упасује и испадне једна складна целина и да не претекне ниједан делић. Ако Вам не успе, схватићете најзад зашто је Југославија била у најмању руку (да благо кажем) месечарска идеја. И влада Руске Империје (док је постојала) саветовала је Србе да се окану тога – али…. ако Вам оно слагање успе, онда признајем да сам – како ми кажете, накнадно глуп.

  9. @Иоанн Дубињин
    Са Вашом тезом: „Оставите прекрајање, и размислите боље о сврсисходности кројења југословенске државе, без чега прекрајања не би ни могло бити. Циљам на мегаломанске амбиције српских политичара и двора: све док се не увиди сва погубност Нишке и Крфске декларације и идеје стварања Југославије, не може бити говора о освешћивању. После Другог балканског рата, исцрпљена и у сваком погледу заостала и сиромашна Србија је повећала двоструко површину своје државе још примитивнијим и заосталијим национално и верски хетерогеним подручјима: Старом и Јужном Србијом. На сопственом и њиховом развоју, за довођење на средњеевропски ниво развоја било би потребно бар 50 година самопрегорног и систематског државног и друштвеног рада.“, МОГУ са великим задовољством да се сложим. Није било потребно проширење:
    „ незналице, манијаци, главари српске војнообавештајне службе…“. Нису они били ни незналице, ни манијаци, ваћ су се понашали као и сви у свету. Хтели су преко хлеба погаче.
    @Душан Буковић
    Покушавате, да цитатима и размишљањима људи који су живели и радили пре стотинак година, растумачите историју!! Они су били савременици и нису МОГЛИ знати све то што су написали. Ипак је то био ЊИХОВ поглед на догађаје око њих, без историјске дистанце. А понављањем у сваком коментару: „Свемоћни западно-европски и амерички лидери, које оличавају идолатриска друштва чаробњака међународне масонерије, римских католичких темплара – сулудих крсташа, кабалиста-циониста, муџахедина бин ладениста, великих финансијера, комуниста-троцкиста и тз. великих изабраника..“, умањујете значај Ваших текстова и коментара на ниво доказивања сопствене, у основи, фикс идеје.

  10. @слободан млинаревић: Што се оно каже: „Never say never…“. Једном и нас двојица да се у нечем (бер делом) сложимо!

  11. @Иоанн Дубињин

    Могао бих ја Вама г. Дубињин да препоручим да купите кесицу кликера, па да опоравак свог система почнете од тачке када су кликери примерени узрасту. Међутим, прилика је да би тако радикална ревизија знања и разумевања наученог била драматично тешка за Вас.

    Понављање тезе г. Дубињин, није доказ тезе, ма колико се Ви трудили. Осим тога, свака бандоглавост води у бесмисао. Функционална писменост подразумева и разумевање написаног. Али код Вас и вама подобнима је проблем што не разумете ни шта су сами написали. „Немачка ГЕНИЈАЛНО искористила Сарајевски атентат као повод (по Вама чак не као изговор) за рат“???!!! Та побогу! Како су прошли у тој својој генијалности?

    Ја сам у првом коментару направио два пропуста, која не утичу на суштину. Прво, што је однос 11 (или 12) : 1 у величини територије (о снази привреде да не говоримо) између Аустроугарске и Србије био 1914. Пре Балканских ратова тај однос је био далеко неповољнији по Србију. И друго, осим аустроугарске и бугарске претње, ликвидирана је и Турска као непријатељ. Све то за свега шест година! Ако ћемо баш о генијалности, ко је ту био генијалан?

    Међутим, Ви стојите чврсто на становишту да су „мегаломански српски политичари и двор“ могли у Версају да уђу у преговарачку салу, лупе шаком о сто и нацртају границе како им се свиди? Маните се будалаштина. Знате ли да је Велика Британија снажно инсистирала да се Аустроугарска као држава сачува? Или не знате или знате али не можете да прежалите? Даље, Ви сте чврсто убеђени да су србијански политичари 1914. могли или морали знати да ће се појавити Мусолини и Хитлер? Што се тога тиче, Черчил ту опасност није препознавао ни десет година касније. Мислите да су такође могли појмити да ће Срби са запада сложно са Хрватима тражити Бановину Хрватску и то да буде што већа, а не да се словеначки и хрватски крајеви одфикаре? Требали су по Вама знати и да ће западни Срби тако масовно поћи за аустроугарским капларом Титом, са катастрофалним последицама по себе, а вођени искључиво нагоном за пљачком и чежњом за крвавом осветом за пораз на Колубари и Сувобору?

    Из сваке Ваше реченице избија воњ Дрезденске пиваре.

    Што се Руса тиче, они су платили (и још плаћају) ужасну казну за издају свог Цара. Да га нису издали и пошли за зликовцима које су им Немци послали блиндираним возом, не би бољшевици извршили геноцид над њима, не би вероватно било ни Хитлера, коначно не би Русија била овако смањена и стешњена.

    У вези губитништва, Србе обично бије глас да „што добију у рату изгубе у миру“. Међутим, што се те врсте губитништва тиче, ми смо „аматери“ за Енглезе. Велика Британија је у два светска рата победила, али је истовремено од највеће светске силе, „империје у којој сунце никада не залази“, сведена на другоразредну силу. И, да видите чуда, то јој се догодило једним делом и због Черчилове патолошке мржње према Србима. Због те мржње у Првом рату је био на страни Бугара (!?), а у другом је исфорсирао злочинца Тита.

    Има ту још неких момената, па изволите погледати. Елем,
    Ђорђе Ивковић: „Черчилово проклетство“.
    http://www.srpskikulturniklub.com/cercilovo-prokletstvo

    А можда су вам кликери ипак дражи.

  12. @Ђорђе Ивковић
    Препорука коју сте Дубињину дали(кликери), као и инсинуација о „дрезденској пивари“ су толико бесмислене и детињасте, да Ваше коментаре потпуно обесмишљавају. Где нађосте, да Дубињина повезујете са дрезденском пиваром? Да се нисте Ви мало заиграли са кликерима?

Оставите коментар