Горан Ћетковић: О писању или Како осредњост анестезира нашу савест

Кантарион

Извор:  Слободна ријеч

Извор: Слободна ријеч

Поштовани уредниче, друже, брате…

Хоћу ја да пишем, није да нећу.

Хоћу, али није све у томе што ја хоћу да напишем колумну. Познато је да лична ријешеност да то урадим, није довољна у овом послу. Код писања треба уважити „оба зачатија“. Писање је материјализација нематеријалног, нека врста магије. У супротном свијет би био лишен себе оваквог.

Фина материјализација мисли настале здруженом акцијом граничног људског нерва, па се често не зна, мада се о томе мало и размишља, да ли су поређана слова порука са ове познате или „оне“ инкогните стране свијести.

Ето…

Не иде ми брате, станем пред папир као пред зид, па га узалудно заскачем, обилазим, нападам… прећи се не да.

Крећем да пишем прве ријечи које ми падну на памет, али зид и даље стоји, не мрда ни за милиметар. Кад прочитам написано, па ме ништа не такне у тим ријечима, тада одустајем и дилитујем, или како би народ рекао – џилитнем!

Ријеч без титраја срца, ријеч без пријатне језе… и длаке стану мирно када их додирне фреквенција праве ријечи, када се емоција у теби сложи са њом, када су упарене и хармоничне у значењу ријечи и оног осјећаја који је произвео… то је ријеч која ме мимоилази ових дана.

Зашто нам иначе свако вјерује, када говоримо или пишемо оно што мислимо? То је снага праве ријечи чији волумен задовољава запремину и карактер мисли ослоњену на неко осјећање.

Боља је и најпростија ријеч, изговорена из вјерујућег бића, него најфинија када јој аутор обесмишљава значење својом невјером у њу.

Када ријеч није таква, сумњив је и главни мотив приче. Гомила неких импотентних слова, слијепљених међусобно, резултира безначајем. Новинар бира ријечи за причу коју хоће да исприча.

Фото: organvlasti.com

Фото: organvlasti.com

Знаш како је оно, кад те крене као из чесме. Па јуриш до прве оловке, брзином једнаком оној која те притјера на нужду, да запишеш било шта из живог тока мисаоне жице коју ти (не)свјесно биће шаље на поклон.

Ето, то ти је све супротно у односу на ово како ја пишем.

Дакле, све што напишем, буде блиједа рефлексија слике коју преносим – монотони блеф, без мириса, звука, укуса, без… емоције.

Чим прочитам, па схватим да су ријечи које бирам немоћне да „такну“ и мене као њиховог родитеља, шта да очекујем од Вашег уредничког Спокојства када буде Неспокојно?

Па како Брате да ти онда пошаљем колумну? Како да не спустим главу, када ми се неко „похвали“ да је читао и да је супер. Зна да ме буде малчице и стид…

Анемичне, без крвотока, у додиру са само једном димензијом човјека…

Та проста нарација је резултат осредњости: и подсјећам те – пред осредњошћу смо капитулирали у нашим малим борбама и еквивалентним животима.

Градација и степеновање у процентима су одлика свијета у којем смо се затекли, не својом кривицом, али свакако генерацијском заслугом. Средњи ниво је ниво безбојности, бесчулности, камелеонски прилагодљиво на све са процентом.

Некада су своје послове обављали добри и лоши мајстори. Данас је битно да се мајсторима прогласе осредњи, јер је и то дио опште деградације и дехуманизације свијета. Нешто као ово по Болоњи. „70 %“ је на примјер нешто добро. „100 %“ је илузија. У свијету гдје све мора бити униформно, како би вас рачунар препознао, ако вам биографија одскаче од „си-ви“-ја, онда нема ни посла за вас.

„Си-ви“ се зна какав мора бити. „Си-ви“ подразумијева да и твоја биографија мора бити као једна од понуђених, иначе ћеш остати гладан. „Си-ви“ обожава оне који се не истичу, који су „осредњи“. Просек је њихово оружје. Одсуство жеље да се прекорачи граница и паничан страх да не склизнеш са средње позиције, чине те осредњим и подобним да трајно меморишеш свој „си-ви“, умјесто да живиш и ствараш сопствену биографију.

Фото: Telegraf.rs

Фото: Telegraf.rs

Добро памтимо како су људи међусобно знали место и улогу и сви су због тога имали поштовање заједнице. Свака другачија изведба, покретала је море осуда. Колективно суђење, као оно код врана – примитивно, али дјелотворно на цијелу заједницу! Није се свако тек тако усуђивао, а било их је и тада, али на нивоу инцидента, да стане пред тај суд. Многи су рађе завршавали у стварном затвору, само да не стану пред суд народне пороте и осуде и због тога били уважавани.

Сјећаш се и када су кренули дрипци са улице да се лактају, па многи завршише и гдје нису сањали. Плаћали су адекватну цијену, али су после још толико дали да им се верификује положај.

Верификација положаја дрипца са улице који се обогатио у несрећној ери цијелог народа, подразумијева и да мијењамо правила игре, па сада ти није потребна нека квалификација за оно што дјелује као успјешнији живот: сваки дан да се крка и да се пије и да се спава у што више станова… наравно личних некретнина.

Кодекс који је у међувремену заживио, гура у потпуни заборав древне науке, утемељене на етици, креирајући своје сопствене, утемељене на незнању. Јер то је њихов терен. Ту они играју боље од сваког зналца. Као што је сваки фудбалски тим на свом терену дупло бољи.

Ново наспрам старог, није само мода, већ је постала и потреба друштва незналица и профитера.

Ново наспрам старог захтијева добру рекламу на ТВ-у, за то не жале пара они који их имају, по правилу исти они дрипци са улице који су у међувремену стекли статус сталежа. Они нам поручују сваког дана да је осредњост добра друштвена позиција, јер онда имаш стално пун ваган. Можеш да дигнеш кредит, ако си осредњи и да купиш све што ти не треба, а они кажу да треба ако неће да склизну са средњег спрата.

Осредњост није само статусни оквир. То је и карактер.

Када је осредњост постао циљ Динарцима, није било већих заљубљеника у осредњост и већих чувара система осредњости.

А онда видиш да тим клаузулама барата већина народа, без национално-вјерско-интелектуалног игнорисања осредњости. И да се створила масовна колона на путу ка осредњости, у којој је ипак ограничен број мјеста. За дивно чудо: сви као омађијани благодетима осредњости, без снаге да демаскирају своју потребу за њом.

Зашто сви хрле у карактер осредњости, ако је желе само они који су маргини круга.

А онда ја кажем у колумни: Зато што играш на гостујућем терену брале, по правилима домаћина.

Тамо ти нико ништа не вјерује, сви лажу и брига их за то. То што би им ти вјеровао, држи те глупим у њиховим очима, јер ниси утувио нови кодекс.

И ко да ти вјерује да твоје битке нису такве, да кроз тај дурбин никада ни вирнуо ниси, а камоли да живиш са њим пред очима?

Онда ће и простаци да помисле да си осредњи, а то задовољство им не треба давати. Онда би се простаци такмичили с тобом, не разумију да се гнушаш таквих битака.

Када те достојни порази, он те обележио уважавањем – победивши те. Треба се такмичити у својој категорији.

Елем, много сам сирове филозофије, без научне методологије, још незабиљежене у литератури, просуо овдје, умјесто да сам је употријебио да пишем колумну. Тако истроших можда неки добри разлог да на крају мјесеца кане нека кинта. Није шала.

Уз то имао бих колумну у којој бих показао раскош свог литералног интелекта и онда уживао бар један дан.

Шта ћеш, проклета новинарска потреба. Потреба бар још једне димензије људског бића иначе. Или више њих… небитно.

Животињама треба форма чабра, или чега ли већ, да инстиктивно, нагонски обаве дневну рутину задовољења сопственог бића. И да тиме тумаче свој дан испуњеним.

Фото: svet.rs

Фото: svet.rs

Али животиње имају само једно биће, па ма колико ми у њима налазили оно што у свијету не видимо код других људи: вјерност, поузданост, игру, мажење, припадност… и многи ће вас увјерити и – душу.

Много ће вас тврдити да су искуства са псом, мачком или неким другим љубимцем другачија, али ајде да утврдимо да ниво свијести човјекове и његов комплексан карактер у изражавању те свијести, не може да се мјери са простим нивоом онога што препознајемо код неких врста и што нас нагони на помисао да нисмо сами у духовном ареалу оводимензионалног свијета.

Људи налазе потврду о свијести код делфина, кажу да имају и грижу савјести чак… Пси своју вјерност, опсједнутост или љубав, шта год то било, манифестују тихим суицидом на гробу људског пријатеља. Мачке знају како триком да измаме шта им треба. Све су ово снажне поруке, које су још приметније у тужној садашњици у којој човјек строго ограничава сопствену издашност у таквим и другим дивним особинама.

И сада ја треба да напишем колумну о нечему. И као то ће неко да чита?

Можда бих могао о неком детаљу који ме је „такао“ ових дана.

Ајде да пробам.

Моја дјеца су мала. Старији се ближи четвртом рођендану, а млађи је тек годину и по стар. . То су два ситна бића са перпетомобилом, неисцрпном енергијом која нема граница.

Елем, обавезно недјељом идемо у Храм.

У сјајном ентеријеру Саборног Храма у Подгорици трче, играју се, разгледају осликане зидове, иконе… То су двије чисте душе, тек на почетку „програмирања“ за живот. Они се у Храму осјећају као своји на своме. Они се тамо понашају као у играоници. Није поређење деградирајуће, напротив! Са становишта дјетета, то је високи степен припадности.

А ја их заиста не водим тамо са намјером да се замонаше, али им дајем простор да виде и кућу њима, по традицији, припадајуће религије. А и то радим на редовно подсјећање старијег дјетета. Не бирам умјесто њих. Могу они бити атеисти и када су крштени, али неће бити религиозни без чина крштења. Ја им у ствари омогућавам слободан избор, онда када одрасту нека буду атеисти ако хоће, не одређујем им ја то. Показујем им само вјеру тјелесне лозе чији су изданци.

Моја бивша супруга зазире од честог посјећивања Храма.

Она је земљанин. То вам је једна вриједна особа, пуна квалитета пред којима се наклоните. Она нашој дјеци обезбјеђује дом, елементарне потребе, али и много више од тога. Гордана се не штеди, она је предан и посвећен човјек, иако је жена.

Уз то, она је дивна и брижна мајка.

Она вјерује у Бога, на свој начин. Ипак за њу је религија садржај активности у слободном времену, али је далеко на списку. А вријеме никако да се ослободи окова обавеза.

Она се можда више боји мутација проистеклих под „фирмом“ религиозности, укључујући екстремизам најгоре врсте, што и јесте можда карактеристика овог времена. Она се боји фанатизма. Разумијем је.

Не успијевам да јој објасним вриједност информације на „самом извору“, у овом случају – поруке старе хиљаде година, која се преко Цркве преноси од прије Постања, па до наших дана.

На мјесту гдје се порука преноси вјековима у својој изворности, не може се залутати лавиринтима новог доба. Таква вјера ствара добар карактер и надмашује све педагошке теорије у пракси. Ма како ко звао Бога и ма како му се молио – исто је.

Због те њене нејасне и магловите стрепње, којој ја налазим оправдање, једва сам смогао срца да јој покажем јучерашњи видео који сам снимио током наше посјете Храму.

Млађи Павле, гегајући због пелене, ревносно љуби сваки орнамент који се нађе на дохвату, ограничавајуће висине. Старији Петар хода насумично, неправилно се крстећи, али јасно изговарајући „У име Оца и Сина и Светога Духа, Амин!“

После тога је била, чини ми се, још увјеренија у потребу да преиспитује исправност учесталости нашег боравка у Храму, посебно у тој животној доби.

Фото: kurir.rs

Фото: kurir.rs

Петар има своје „фаворите“, које увијек љуби. Једна од њих икона Свете царске породице Романов, уредно изљуби све њих од Цара до Царевића. а обавезно пољуби велики дрвени крст, близу лијевог лука према олтарској страни, на којој из рана приказаног Христа на распећу, цури крв. Љуби ране на стопалима, за оне на рукама и ону међу ребрима, тражи да га придигнем јер је мали.

Стоји Петар пред Христом, дјетињи равноправно. И љуби ране, „да не боли“. У том тренутку је старији од мене. Чисто дијете пред Оним који је пострадао као Високи Гласник да је све што нам треба – идеал дјетиње душе.

Вјероватно је о томе размишљао када је једном натјерао мајку да рашири руке, а потом јој казао да је сада „као Христ“.

Имао сам одмах телефонски позив. Када је чула да се ја слатко смијем томе, уозбиљила је тон.

А можда је она у праву, ко ће га знати!

Да ли вриједи онда ово као колумна? Да још нешто додам?

Или да ти напишем колумну о старцу који ме данас надражио својом тихом невољом. Стоји старац на углу улице и пресреће пјешаке нудећи им неки цвјетолики свитак. Кад сам се приближио, добих и ја понуду:

„Кантарион, кантарион…“, рече као да ме особи, уз махање које сам схватио као понуду да помиришем, што и урадим. Жао ми дође старог.

Фото: novosti.rs

Фото: novosti.rs

Поред њега стоји „тезга“. Скромни картонски пакетић из којег вире још два струка сасушених, жућкасто-смеђих букетића.

Загледам га: сасвим обичан човјек, необријан, скромног, чак и олињалог изгледа. А у очима празно. Прича нешто као навијен, свака му је трећа „кантарион“, помиње уље, чај, ране…

Све то за 50 центи и стручак сувог „кантариона“, са којим сам се тек упознао као са посебном врстом, постаде моје власништво.

Већ после десет минута га поклоних пријатељу. До тада га је одбила радница на трафици и један други пријатељ. „Трећа срећа“ рекоше, и заиста: овај трећи којег понудих, узе га са приличном врстом респекта и брижљиво га стави у кесу.

Правим рачуницу, колико је данас струкова могао да прода? Рачунам оптимистично, али и песимистично… узео бих и дигитрон да је био потребан. Вадим и ја просјек, разматрам могуће проценте. Егзактно – по Болоњи.

Схватам да није могао узети ни изблиза онолико колико му је потребно.

Али то није тема. Писао бих о оним очима без израза. Ту нема ни очаја више. Гдје је сада Универзитет, оне силне Академије знања, знаности и осталог? Човјек ради упркос угашеном свијетлу, очију умртвљених за сваку слику свијета која је пред њим, очи – које говоре да он нема више чак ни жеље, ни прохтјева – ничег.

Закључујем да ради за неког ближњег. Овај човјек је већ упокојен негдје, само данас продаје кантарион, јер неком његовом треба хљеба. И сјутра ће вјероватно, и тако све док има кући тих букетића са жутим, осушеним цвјетовима. Онда ће осмислити неки други „посао“. И тако до своје физичке кончине и званичном љекарском потврдом да је умро.

Жао ми човјека који живи угашених очију.

И разумијем га… И дивим се том пост-живјећем карактеру, који се бори, без трунке жеље, без зрна живота у себи.

Фото: abcportal.info

Фото: abcportal.info

Ето, ако хоћеш, писаћу о томе. Мада знам да је све мање заинтересованих за приче о мртвима, за људе угашене наде и пресахлих жеља. То је збуњујуће читаоцу, јер информације говоре о просјеку, о средини, нико не помиње ове са краја. Важеће информације анестезирају нашу савјест и помажу код страха пред нарастајућом количином сагорјелих међу нама.

Ето… како хоћеш.

Наслов: Стање ствари

(Слободна ријеч)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4KH



Categories: Преносимо

2 replies

  1. хвала писцу што је с нама поделио дневну рутину задовољења сопственог бића.

    Кантарион најбоље расте на сметлишту и тада може бити веома токсичан !

  2. Perfektnije štivo nisam pročitala od rođenja… Predivno, predivno, predivno…!

Оставите коментар