Огњен Војводић: „Монтенегристика“ као примјер прозелитизма унијатске мисије

Као што су у Вуковој реформи избацивана слова првобитне ћирилице, у правописе новоименованих језика се убацују нова, али са истим циљем, прављењем дисконтинуитета са српским говорним стандардом и писменошћу

sjekira-470

У дугогодишњој расправи црногорских лингвиста око стандардизације новоименованог црногорског језика, присталица јотоване и нејотоване варијанте, то јест правописа са 32 и 31 словом, дошло је до непомирљивог сукоба. Савјет за стандардизацију језика се разишао, а прије пет мјесеца се и институционално раздвојио. Прошле године деветог септембра свечаношћу у Краљевском позоришту „Зетски дом“ на Цетињу је обељежен почетак рада Факултета за црногорски језик и књижевност на Цетињу, основаног одлуком Владе, на којем ће се изводи студијски програм заговорника јотоване варијанте и нове гране славистике Монтенегристике.

Поједини професори катедре за црногорски језик и књижевност на Филозофском факултету у Никшићу оснивање новог факултета и одлуку Владе су назвали ,,ненаучном и нацистичком културном политиком“. Министарство просвјете Црне Горе као разлог оснивања факултета је навело насталу потребу за ,,стварање научног потенцијала који ће изучавањем црногорског језика, као и обезбјеђивањем адекватног наставног кадра за образовање црногорских ђака и студената, службеног језика у нашој земљи“.

Шта је разлог оснивања Факултета за црногорски језик и књижевност? Да ли потреба за цензурисањем „србизама“ из „црногорског“ језика? Или, прављење вјештачких језичких разлика унутар два дијалекта једног језика? Ко прати хрватску језичку политику, од Бечког књижевног договора, а посебно од почетка Другог свјетског рата у НДХ, која је од 1990. године у Хрватској обновљена, и ако имамо у виду да је декан новооснованог факултета на Цетињу изабран за доцента за ,,Сувремени црногорски језик“ на хрватском Свеучилишту у Мостару, јасно ће му бити шта је навело поједине професоре катедре црногорског језика у Никшићу да званичну црногорску језичку политику упореде са нацистичком.

Да ли ће новоотворени факултет школовати кадрове за државне комисије која ће, као у Хрватској, контролисати државне службенике и лингвисте, и подучавати их „правилном говору“? Да ли је потреба за утврђивањем новог службеног говорног стандарда стандардизовање карактеристичнијег дијалекта, простонароднијег од оног који је најраспрострањенији у Црној Гори? Дијалекат изабран за стандард не мора бити увијек најраспрострањенији говор, већ најчистији. Говорни стандард не мора бити једнак једном дијалекту, и најчешће није, већ формирана варијанта говора прилагођена друштвеним потребама.

Али, поред могућих наведених узрока који су довели до такве језичке политике, мотивација црногорских језикословаца за прихватање таквог културно-политичког задатка су свакако и привилеговани статус који стичу новим ангажманом, нова овлашћења, друштвена важност која им се придаје, политичка популарност, те материјална и политичка потпора, додатни послови…

Међутим, оно што првенствено руководи лингвисте у формирању језичке и правописне политике, а што се по правилу у Срба већ сто година прећуткује и превиђа, јесу религиозне и духовне основе предања једног народа. Тако је однос према одређеном духовном узору руководио и актуелну црногорску власт у одређивању и формирању језичке политике; али, религиозни и културни узори не морају бити наслијеђени – предање предака, већ наметнути и усвојени узори услед процеса дугогодишњег културног колонијализма.

Иако одређена атеистичким наслеђем једопартијиског комунистичког времена, партију на власти духовно усмјерава римокатоличка религиозна идеологија, дијелом прихваћена због политичког опредјељења за чланство у ЕУ и НАТО, али и као југословенско наслеђе, које је у социјалистичкој Црној Гори било изражено у титоистичкој римокатоличкој прохрватској политици, док је православна традиција била забрањена. Управо, увођење монтенегристике, као нове гране славистике, представља програмски наставак мисије римокатоличке културне политике у Црној Гори. Као и кроатистика, и монтенегристика представља примјер практичног прозелитизма унијатске мисије, преласка на латиничну и потискивање православне ћириличне традиције словенске писмености са простора Балкана.

Заправо, „наслеђе“ прозелитских језичких пројеката дуговјековне унијатске мисије на Балкану, као што је Бечки књижевни договор 1850. године; културни колонијални пројекат аустроугарске монархије према балканским народима, којим су одређене смјернице будуће југословенске језичке политике балканских Словена. Идеја Бечког књижевног договора је била да се србизацијом хрватског мањинског дијалекта, двоименовањем српског језика у српско-хрватски, постепено изврши унијаћење православног српског становништва као већинског у односу на римокатоличку мањинску хрватску заједницу, тј. „хрватски“ дијалекат којим је говорила релативно мала хрватска заједница, који се сматрао дијалектом словеначког језика, (говор Загораца је дијалекат словеначког језика).

УЗРОЦИ НОВОЦРНОГОРСКЕ ЈЕЗИЧКЕ ПОЛИТИКЕ

Питање српског језика и ћириличног писма у Црној Гори је данас политичко и културолошко питање у оноликој мјери колико је то било и прије сто година при успостављању језичке политике Краљевине Југославије – пројекта троименог језика и народа. Историчарима је познато да је до формирања КСХС, касније Краљевине Југославије, службени језик у Црној Гори је био српски, а писмо ћирилица. Такође, увођењем двоименог језика Краљевина Југославија је започела изједначење латиничног и ћириличног писма, чему се православни народ у Црној Гори вјековима одупирао као и отоманском ропству.

Мало је ко знао какав се креација крије у пакету југословенског монархо-масонског државног и културног пројекта. Југословенски пројекат је примјењивао и римокатоличку језичку политику према православним Србима, управо Бечког књижевног договора. У југословенском пројекту са мапе свијета су нестале двије православне Краљевине, Србија и Црна Гора, али је и српски језик троименован у Уставу нове државе, као српско-хрватско-словеначки, а српско ћирилично писмо први пут званично изједначено са хрватском латиницом.

Дакле, да бисмо данас просуђивали о питање српског језика у Црној Гори морамо га сагледавати у историјском процесу југословенског стогодишњег политичког језичког пројекта, али, и његове предјугословенске идолошке припреме, то јест од ,,азбукопротреса“ Сава Мркаља, преко Бечког књижевног договора, до Вукове реформе српског језика и правописа. Језичка политика црногорске власти данас доследно користи југословенску језичку политику вишеименовања српског језика, и вуковски упрошћен принцип њемачког граматичара Јохана Кристофа Аделунга: ,,Пиши као што збориш“, који су Вукове присталице програмски приписивали Вуку Караџићу. Наиме, истиче племенско „примитивно право“ да се пише као што се говори, игнорише ауторитет и аргуменате струке и науке, православну цркву и историјске књижевне споменике, намеће ново име језика, управо како је рађено на Бечком књижевном договори и у Вуковој реформи.

pravopis-cgПравопис присталица искључиво јотоване варијанте утемељен је на ставовима лингвисте Војислава П. Никчевића, који је себе називао „црногорским Вуком Караџићем“. У уводнику новог правописа црногорског језика се наводе следећи језички принципи: ,,Главна начела постављена у приручнику Пиши као што збориш (ЦДНК, Подгорица, 1993.) Војислава Никчевића: 1. Пиши као што збориш, а читај како је написано! 2. Држи се употребне норме црногорске ,,опћене правилности“! и 3. Туђе пиши као своје! – Сматрали смо као валидним и искористили их као полазишну основу за овај правопис.“ Ако је исте принципе језика и правописа могао самоувјерено захтијевати Вук Караџић – без било каквих овлашћења у културној политици тадашње Србије, и био протјериван од српске власти, анатемисан од цркве и нападан од Матице српске – какво је чудо ако исте принципе спроводе лингвисти које подржава државна власт?

,,Вуков Рјечник је речник реалија села (‚далеко од градова‛), и мада је веома значајан, мада је постао средство и основа националне културе“, како пише Меша Селимовић у својој студији ,,За и против Вука“. Сукоб српског и југословенских „језика“ и данас није друго до сукоб различитих речника ,,реалија села“, рат дијалеката, наречја и нагласака, пресељеног у градове као „основа националне културе“. Новоцрногорска лингвистиика такође не иде за Његошевим узорима писма и језика, као што није ишао ни Вук, ни његове присталице, већ за ,,просто-народним овчарско- говедарским говором“, како га је називао митрополит Стеван Стратимировић највећи противник Вукове реформе, који је тада имао статус српског патријарха.

У језичком српско-црногорском сукобу присталице вуковских принципа срећемо на обије зараћене стране. Намеће нам се зато питање, у којој мјери је противљење новоцрногорском правопису и језику одбрана вуковске и југословенске језичке политике, а у којој српске и православне? Као да је дијелу Срба мање битно преименовање српског језика и латинизација писма од јотовања, или додавања два слова и гласа у правопис, која у Црној Гори сви, а и ван ње многи Срби користе?! Зар нам то не указује на југословенску српско-хрватску усмјереност Срба, а србијанско-црногорску племенску нетрпељивост православних сународника?

Српско-црногорске језичке расправе се своде на навијачка надгорњавања, дијалекатске племенске ратове, међусобно омаловажавање, изругивање другачијем дијалекту и нагласцима, без потребне за договором, већ вуковским принципом ,,утук на утук“ да се супарничко племе и наречје утуку. Што је једна од тековина вуковског наслеђа, полемика путем подсмијеха, којом је Вук побјеђивао противнике, а не научним аргументима. Наиме, као што се ни Вук Караџић није обраћао ученом сталежу, већ паланачком проседеу, читачима жуте штампе, антицрквеној револуционарно настројеној интелигенцији, и издавачима који су, онда као и сада, тражили скандале. Тако је поред простонародног језика у наш културни живот унесен манир простачког понашања и подсмијеха, утемељеног на пакости, који траје до данас.

Нажалост, постоји довољно лингвистичког утемељења у стопедесетогодишњој пракси југословенске језичке политике на коју се могу позивати новоименовани југословенски језици. Монтенегристика још треба да учи од београдске југословенске језичке школе и праксе спровођења Бечког књижевног договора. Свједоци смо, и после ратног распада Краљевине и социјалистичке Југославије, фаталистичке оданости Србије југословенској језичкој политици. Док се у Хрватској протјерују преостали Срби, ломе ћирилични натписи, враћају поштанске пошиљке насловљене ћириличним писмом, праве петиције, скупштински предлози и јавни протести за забрану ћирилице, у Београду се у протекле три године уклоњене скоро све табле са ћириличним натписима улица и постављене нове са двојезичним натписом – ћириличним и латиничним. И данас Институт за језик Српске академије наука и уметности ради на Речнику српско-хрватског језика, а да парадокс буде већи – директор тог Института је деведесетих протјеран из Хрватске јер је Србин. Сјетимо се и предлога министра културе Србије у Влади ДОС-а да се назив предмета српског језика у образовном програму преиначи у предмет Матерњи језик и комуникације.

Замислимо, на примјер, да су се Срби у доба Вукове реформе супротставили првом двоименовању српског језика у српско-хрватски и избацивању „сувишних“ српских слова одлучношћу којом се боре против именовања српског језика црногорским; да су се супротставили снагом којом се крве наши сјеверњаци Брђани и црногорске нахије око локалних говора и нагласка, или, племенском преданошћу и нетрпељивошћу којом београдски медији сто година ревносно екавизују ијекавске текстове Срба из Црне Горе, Босне, Херцеговине, Крајине, Републике Српске, чак и у цитирању управног говора, сигурно не бисмо имали данашње проблеме око српског језика и правописа.

,,ПИШИ КАО ШТО ГОВОРИШ“ – ЈЕЗИЧКИ ЈУГОСЛОВЕНСКИ И ПЛЕМЕНСКИ НАЦИЗАМ

,,Разговор о језику је увијек политички“, писао је Меша Селимовић. Поготову на простору бивше Југославије, попришту југословенског језичког пројекта, питање језика је политичко питање прве категорије. Можда најупечатљивији примјер политикантства у јуословенском језичком пројекту се огледа у чињеници да је додијељено име засебног језика хрватском „дијалекту“, који је потпуно преузети српски јужноштокавски дијалекат, и разумљив са српским говорним стандардом, а није македонском, који је најразличитији српски дијалекат од српског прихваћеног говорног стандарда.

Једном дато право засебног језика и имена једном дијалекту српског језика довело је до политичког коришћења српског језика као средства за спровођење различитих политичких пројекта. Социјалистичка Југославија је разрадила језички пројекат Бечког договора и Краљевине Југославије према програму СФРЈ – новопроглашених југословенских република, покрајина и народа. Дијалекти и наречја су именовани и проглашени засебним језицима, чиме је распирен пир племеменског престижа, а што је основа политичког национализма, лишеног духовног и историјског предања. Наиме, политичко-племенског национализма као негације културно-историјског национализма, и средство сваког револуционарног рушилаштва али и залог културног колонијализма и колонијалног племенског најамништва.

adelung-pisi

Југословенске нације, продукт римокатоличког прозелитског и југословенског језичког пројекта, у потрази за својим „аутохтоним“ језицима, разочаране чињеницом о српској језичкој основи својих језика, посежу за претхрићанском историјом, а спремни су на повратак у претцивилзацијски примитивизам, али не у тренду новопаганског повратка претхришћанским вјеровањима, већ у еуфорији атеистичког, југословенског бјежања од свега православног, црквенословенског, ћириличног, источно-византијског, а тежње ка свему римокатоличком, латинском, западноевропском.

Дискурс југословенске културне политике формиран је на антиправослављу, прво по пројекту југословенског екуменизма, а касније југословенског комунизма. О духу и дискурсу језичке хрватске политике, коју копира „монтенегристика“, најсликовитије пише Мелита Richter Malabotta, социолог из Загреба, која већ двадесет година живи у Трсту: ,,У потрази за легитимирањем на сваком пољу посегнуло се за архаизмима, ковањем нових ријечи, ради се што год је могуће, како би се из језика избрисало све што би могло подсјетити на заједничку прошлост јужних Словена. Питање језика постаје питање државе, народа, његовог идентитета и чак опстанка. Нови аксиом гласи:хрватски и српски су различити језици, а ако та разлика није видљива,треба је направити.“

,,Етничко чишћење се увијек прво одвија у главама, тј. на подручју језика и симбола“, написао је Urs Altermatt. Поготову ванисторијске хибридне нације и културе спроводе вантрадиционалну „културну“ контролу својих грађана. У Црној Гори је по сриједи, за разлику од Хрватске, истрага српских и нецрногорских ријечи, језичко, а не етничко чишћење. Пошто ијекавско нарјечје није само црногорско и хрватско, већ и других дијалеката српског језика, авнојевске нације конструишу карактеристике својих квазијезика. У једном случају то су оживљенице, што по себи може бити добар обичај, а у другом то су насилне кованице. Као што су у Вуковој реформи избацивана слова првобитне ћирилице, у правописе новоименованих језика се убацују нова, али са истим циљем, прављењем дисконтинуитета са српским говорним стандардом и писменошћу.

Колико је идеологија и религиозна припадност превасходнија од народности у формирању националног и језичког идентитета најсликовитије нам говори политика „бошњачког“ језика, тј. исламизованих Срба, који поред преименовања језика и народности по топониму, те коришћења турцизама, користе оријенталну фонетику, у језик убацују арапске грлене и назалне полугласове, карактеристичне за семитске арапске језике, који у словенском језику праве фонетски карикатуралну какафонију са призвуком нељудских морбидних мутација.

Код Срба нема језичког пуризма, али ни бриге за језик и писмо. Код савремених Срба је присутна друга крајност, старија историјска индоктринација, истрајавање на погрешним полазиштима правописа и језика, принципима реформе која је управо омогућили преименовање српског језика и латинизацију српског писма. Истим принципом данас се и високошколовани Срби прилагођавају „народном језику“, прихватају жаргон и улички говор као језички манир језика „у развоју“. Наиме, истрајава се у извјесном фатализму југословенске језичке и културне политике, културно-политичкој својеврсној српској самоанестезији, под којом се више од сто година сецирају дјелови српске историје и језика, традиције и територија.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4Bl



Categories: Аз и буки

2 replies

  1. КОНАЧАН ЦИЉ ЛАТИНИЧЕЊА ЈЕСТЕ РАСРБЉИВАЊЕ СРБА

    Српски стандардни језик у раскораку са српском књижевнојезичком традицијом планиран је и справљан у Бечу од Вука Караџића. Он је сачињен политички тако да се лингвистички један исти језик може преименовљавати како се коме прохте. Вук је на Књижевном договору у Бечу (1850) пристао да се обезимени језик и пристао је да тај српски језик добије и друго писмо — латиничко, што је било удовољавање прокатоличком хиљадугодишњем прогону српске ћирилице и њене замене латиницом. Вук је на то пристао, па се чак потписао тим параписмом за српски језик и пристао је да се текст потписаног договора објави само латиничким писмом.

    То што Вук није стигао да замени српску ћирилицу коначно, ништа није било страшно. То су успеле српске потоње лингвистичке институције да спроведу преко свођења српске ћирилице на два писма у алтернативној употреби. Потом су стигли комунисти који су после Новосадског договора, не кријући, извршили коначан циљ да се „српска ћирилица постепено замени хрватском латиницом“. Тај посао је при крају.

    Данашње српске језичке институције, заједно с државним институцијама, успевају да нам замажу очи исправном уставном одредбом о ћириличком једноазбучју у Члану 10. Устава Србије из 2006. године, али им то не смета да ту одредбу редовно изигравају спроводећи у пракси наопако оно из Новосадског договора (1954) који је седамдесет година урушаваио српски језик и смишљено затирао српску ћирилицу одузимајући јој суверенитет код Срба и сводећи ћирилицу на алтернативно, необавезно писмо. Тим „изигравањем“ српске ћирилице и уставне одредбе у њену корист баве се државни органи ћутке, а српски лингвисти у институцијама практично нормирањем српског језика на српској ћирилици и хрватској латиници коју Матица српска, уместо те две речи за хрватску латиницу има осам речи „латиничко писмо из времена српско-хрватског језичког заједништва“ (Правопис српскога језика, Матица српска, Нови Сад, 2010, стр. 17).

    Ниједном народу, осим српском, у историји цивилизације, културе и писмености нешто слично није урађено. Латиница је у Срба седамдесет година играла улогу Тројанског коња, а коначан циљ је расрбљивање, убијање православне душе и српског родољубља. Југославија и комунисти су у томе одиграли кључну улогу.

    Кад би то сви Срби успели и хтели да схвате, Срби би напустили своју уникатно смишљену нормативну језичку глупост о „богатству двоазбучја“ за један језик једног народа.

  2. П. С.

    Војводићев текст је одличан, истинит, тачан, чињенично поткрепљен.

Оставите коментар