Ознаке

,

(Сајт прот. Андреја Ткачова, 29. 4. 2015)

У глави свакога човека мисли просто кипе. То тајно вариво се не може тек тако разазнати. То је могуће једино ако у разговору или преписци дође до размене мисли. Само на тај начин, оно што се у глави кува, разлива се у тањире и на ваздуху се стврдне, добијајући коначан облик. Али, да ли је то и једини начин? Од недавно, то питање ме и мучи: Да ли је то једини начин?

tkacov

А – шта ако мисли, чак и да нису изречене или написане, као неке радијације бивају зрачене напоље? Баш онако како испод- и кроз недовољно отпорне зидове гробаља нуклеарног отпада бива зрачено нешто невидљиво и опасно. Баш оно опасно што тера дозиметре да звоне и плаши и узнемирава мерно особље. Оно – што изазива да расту штитне жлезде, а децу већ код рођења оптерећује свакојаким патологијама.

Данас сам се угурао у вагон метроа и мој дозиметар је почео да узбуђено звони. Око мене је људска маса, и сви размишљају о нечем. Листају по екранима електронских књига и телефона, новина, пажљиво слушају оно што им у средину мозга  преносе слушалице. Ту-ту, ту-ту (то се воз под земљон љуља и јури). Или – једноставно се возе, ништа не слушају, нити читају, стоје, или седе и љуљају се истим тактом као и воз, често и са затвореним очима. Ту-ту, ту-ту… Али, оно тајно вариво и у њиховим главама кипи, и тамо се нешто мути и  пени, отврдњава или кристализује – а затим опет почиње да кипи.

Чини ми се да све наше мисли, тако дубоко запретане и оку невидљиве, у ствари нису ни мало аутономне. С једне стране, то је аксиома. Али, с друге стране – скоро да сам убеђен  да се мисли пробијају кроз кости лобање, кроз фризуре и тканине свакојаких капа и шешира , и кроз танке слојеве лака за косу, и… Почињу да лете унаоколо, да миришу, да звоне, да се котрљају и одбијају од препрека – као лоптице од ивице стола за билијар. Ма – какви зидови… Оне почињу да покушавају да продиру и у суседне лобање, не питајући ничије дозволе – ни од онога из чије главе су излетеле, ни од онога у чију покушавају да уђу.

— Хеј, ти – о чему то размишљаш?

— Шта се то тебе тиче?

— Питање је разумно, али опростите. Ви мислите нешто врло смрдљиво, рекао бих чак и до границе непристојности, а ја тај смрад осећам. Зар не бисте могли размишљати о нечем добром. Узгред – опростите што сам разговор започео са “ти“, а не са “ви“.

Тешко је и замислити такав разговор, а још чудније би било када би га и чули. Али, ја верујем, верујем да из наших лобања, и то уз чврсто затворена уста истиче, бежи и продире у туђе главе концентрат онога на чему ради наш сопствени ум. Понекад мисао пршти већ и из очију – и то уз затворена уста. И то чак не “понекад“. Мисао из очију пршти – рекао бих чак и стално, а ако и не пршти – оно капље, пузи, или случајно испадне. Па, на пример како свежањ кључева испадне из џепа. И – ако бисмо ипак могли имати одговарајући дозиметар, он би стано звоцкао, нарочито у метроу, или у тролејбусу – а посебно још и на стадиону или у реду пред касом за улазнице.

metro-300x300И ето – мој дозиметар звецка данас у метроу, и то на узбуну. Очигледно да људске мисли нису баш квалитетне! А – бивало је (тачно се сећам, једном или двапут) када је вожња у метроу била тако весела, чак и упркос гужви. Било је пријатно гледати људска лица, јединствена, обична или посебна. Очигледно су сви мислили о нечем мирном, или ни о чему. А данас…

Страшно је и замислити како би то било када би мој унутрашњи слух био у стању да чује и оно што се проговара у душама сапутника. То се дешава људима којима Бог даје страшни дар познавања људских душа. Читао сам о томе. Тада унутрашњи дијалог свакога са собом, обично тајни и никоме познат, звучи и у души прозорљивца. А – ради се баш о том дијалогу! И онда – треба, знајући сву ону ситничавост и оно срамно “црно под ноктима“ човека, тог човека волети и помагати му. Ваистину, Господе, ако Ти пожелиш некога да казниш, Ти га можеш учинити прозорљивим.

Пратите мало сопствене мисли током дана. Неће успети баш током целог, али макар неколико сати – ма и један сат. Ако вам ни тај сат не пође за руком, онда – бар пробајте пола сата. Ја сам пробао: каква гомила ђубрета! Ти, Који на Небу живиш – немој ми се смејати! Какав је то био таван пун ђубрета! Ти си ме створио – Ти ме и поштеди!  Ма, какви онај ирски рагу за који је Монморенси донео цркнутог пацова![1] Ма, то су ти просто џепови Тома Сојера[2] у којима је био и огризак јабуке, и седефна куглица, као и перце! И сав тај невиђени отпад се разређује, цеди се из мене у вас – а исти такав ваш – улеће у  мене.

Ето, због тога се и умарамо, чак и када не радимо. А – шта сте ви мислили, зашто је то? Умарамо се и онда када смо се тек пробудили. Песници то познају. Песници раде са речима, лове мисли, умарају се од тих мисли, пребиру мисли као грашак, или зрна хељде. Они подижу мисли као тегове за јачање мишића. У свом мозгу закувавају деликатесе за папирна – данас већ и за електронска – издања својих дела. Због тога, они свашта и знају. Ходасевич је био песник[3]  – Ходасевич је то спознавао. Блок[4], и тај је био песник – значи, и он је такође знао за то. Уопште – свако ко је био песник – ма и најмање, тај је знао за то.

Блок је стално нешто предосећао, предвиђао, певушио, дошаптавао. Сада се ничег његовог не присећам. Али – зато ето од Ходасевича. И то – баш о ономе:

Устајем уморан из постеље
Нисам се с Богом ноћу тукао
Већ су  кроз мене тајно летели
Зраци бодљикавих радија.

(Ту могу да се изоставе неколико строфа – и без њих је све разумљиво – ради се о гласу Мелбурна, о шуму океана и галами на светској берзи.)

Идем – и са ужасом спознајем
Галаму коју не спознаје нико.
Рукама уши запушавам – Стално тај исти звук! А међутим…
О, када бисте и сами знали
Ви, незналачки синови Европе
Каквим сте све зрацима
Неосетно продрти!

[Встаю расслабленный с постели. \ Не с Богом бился я в ночи
Но тайно сквозь меня летели \ Колючих радио лучи.

(…)

Хожу – и в ужасе внимаю \ Шум, невнимаемый никем.
Руками уши зажимаю – Все тот же звук! А между тем…
О, если бы вы знали сами \ Европы темные сыны
Какими вы еще лучами \ Неощутимо пронзены!]

Ми смо продрти. Ми смо неосетно  продрти и туђом и сопственом брбљаријом, радијацијом, радиоталасима, звуцима свеприсутне поп-музике уз ђаволске додатке. Али – и прекривени смо крилима Анђела. Зато смо до сада и живи – зато што смо им прекривени. Како је то добро што је то све невидљиво. То све заједно узето, било би неподношљив призор за обичног човека.

Али, потребно је мислити добро. Тиме помажемо човеку поред нас да живи. Не сме се пити прљава вода – па зар се онда смеју мислити прљаве мисли? Не сме се јести неопрано воће, а зар се смеју гутати, то јест мислити прљаве мисли? Треба решавати еколошке проблеме – а зар се не треба бавити екологијом мисли? Хоћу да уђем у метро, седнем поред тебе и укључим дозиметар. Укључио сам га – а он ћути. То значи да у теби нема ниједне заразне мисли. Затим си и ти укључио свој дозиметар – и он ти ћути. Значи – и у мојој глави је чисто. А шта онда може бити прљаво, ако је у људским мислима чисто? Тада се може и са патоса јести, и из славине пити.

Седимо један поред другог. Укључили смо своје дозиметре. Они ћуте. Погледали смо се и осмехнули осмехом разумевања.

Са руског посрбио: Василије Клефтакис

__________________________________

[1] Прим. ВК: Мисли се на пса Монморенсија из класичног хумористичког романа енглеског писца Џерома К. Џерома “Три човека у чамцу – а о псу и да не говоримо“ – то је тај пас, фокс-теријер Монморенси, али он није донео само обичног цркнутог пацова – него бизамског, а осим тога још и колут кобасица украден од касапина, једну добро оглодану говеђу коску, а и једног зеца приде.

[2] Прим. ВК: Несташни дечак – главни јунак романа Марка Твена “Авантуре Тома Сојера“.

[3] Прим. ВК: Владислав Фелицијанович Ходасевич (Москва, 1886 – Париз, 1939) је познати руски песник, књижевни критичар, мемоарист прве половине XX века. Прву књигу поезије је објавио 1908. г. Одушевљено је поздравио Фебруарску револуцију 1917. г., а после бољшевичког октобарског преврата прешао је на њихову страну, алу убрзо се разочарао, дошавши до закључка да је “уз бољшевике књижевни рад немогућ“. Упркос  томе, наставио је да ради за њих, али му је 1922. г. ипак пошло за руком  да легално напусти РСФСР (пре званичног стварања СССР-а). Живећи од литерарног рада и имајући контакте са избеглим руским песницима и књижевницима у иностранству, у очима бољшевичких властодржаца је “забраздио у белогардејштину“, па му је 1925. г. совјетска амбасада у Риму одбила продужење пасоша и дала му наредбу да се врати у СССР, што је он одбио – и тако, накнадно, постао избеглица на Западу. Од 1927, па до смрти 1939. г.  водио је литерарни одељак познатих умерено конзервативних монархистичких  париских руских новина “Возрожденіе“. Стихове које цитира прот. Ткачов Ходасевич је написао 1923. г. – већ после изласка на слободу из РСФР-а.

[4] Прим. ВК: Александар Александрович Блок (Санкт Петербург 1880 – Петроград, 1921), један од највећих руских песника, класик руске књижевности XX века. И он је покушавао да изађе из РСФСР-а, изгладнео и тешко болестан, макар на лечење у Финску, али му водећи бољшевици то нису дозвољавали, и тако су га свесно уморили.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4oM

Advertisements