Миодраг М. Петровић: Беседа на хиротонији хорепископа Николаја у Лозници (видео)

Преосвећени Владико рашко-призренски у изгнанству, и преосвећени старо-рашки и лознички епископе Николај, часно монаштво, оци, часне монахиње, побожни народе, поздрављам вас са Христос Васкрсе.

dr-miodrag-petrovic1

Дозволите ми на почетку да разрешимо једну недоумицу. Пришло је неколико верника да ме питају – како да схватимо ово што новопостављени епископ Николај, између осталог обавезује се да ће слушати патријарха и одазивати се на саборе. Треба знати да тај текст није од јуче. Тај текст је срочен много пре него што имамо појаве у СПЦ које су недопустиве.

Ово што се данас збило, а представља спој неба и земље, и подсећа на црквено-народне саборе које је са благословом водио, неговао и развијао, Свети владика Жички Николај.

Ово није стварање нове српске цркве. Ово је остајање у СПЦ, оној како смо наследили од њеног оснивача Светога Саве.

Да би се схватио значај, вредност и да би се схватила оправданост данашњег сабора и чина, Светог чина којем смо присуствовали, да би се све то схватило нека ми се дозволи да се накратко задржим на дубљој прошлости, да бих дотaкао и крупна питања данашњице у Српској православној цркви.

У другој половини 12.века, тачније 1174. године рођен је на владарском двору Растко. И до своје седамнаесте године тј. 1191. године, носио је то име када је у Светој Гори, у Русику положио монашки завет и добио име Сава. Исто толико година је имао и Свети Сава Освећени, који је седам векова пре Светога Саве живео у Палестини. Свети Сава Освећени је био узор Светом Сави српском у сваком погледу. И најстарији типик црквени је управо Типик Светог Саве Освећеног који Сава српски користи, да би касније користио и друге типике Евергетидски, Студитски, па и друге, да би срочио, саставио Студенички типик и Хиландарски типик, а пре тога Карејски типик 1199. године. Улога Светога Саве у Српској православној цркви је велика, не само као оснивача СПЦ, њега истичу и као просветитеља, као дипломату, као књижевника, а највећа му је вредност управо у исповедању праве вере, што је тежња била и данашњег овог свечаног сабора.

Његова вера је јеванђелска вера, вера црквених отаца, све што је чинио у животу чинио је благовремено не дозвољавајући да га догађаји претекну. Наилазио је на многе препреке. С једне стране Охридска архиепископија супротставила се оснивању самосталне Српске православне цркве, и тадашњи архиепископ охридски Димитрије Хоматијан, упућује писмо, веома опоро Светом Сави, са многим претњама, до мере да га искључује из Цркве ако не одустане од наума. А Свети Сава непрекидно има на уму само српски народ, и спасење душа тог народа.

Када је одлучио да из Хиландара пренесе тело свога оца Симеона Мироточивог, имао је „дебеле“ разлоге за то. На уму је имао управо оснивање Српске православне цркве. Да би стигао у Студеницу и положио тело свога оца, прошао је преко крајева, где је мој родни крај село Ратина. У селу Грачац, село између Краљева и Врњачке бање, заноћио је, а тај заселак се и дан-данас зове Савинац. Стигао је благовремено у Студеницу, 9. фебруара, да би на годишњицу 13. фебруара положио у гроб тело свога оца, а гроб је сам његов отац Симеон Мироточиви, за живота припремио. У Студеници оснива Студеничку архимандритију, да би касније та архмандритија прерасла у самосталну Српску архиепископију, односно аутокефалну СПЦ са седиштем у Жичи.

Жича је надомак мог родног села Ратине, као дете одлазио сам редовно, и осећао велике благодети на црквено-народним саборима, на богослужењима у Жичи, и то је трајало дуго… до неког новијег времена када је настао велики поремећај, не само у жичкој епархији, у Српској православној цркви.

Жича, која је некада одисала великом духовношћу, зашто? – зато што су велики подвижници обитавали у тој светињи. И по учењу Светих отаца, обистинило се ту оно што каже „не освећује место човека, него човек освећује место“. Црква као грађевина може бити света уколико у њој живе и подвизавају се свети људи. То се осети или се не осети. Хрлио је свет у Жичу.

Међу њима и моја покојна мајка, да чује Светог владику Николаја и да се исповеди код њега. И кад је једном на исповести питао како се зове, одговорила је – Анђелија. Мајка ми прича – „а Владика каже крупним гласом, к`о из бачве – Анђелија, Анђелија, анђели те чували“. Село Ратину Свети Сава је дао манастиру Жичи као метох. У Жичкој повељи се помиње као друго село по реду, под истим именом. У том селу дао је Бог, подигао сам цркву у којој је нажалост, духовни црквени живот од 2002. године потпуно поремећен. Те 2002. године извршено је освећење цркве. Тада је као испомоћ владики жичком Стефану, придодат био бивши епископ Атанасије Јевтић. Владика Стефан, који ми је био професор, пожали ми се једног дана и каже – „па, Миодраже, послали ми га као испомоћ, наводно ја болестан, а он је болеснији од мене“.

Требало је да освећење цркве у Ратини изврши управо Атанасије Јевтић. Није се усудио да дође јер није имао храбрости да се са мном суочи. Тада сам ја питао садашњег патријарха, тада епископа нишког, може ли да дође и да изврши освећење. Каже – „Да, али да напише Атанасије да нема ништа против“. Дао је дозволу (Атанасије прим. приређ.), само да се са мном не сретне, нишки епископ је дошао, извршио освећење и за време говора у цркви није имао храбрости да каже ко је ктитор те цркве, јер се бојао Атанасија Јевтића.

Зашто ја помињем Атанасија Јевтића? Па, унео је потпуни поремећај у жичкој епархији. Све оно што је остало као наслеђе од Светога Саве наовамо, до Светог владике Николаја жичког, поремећено је. И шта имамо данас у Жичи? Осећа човек хладан камен, нека ми Бог опрости, зато што је дошло до измене богослужења на начин како не доликује и како је недопустиво. Своди се литургија из дана у дан, све више на неку упрошћеност, да би што више подсећала на римокатоличку мису. Ко је пратио римокатоличку мису, било за Васкрс, било за Божић, могао је да види да постоје све више одређене сличности са литургијом православном, али измењеном нажалост последњих година, тако да на пример чујемо оно „Достојно и правдно јест“ и ту се пресеца код римокатолика као што су увели и код нас.

Дакле, тенденција је да у склопу те тежње ка екуменизму, ка унији, све ствари буду поједностављене, да се приближе једни другима, да би народ рек`о – „па, то је све исто, мала нека разлика“. А вековна тежња римокатолика, против којих је Свети Сава велику борбу водио, три кључна списа у свом законском споменику „Законоправило“ против латинске јереси, укључио је, и никада није хтео да оде у Рим.

Оно што смо чули, да се новопостављени епископ Николај обавезује патријарху српском, Сабору српском, управо понављам јесте доказ да, док није постао екумениста, а даће Бог да сутра не буде неки патријарх екумениста, молитве подвижника чуда стварају. Најбољи пример нам је управо Свети Сава. У Беседи о правој вери, научио нас је каква је то ПРАВА ВЕРА.

Многи данас не желе да чују за име Светога Саве. И обично кажу – „`ајмо са заборавом у уједињену Европу“ у тај екуменизам, „да сви једно по Јеванђељу будемо“. Јесте Јеванђеље тако поставило ствари, да сви „хришћани правоверни једно буду“. Али, ако је неко јеретик, како може бити једно са правовернима? Не може. А колико су латини јеретици то је рекао и Свети Сава. Кад тумачи исхођење Духа Светога по Јеванђељу од Оца, критикује римокатолике што су произвољно додали да „Дух Свети исходи и од Сина“.

Имамо појаву, нажалост, да епископ СПЦ , ја се никада не устручавам да кажем имена други људи, знам воде рачуна па тактички, дипломатски избегавају да наводе имена, недавно изабрани епископ Андреј (Ћилерџић), на миси римокатоличкој у цркви Светога Краља у Београду, слуша беседу надбискупа Хочевара, који говори о правој вери и о римокатоличкој, „то је једина права вера, а православни су шизматици који треба да се врате у крило римокатоличке цркве, као јединој исправној“. На крају те беседе нажалост, епископ Андреј каже гласно, то телевизија преноси – „Амин“. А „Амин“ значи – нека тако буде.

Можемо ли, дакле, да било како схватимо то, а да будемо једно? То није у складу са науком Светога Саве.

А ово што се чини сада и настоји се, и овај данас, Богом дан црквено-народни сабор, управо сведочи како треба исповедати праву веру. Понављам, то је Јеванђелска, то је она вера за коју Спаситељ каже – „Ако имате вере колико зрно горушичино, рећи ћете гори овој премести се, и преместиће се“( Мт. 17; 20 прим. приређ.). Или кад пита оца коме је син био обузет бесима – „верујеш ли?“, одговара отац – „Верујем Господе, али помози мом неверју“. Другим речима – имам веру, али нисам сигуран да ли је довољна. Нико од нас, нико од људи, није у стању да измери дубину вере коју има у себи. Трудио се ма колико, ту нешто човеку измиче. Вера се стално продубљује, никада она није потпуна, зато је речено – „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“. Не може човек савршенство Оца небеског да постигне. Али, то значи – тежи непрекидно и развијај ту веру у себи.

Какав је пример дао Свети Сава у борби против римокатолика, као јеретика, то се најбоље види на Жичком сабору 1221. године, где је поставио епископе, једанаест епископа, на већ разрађеној територији што се тиче црквених епархија, јединица, дао им, свакоме од њих у руке „Законоправило“ у којем је, између осталог и ово Учење против Латина као јеретика. На сабору у Жичи, која је одисала светошћу, а данас се чује укључена трака и механички глас, да дочека туристе, што је тужно, што је на жалост велику и Светога Саве и владике Николаја, Жичког и авве Јустина Ћелијског, и свих праведника броја им нема, у Српској православној цркви. Кад кажем броја им нема, међу њима постоје веома учени, који су попут Светога Саве велику борбу водили против сталног насртаја из Рима. Слати су мисионари који су преплавили били Србију. И то је разлог што Свети Сава захтева од свог брата Стефана Првовенчаног на Сабору у Жичи да трипут наглас чита „Символ вере“, да се не би чуо додатак који је већ био проширен међу Србима православнима, додатак филиокве – тј. да „Дух Свети исходи и од Сина“. А онда, кад трипут наглас владар то прочита, народ исто три пута наглас чита – да се не чује тај додатак филиокве. А Студеницу, Студеничким типиком награђује као ниједан манастир, и каже између осталог – „Владар ове земље има да бди над слободом овог манастира, а игуман овог манастира да буде игуман свих игумана у Србији“.

Шта данас ми имамо у Студеници?

А ја ово све помињем да би се схватила оправданост, како на почетку рекох, овог црквено-народног сабора данас…

Шта имамо ми данас у Студеници? Колико је погажена воља, Завет који нам је оставио Свети Сава? Ако идемо мало даље, до наших дана да такорећи, погледајте у шта се претворило +Вазнесење у Овчару. Срамним изгоном монахиња где је преко сто свештеника учествује, а садејствује полиција ове државе.

Посебну пажњу је Свети Сава посветио цркви као души државе. Држава би била и данас, јединственија, јача, ако би било у цркви поретка какав смо наследили и на који смо обавезни од Светога Саве, и када би нас данас походио Свети Сава верујем, да не само што би био разочаран, него би плакао, шта урадише људи од Српске православне цркве… за коју је све дао, и није се задовољавао само до тога да свом отачаству у Србији уреди живот црквени и државни. И док је Црква била јединствена и јака, била је и држава јака. Позната Немањићка држава 200 година веома јака и веома уважавана, чак и од непријатеља, а окружена са свих страна непријатељима. У тренутку кад је Савин брат Стефан Првовенчани 1217. године примио круну од римског папе, угарски краљ Андрија Други кад је то чуо, јер он у својој титулатури има и назив краљ Србије, не само Угарске, него и краљ Србије, спрема војску да удари на Србију. Свети Сава је већ био Архиепископ, иначе вичан у преговорима, као што је 1214. године са бугарским кнезом Стрезом који је пљачкао са истока Србију, разговарао и брату каже – „Дозволи да и ја идем да разговарам са њим, као што су и пре мене многи разговарали, а моје оружје биће јеванђелско оружје, језик љубави“. А брату додаје: „Ако ни мене не послуша као што није послушао ни друге пре мене, ти спремај оружје, али знај – у многом оружју има и много крви“. У овом случају, кад је чуо да угарски краљ Андрија Други хоће да нападне Србију због тога што се у Србији појавио краљ, одлази и охол угарски краљ Андрија Други неће да га прими, упорно неће да га прими. Догодило се чудо, пао је невероватно јак град. Утицало је и то чудо на угарског краља да ипак на крају, с обзиром на то да је Свети Сава упоран био и само молитвом отварао врата, молитвом, примио га је (угарски краљ прим. приређ.). Не само да га је одвратио од напада на Србију него је питао како он верује, па је тражио да му чита „Символ вере“, и кад му је онај прочитао „Символ вере“ на римокатолички начин, Свети Сава је стрпљиво почео да му објашњава да то није јеванђелски тако, да је то јерес, и вратио га у православну веру.

То је био Свети Сава. Тај горостас кога данас хоћемо некако да… заборавимо, јер нас нове бриге заокупљају, тај несретни (како владика Николај два-три пута нагласи) и екуменизам, и глобализам, и шта све не у вези са тим. Тражио је од угарског краља да му трипут прочита „Символ вере“ без римокатоличког додатка филиокве.

Данас имамо и једну појаву, и то што помињем сада и опет, опет у оном смислу колико оправдања има за данашњи црквено-народни сабор, у циљу очувања вере, доћи ће, понављам ако Бог да, време кад патријарх неће говорити да је екумениста, кад патријарх неће називати папу „светим оцем“.

А преплављени смо довијањима римокатолика, на све могуће начине гледају да нас, што народ каже „жедне преко воде преведу“. Погледајте у њиховим храмовима кад преко телевизије преносе мису, међу светитељима имају знате кога, и Симеона и Светога Саву, који их је осудио као јеретике, али имају и Светог Методија, рођеног брата Светог Ћирила… А они су Методија као просветитеља, због тога што је проповедао међу Словенима на старословенском, не кажем на црквенословенском јер је црквенословенски у употреби с краја 17 . и почетком 18. века, то је црквенословенски, а ово је старословенски јези, из тог старословенског изникао је и развио се српскословенски језик, то је језик времена Немањића, то је језик којим је писао Свети Сава… тог Светог Методија, кога они сада нама представљају (а познато је да код њих није било фресака него кипови, зато их и Свети Симеон Солунски назива новим богумилима који иконе представљају, не на начин како православни то раде, него кипове праве, дакле сада имају и фреске да се види како они поштују и просветитеља словенских народа – Светог Методија), а они исти су тог светитеља Методија, на Сплитском сабору 1059. године осудили као јеретика и бацили га у тамницу.

Нема краја обманама којима се служе у складу са вековном тежњом, вековном тежњом да нас као шизматике врате у крило своје, како кажу „праве вере“.

Да ја сведем своје казивање са жељом, да молитвама владике Артемија и владике Николаја, часног монаштва и монахиња, помогне Господ да оваквих сабора буде, да се даје на знање – не стварамо ми никакву нову српску цркву, ми остајемо у оној каква је била и то је суштина. Ми хоћемо да се одбранимо од оних који хоће лик и душу Српске православне цркве какву нам је предао Свети Сава – да промене.

Са том жељом тражим благослов од наших архијереја, од вас молитве, да нас Бог подржи у очувању вере.

Беседа др Миодрага М.Петровића у трпезарији манастира Св. Николаја Мирликијског у Лозници, на хиротонији Епископа Николаја старорашког и лозничког.

2. 5. 2015. Јутјуб канал kriv je, за ФБР приредила Биљана Диковић

(ФБ репортер, 3. 5. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4lW



Categories: Преносимо

1 reply

  1. „….Охридска архиепископија супротставила се оснивању самосталне Српске православне цркве, и …“ ово је небулоза овог господина. Сам назив СПЦ се први пут помиње 1929. у закону о Цркви Краљевине Југославије. У време Светог Саве постојала је само Жичка архиепископија,а сам Свети Сава је био Архиепископ српских и поморских земаља . Ако хоћемо да се бавимо историјом наше помесне Цркве морамо говорити истину.Наследница Жичке архиепископије је Жичко-пећка архиепископија ,а касније од 1345. Пећка паријаршија. И данас је други назив наше помесне Цркве Пећка патријаршија . Етнофилетизам је јерес исто као и папизам и зато повезивање Цркве и нације је погубно за Цркву .

Оставите коментар