Милана Бабић: Брачна љубав – борити се до смрти да останеш са неким, иако те страсти воде на другу страну

(Локо портал, 15. 9. 2013)

Браком између Адама и Еве почиње Стари завјет. Чудо на свадби у Кани Галилејској, претварање воде у вино, почетак је Христових чуда.

brak

Маркс је говорио да је брак најмања ћелија друштва, то исто, на поетичнији и дубљи начин, изразио је давно апостол Павле. Када поједини моћници желе да разоре неку државу прво ударају на темеље породице.

Једном приликом, на трибини посвећеној браку један владика је изнио занимљиво гледиште: Услов брака нису дјеца, већ љубав између мужа и жене. Дјеца нису разлог ступања у брак. Они су производ љубави. Стога, потпуно је неоправдано оставити супруга или супругу јер вам не може даровати дијете. Црква не даје благослов за разријешење од брака у случају да супружници немају дјеце.

С друге стране, постоји изрека која каже да је човјек половично зрео када му умру родитељи, а потпуно када и сам постане родитељ. Ипак, неко има осјећање дужности, одговорности, несебичне љубави према млађем од себе и без тога да је и сам физички отац неком дјетету. Другоме је неопходно да постане родитељ да би добио свијест о одговорности. Јевреји су пунољетство признавали ономе ко напуни тридесет година (без обзира што су млади ступали у брак). Христос почиње проповиједати са тридесет година. Адам и Ева, по предању, створени су у доби од тридесет година. Тридесет година – вријеме када разум надвладава страсти, а одговорност себичност.

Брак подразумијева слободу и љубав. Неприхватљиво је говорити о некадашњој функционалности уговорених бракова. Но, идеализација прошлости стално је наше искушење. Оно што се десило, и шта се дешава између мужа и жене, знају само њих двоје. Поглед, прећутана ријеч, изговорена ријеч која остаје да лебди, љубомора, незадовољство, фрустираност личним неостварењем, инфатилност, робовски однос – само су дијелови међусобних брачних односа, често сакривени иза осмијеха.

У појам љубави, свашта се трпа. На снази је лимунадно-сладуњаво изједначавање љубави и страсти. Па тако човјек лети од страсти до страсти док се потпуно не уништи, неспособан више ни да прими, ни да дарује љубав. Али љубав и страст, колико год могу ићи руку под руку, често стоје насупрот. Љубав је тиха као лахор у којем се Бог јавља пророку Илији, а Илија очекује да ће Бог доћи у силини, у јаком вјетру. Често не препознамо љубав, па када страсти утихну срце се сјећа некога поред кога није имао потребу да жури и са којим је вријеме дјеловало заустављено. Љубав не зна за своје, ни за надимање, каже апостол из Тарса, а одсуство љубави – без обзира на све велике дарове пророштва, знања језика, вјере… – изјадначава са чистим, потпуним ништавилом: Ако љубави немам ништа сам…

Љубави могу бити разне, они што их обједињује је близина смрти. Права љубав према: супругу, дјеци, родитељима, брату, сестри – подразумијева спремност да се умре за тог неког. У брачној љубави – борити се до смрти да останеш са неким, иако те страсти воде на другу страну. Борити се са себичношћу да угађамо само себи… У Пјесми над пјесмама писац једино љубави даје силу да побиједи смрт: Јер је љубав јака као смрт…. Пјесма о завјетној, запечаћеној љубави која сву природу облачи у рухо непропадљивости је тумачена симболично као љубав Бога и његовог народа Израиља, или Христа и Цркве. Ипак, у таквом тумачењу има зилотске тежње, сталног изазова унутар Цркве аскетизма и одрицања, да се брачној љубави не призна ранг светости коју она, уз сву тјелесност, има. Прочитах, једном, да је један од мање битних сабора расправљао да ли жена има душу, и са једним гласом преваге(?!) одлучио да има. Е то је историја! И то су изазови одрицања: када се одрекнеш да омрзнеш и омаловажиш. Свједочанство да је мало истинске побједе, побједе над собом, у овом свијету.

Питање преваре, питање је узрока, али и посљедице. Понекад, она је посљедица неразумијевања, психофизичког малтретирања. Некад, немогућност даље везе: издаја. Али превару је Христос максимализовао: Јер онај који погледа на жену са жељом у срцу свом учинио је са њом превару. Наше друштвено окружење има изразито лицемјеран карактер: кокетовање, сладострасно разговарање лишено правог садржаја, однос по систему: смјешкаћу се и удварати да лакше прођем – поставља као друштвено препоручљив кодекс понашања.

Повећан број црквених бракова више је одраз тренда неголи што људи имају свијест у шта улазе. А заблуде у вези немогућности развода у Цркви су посљедица поистовјећивања римокатолицизма и православља. Код католика је заиста теже добити развод, али стоји и чињеница да се људи не разведу црквено, а живе са другим, добију дјецу са другим или цијели живот мијењају партнере…

Шта послије права гласа остаје

Можда нема излизанијег термина од термина феминизам. У свијести мушкарца он је био, и остао, нешто што по аутоматизму изазива револт. Феминизам је ипак далеко шири појам него што се обично представља. Ако феминизам схватимо као женску потребу да буде сагледана као пуна и цјеловита личност, онда смо најближи позитивној, односно, исправној квалификацији. Тако схваћен феминизам (као унутрашња тежња) присутан је на овај или онај начин у свакој жени.

Рат између мушкарца и жене, најстарији је рат у људској историји. Има нешто судбинско, тешко и неогонетљиво у том вијековном трвењу. Чак сам склона мисли да је он неминовност. Удруженост, склад односа између мушкарца и жене као да по инерцији рађа себичност, самодовољност, и, изгледа као да нешто сатанско има у тој снази – обједињеној енергији мушкарца и жене. Када смо скупа вавилонске ватре тек тињају – пјева Дарко Рундек. Међусобна усредсређеност често претаче љубавни однос у ону тежњу испољену у градњи Вавилонске куле: покушај самосталног икаровског досезања неба. Срећом, или несрећом, склад, партнерство, истинско надопуњавање најендемнији су производи људске историје.

Када је борба полова у питању, историјски, правно, оно што се видјело, јавно показивало, било је да су мушкарци вијековима односили побједу. Оно што се није видјело, било је потпуно супротно – заробљена међу четири зида у кући, окована кодексима на улици, у друштву маргинализована – жена је де факто била господар свога човјека. Или страшно патити, или лукавошћу владати, биле су женске могућности. Женска лукавост је производ мушке доминације, а не урођена особина како се често, површно, та особина свакој жени приписује. И, онда, дошао је један историјски тренутак усталасаности свих вриједности, прегруписавање народа, вријеме развоја технологије у којем, за убрзано нарастајући свијет, постаје неопходна и женска радна снага. Женско радништво, излазак из оквира куће, па Први свјетски рат, и ток историје мушко-женских односа мијења правац.

Двадесети вијек је посебно историјско доба за жену. Жена излази из сјенке и добија двије огромне могућности: да школује свој ум и да политички дјелује као снажан фактор. Данас, кад су права жене у поприличној мјери изједначена са правима мушкарца, тешко је замислити како је то некада изгледало. А изгледало је страшно. Сада чак изгледају смијешно образложења која су некада давали мушкарци у корист тезе да се женама не треба дати право гласа. Страшна је и чињеница да се жена, и ако се могла школовати, ипак није могла усавршавати у мјери у којој је то могао мушкарац. Покорност једне Милеве Марић Алберту Анштајну не може се схватити без контекста Европе тога времена. Научним истраживањима су се у Милевино вријеме бавиле укупно три жене у Европи.

Зашто се кључна борба играла око права жена да гласају? Зато што је у позадини те борба, борба за власт. Позадина већине сукоба човјека и човјека је изазвана борбом за власт.

Када се данас каже феминизам, асоцијација је обично Клара Цеткин, а затим иде визуелизација – одред андрогених жена. Превиђа се много тога. Између осталог, велика чињеница да је цијели један огранак тих жена-бораца из Енглеске, Ирске и Шкотске, да би се осјетио подједнако жив и сврсисходан, положио здравље, срце и, на крају живот, у Првом свјетском рату, и то већином баш за српски народ, који је оцијењен са њихове стране, као онај коме је помоћ најпотребнија.

Гдје је истина? И да ли је историја само општост, подаци, односи свјетских сила, мушки свијет рата? Може ли историја одражавати истину ако поједине народе представљамо само кроз политику коју воде вође? Да ли, уопште, историја може бити испричана без женске стране приче, толиким вијековима маргинализоване друге стране бића свијета?

Једнакост никада неће бити категорија овога свијета, она то просто није, ипак могућности које сада стоје испред жене су огромне. Остаје питање – да ли укључивање суптилне, умне женске снаге, пробуђене ирационално логичке моћи женског бића, значе пораз мушкарца или могућност новог стваралачког, разоткривенијег саодноса женског и мушког принципа свијета?

Иза затворених врата

Антрополози на простору Балкана запажају чак четири културне традиције: средњоевропску, медитеранску, оријенталну и динарску. У начину на који долази до судара или прожимања ових традиција рађа се и специфична атмосфера ових простора. Различитости у менталитету балканског човјека су, прије свега, религијске природе.

Јасно одјељени религијски начини понашања у једном се дотичу: у својеврсном матријахату у патријахату; у женском чувању реда и закона начелно израђеног тако да изгледа као да се ред ствара у име мушкарца. Наша породица вијековима је функционисала првенствено као бастион забрана − озидана, ограђена табуима, разноразним обичајима, обједињена готово клановским дјеловањем родбине. Привидно подређена мушкарцу, његовом свијету, балканска патријахална породица стоји на леђима жене, на женској памети, довитљивост и раду, али и на женској материнској потреби да се спољни свијет изолује од дјетета, учини страшним. Излазећи у свијет, тако одгојено, дијете има осјећај да излази у непознато и опасно. У контексту наше породице, у улози дјетета, на одређени начин, били су, и остали, и мушкарци. Дакле, дресиран систем мишљења, освештан преношењем сујевјерне традиције по којој се зло и не помиње, јер то значи да га призивамо, неминовно је искључив свијет. Спољни свијет представљен је у причама, параболама − сазнат интуитивно и кроз приче о њему више него доживљен. Унутрашњи свијет наше породице − тврђава истомишљеништва, сујевјерне зацементираности. Смјелост духа, његова отвореност, било каква другачијост и посебност, издвајање по било ком основу, значи само једно − изопштеност. Када вас у нашој култури окарактеришу као чудног то је горе од било које квалификације, то значи да сте сами изабрали да будете другачији и, ако се не помјерите од домородачке средине, спаса вам нема.

Споља и изнутра, наша породица, представља два посебна свијета. Свијет балканске патријахалне породице је неминовно лицемјерен, лажан у својој суштини. Све што је негативно, на било који начин тешко, све што одскаче од нормираности онога како би требало да породични свијет изгледа, мора да се држи закључаним: у срцу, у мисли, у духу − неизречено. Зато је то у основи дубоко трагичан свијет. Свијет у којем нема истинске индивидуалности и љубави. То је свијет подијељених и додијељених улога, програмираности и задатости. Свијет граница, омеђености, притиска, сабијене емоције, потиснуте боли. Свијет у којем, још увијек, само ријетки говоре ријеч љубав. Свијет у којем ријетки показују љубав коју осјећају. Истинско мирење и праштање, које је у отворенијим срединама готово свакодневан доживљај, код нас је сведено на вјерске празнике који праштање подразумијевају, али, прије свега, као ритуал.

Нема шта нема и шта није било у том свијету наше породице. Неко ће рећи времена су се промијенила, другачије се живи, ново вријеме донијело је побољшање. Јесте, заиста, поготово у великим градовима. Међутим, треба само проћи кроз наше мале градове, наша села, задржати се мало у њима, ослухнути, па увидјети да вјекови на Балкану у ствари не иду једно за другим него коегзистирају, сапостоје, теку један поред другог. И страшна чињеница стоји: наш систем размишљања неминовно, временом, кодира се према давнашњем обрасцу.

Када се каже како се некада сваки ред и начин знао, о чему се у ствари ради? О томе да накнадно нечему придодамо сјај и величину коју он није имао. А како се то некада живјело? Као и данас у многим нашим срединама. Тако што се трпило и радило. Тако што се морало уклопити у задати образац, усличити средини, живјети искључиво за заједницу. Тако што се губила индивидуалност, право на посебност, креативност, другачијост, право на нов покушај. Шта је ту неиспричаних, скривених прича, прогутаних суза, потисног бола, зауставqених крикова…

Шта је онда основни проблем свијета наше породице? Затвореност. Затвореност не само емоционална, већ и затвореност у којој је немогуће сазнати и историју своје ближе или даље породице. Ако је било самоубица, блудника, болесних, а било их је, све се то прекрива ћутањем, завија се у таму заборава, па накнадно идеализује. Зашто? Зато што се проблем увијек поставља као спољашња, племенска категорија. Ако је неко полудио то је одмах окарактерисано као нешто генетски. Тога онда нема у мојој фамилији. Сваки проблем мора бити спољашњи, јер, онда, као такав, не подлијеже личној одговорности. Све је ћути, не дај Боже, куцни, помјери се… Живот? Проведен у страху, у грчу, у стрепњи, немиру. Сукоб личног и колективног увијек се завршава поразом личног. Велика је истина да ми још нисмо стигли ни до постулата старозавјетне етике, а камоли до етике љубави и праштања. Понос! Образ! Част! А онда, трас! Прође живот а ја се са многим не измирих, некоме руку не пружих никада, многе не саслушах…

Наслов: Стање ствари


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3Vt



Categories: Поново прочитати/погледати

12 replies

  1. Ех – заврши се на пола текста ((
    Слажем се са јако пуно чињеница и ставова које је ауторка изнела. Посебно подржавам став да је балкански патријархат ЛАЖНИ, тј. да породица почива на жени, и да су жене носиоци и чувари традиционалног морала.
    Нисам само сигуран да породично утврђење мора априори да генерише зло? Посебно не у породичној задрузи – са својих 10-ак одраслих и 30 деце?
    Нисам сигуран ни да је индивидуализам сам по себи нека вредност и циљ?

    Хајде да се запитамо о биолошким датостима: ако жену руководи потреба за домом и безбедношћу у којима ће да рађа и подиже потомство, уз потребу да се пореди и такмичи са онима које зна; ако мушкарца руководи потреба за што више потомства, притом и за симболима статуса: здрава кућа, лепа и паметна жена, здрава и успешна деца – онда као пузле увек долазимо до истих решења; зашто бисмо их проглашавали превазиђеним, насилним, ако смо једино у њима ми – ми?!

  2. Тешко је ове теме обрадити у једном тексту. Нисам мислила само на то да породица генерише зло. Проблем је када хоћемо да конзервирамо нешто што није Богом утврђена датост. Мислим да није здраво да неколико бракова живи под истим кровом. И Авраам каже свом рођаку да се раздвоје, да једна породица крене на једну страну, а друга на другу. „Оставиће човјек оца свога и мајку своју и присајединиће се жени“. Ако смо на нешто били принуђени зарад историјских околности не треба да то поистовјећујемо са хришћанским заповјестима. Шта је биолошка датост ? Потреба за сигурношћу је општељудска потреба, али живот је све сем сигурност и извјесност.
    Потом, како прелијепо каже Свети Јован Златоусти, љубав је увијек стремљене душе ка души. Када волиш није ти најбитније да ли је тај неко физички лијеп, волиш тог неког макар не имао ногу руку – јер срце иде ка њему. Свети Јован Златоусти такође изузетно успјешно психолошки анлизира страст само по себи.
    Даље, што се тиче брака зарад дјеца – мислим да то не можемо узети као хришћански став. Шта ако неко не може да има дјецу? Треба да га оставимо? Соловјов на примјер управо износи супротне тезе

    http://www.lokoportal.com/index.php?option=com_content&view=article&id=12072:kolumna-vaskrsenje&catid=39&Itemid=53

  3. Поштована госпођо Бабић, ја сам управо хтео да напишем оно што сте сами рекли – ширина и дубина Вашег текста превазилази наслов и основну тему. Дотакли сте се битних питања и оставили простор за нова питања и одговоре, али, бар што се нас овде тиче, увек у оквирима који су одређени нашим цивилизацијским вредностима, које све мање сами поштујемо. Током историје наш је народ пролазио кроз тешка искушења, али ипак успевао да те вредности на крају поштује. Страдало се због тога много, страдала је породица, страдали су и жена и мушкарац, али је нама, потомцима омогућено да не заборавимо Реч. Љубав је увек жртва. И само тако дарује срећу. Сада све више тражимо срећу – шарену лажу,напуштамо жртву (пратимо трендове). С друге стране, како сте одлично приметили, спремни смо да пренаглашавамо неке вредности (понос, част) користећи их пре као одело, кријући иза њих недостатак љубави и недостатак спремности на жртву. Осим што узрастамо као личности, морамо да узрастамо и као народ, не само китећи се делима наших предака, а ни прстом не мрдајући да поштујемо њихову жртву. Захваљујем уредништву на објављивању овог текста и надам се да ће бити много прилога на теме које је отворио.

  4. Zanimljiv članak. Postavljate mnoga pitanja ali i nudite neke odgovore.
    Neke stvari su mi osobno najvažnije a čini mi se da su presudne i za sve ostalo.

    »Наша породица вијековима је функционисала првенствено као бастион забрана − озидана, ограђена табуима, разноразним обичајима, обједињена готово клановским дјеловањем родбине.«

    U filmu Kum III dolazi Al Pacino kod pape i šetaju vrtom. Ovaj se žali papi, što se više penje po društvenoj ljestvici sve je pokvarenije. Prolaze tako pored neke fontane, papa se zaustavi, uzme kamen sa dna fontane, mokar od vode, razbije ga, a iznutra – suh. Veli mu papa, da je kamen 400 godina u vodi ali iznutra je još uvijek suh. I da je tako i sa ljudima: već su stoljećima kršćani ali kršćanstvo nije ušlo u njihova srca.
    Tako nekako je i sa porodicama koje spominjete. Zato su bile (jesu?) kakve su bile. Tako je i u bračnoj ljubavi za koju se malo »pribojavate« da može zastraniti (može naravno):

    »Удруженост, склад односа између мушкарца и жене као да по инерцији рађа себичност, самодовољност, и, изгледа као да нешто сатанско има у тој снази – обједињеној енергији мушкарца и жене. Када смо скупа вавилонске ватре тек тињају – пјева Дарко Рундек. Међусобна усредсређеност често претаче љубавни однос у ону тежњу испољену у градњи Вавилонске куле: покушај самосталног икаровског досезања неба. Срећом, или несрећом, склад, партнерство, истинско надопуњавање најендемнији су производи људске историје.«

    Ako je i u braku Bog na prvom mjestu ne može biti sebičnosti, samodovoljnosti, i ništa satansko, kako se pribojavate. Pa poznate su vam Pavlove riječi o ljubavi, nema ljepših i boljih.

    Znate kako se kaže, kad Boga nema sve je dozvoljeno.

    »Велика је истина да ми још нисмо стигли ни до постулата старозавјетне етике, а камоли до етике љубави и праштања. Понос! Образ! Част! А онда, трас! Прође живот а ја се са многим не измирих, некоме руку не пружих никада, многе не саслушах…«

    Da, tako izgleda, na žalost. Nisu ni Izraelci, iako su ih proroci upozoravali:
    „Evo dolaze dani – riječ je Jahvina – kad ću s domom Izraelovim i s domom Judinim sklopiti Novi savez. Ne Savez kakav sam sklopio s ocima njihovim u dan kad ih uzeh za ruku da ih izvedem iz zemlje egipatske, Savez što ga oni razvrgoše premda sam ja gospodar njihov – riječ je Jahvina. Nego, ovo je Savez što ću ga sklopiti s domom Izraelovim poslije onih dana – riječ je Jahvina: Zakon ću svoj staviti u dušu njihovu i upisati ga u njihovo srce.“ Jer 31,31-33

    Ali eto, tako je bilo. Mojsijev Zakon osim što je učvrstio vjeru, je i kultivirao i socijalizirao Izraelce.
    Ali ono pravo, došlo je kasnije. I mnogi ne prihvatiše.
    Takva je eto, božja pedagogija.

    Hvala na dobrom i produhovljenom članku.

  5. У књизи “Поуке Божанствене Љубави“ /Београд, 2001./, Старац
    Пајсије Светогорац каже:
    “Једина животна вредност је породица. Кад пропадне породица,
    пропашће и свет… Кад пропадне породица, пропашће све: и
    свештенство и монаштво. “ /тачка, став 12., стр. 178/
    “Лако је родити дете, ли га је тешко васпитати.“ /тачка , став 14., стр 178/
    “Држава се често од орла. каква би требало да буде, претвара у врану
    која кида своје грађане. На речима је спремна да умре њих, док у ствар-
    ности ништа не чини.“ /тачка, став 15. , стр. 178/
    Да комунисти нису против Бога ја бих се сложио са њима. Лепо је да њиве
    и фабрике припадају свима, а не да неко нема ништа а други да се разба-
    цују.“
    Ако се материјална добра не буду делила по јеванђељу на крају ће се
    делити ножем“. /тачка, став 86. стр. 212/

    Породица је за све одговорна, а немоћна да било шта промени!
    Породица ни од куда нема помоћи, и упућена је на саму себе.
    Помоћ породици се углавном даје у виду савета и добрих намера,
    али стварна помоћ изостаје.

    Када су држави потрбена средстава, држава лепо распише зајам
    и враћа дуг кад може и колико може /ради репрограм/.
    А када се породица задужи, породици кредитори продају у бесцење
    некретнину и породица остаје на улици, без средства за живот.

    Када су средства потрбена разноразним удружењима и организацијама,
    траже се и налазе донатори и спонзори.

    Иста је ситуација и са Црквом: када су Цркви потрбна средства, она тражи
    и налази мале и велике добротворе и ктиторе.

    Родитељи деце раде у све робовскијим условима рада – од СВАНУЋА
    ДО СМРКНУЋА / по “флексибилном“ радном времену – од 10 и више
    сати дневно/ па се са децом ретко виђају, а камоли да имају
    времена да их и васпитавају, на начин како се то сугерише и очекује.
    Деца су ускраћена за свакодневно виђање и контакт са родитељима,
    ускрађена су за родитељску љубав, а помањкање родитељске љубави
    је узрок свему овоме о чему се говори у наслову теме.
    Немање времена “да се има времена“ не одређује појединац или
    породица, већ друштвени систем који гази и меље – појединца и
    породицу.
    А у актуелном систему вредности, уопште узев, важи правило:
    “Човек је човеку вук“, за шест дана док завршава све своје послове,
    а седмог дана, када је у храму, цркви – “Човек човеку је ближњи,
    брат у Христу“!
    Тај парадокс носи у себи актуелни друштвени систем, заснован
    на експлоатацији и израбљивању – “ЧОВЕК ЈЕ ЧОВЕКУ ВУК“ – и
    “ЧОВЕК ЈЕ ЧОВЕКУ БЛИЖЊИ, БРАТ У ИСУСУ ХРИСТУ“, са којим
    породица живи и не може сама да се носи, због чега се све више и
    више урушава.

    Колики и какав утицај има Црква у решавању овог проблема – осим
    саветодавног утицаја на породицу – то остаје на свести и савести оних
    који о томе одлучују у Цркви.

    Драган Славнић

  6. Читам:
    „Поштована госпођо Бабић, ја сам управо хтео да напишем оно што сте сами рекли – ширина и дубина Вашег текста превазилази наслов и основну тему. Дотакли сте се битних питања и оставили простор за нова питања и одговоре…“
    „Слажем се са јако пуно чињеница и ставова које је ауторка изнела. Посебно подржавам став да је балкански патријархат ЛАЖНИ, тј. да породица почива на жени, и да су жене носиоци и чувари традиционалног морала.“
    „Zanimljiv članak. Postavljate mnoga pitanja ali i nudite neke odgovore.
    Neke stvari su mi osobno najvažnije a čini mi se da su presudne i za sve ostalo.“

    – Сви се слажу са ауторком текста, а овде нема њеног одговора на горуће питање из наслова чланка, као ни одговора на питање које је сама наметнула – како сачувати породицу и СВЕ оне вредности које из ње произилазе? Али зато чланак обилује неолибералним „моралним вредностима“ које ауторка вешто подваљује читаоцу као нешто што у данашње време треба да буде систем вредности!
    Па наводи:
    „Феминизам је ипак далеко шири појам него што се обично представља. Ако феминизам схватимо као женску потребу да буде сагледана као пуна и цјеловита личност, онда смо најближи позитивној, односно, исправној квалификацији.“
    „Зашто се кључна борба играла око права жена да гласају? Зато што је у позадини те борба, борба за власт.“
    „А како се то некада живјело? Као и данас у многим нашим срединама. Тако што се трпило и радило. Тако што се морало уклопити у задати образац, усличити средини, живјети искључиво за заједницу. Тако што се губила индивидуалност, право на посебност, креативност, другачијост, право на нов покушај.“
    „Сукоб личног и колективног увијек се завршава поразом личног.“
    „Рат између мушкарца и жене, најстарији је рат у људској историји.“
    „Када је борба полова у питању, историјски, правно, оно што се видјело, јавно показивало, било је да су мушкарци вијековима односили побједу. Оно што се није видјело, било је потпуно супротно – заробљена међу четири зида у кући, окована кодексима на улици, у друштву маргинализована – жена је де факто била господар свога човјека.“
    „И, онда, дошао је један историјски тренутак усталасаности свих вриједности, прегруписавање народа, вријеме развоја технологије у којем, за убрзано нарастајући свијет, постаје неопходна и женска радна снага. Женско радништво, излазак из оквира куће…“
    Све оно што нам је неолиберализам наметнуо као реалне вредности, а што је у ствари и довело до пропасти породице, традиционалних вредности (Понос! Образ! Част! Поштење! Које ауторка текста перфидно исмева: “ А онда, трас! Прође живот а ја се са многим не измирих, некоме руку не пружих никада, многе не саслушах… ) и морала, М.Б. наводи као РЕШЕЊЕ проблема, па има ли границе људском лицемерју?
    А онда најстрашнија подвала – под формом бриге за поремећене породичне односе и вредности, М.Б. најподмуклије напада управо ПОРОДИЦУ:
    „Споља и изнутра, наша породица, представља два посебна свијета. Свијет балканске патријахалне породице је неминовно лицемјерен, лажан у својој суштини. Све што је негативно, на било који начин тешко, све што одскаче од нормираности онога како би требало да породични свијет изгледа, мора да се држи закључаним: у срцу, у мисли, у духу − неизречено. Зато је то у основи дубоко трагичан свијет. Свијет у којем нема истинске индивидуалности и љубави.“
    Да вам не бих превише паметовао, на истом овом сајту ома чланак у коме је (оном ко није подлегао утицају неолиберала) на најбољи начин објашњена суштина ПОДВЛЕ о наводној обесправљености жена:
    Протојереј Андреј Ткачов: Зашто је добро да муж мирише на ветар а жена на огњиште? и линк:
    http://stanjestvari.com/%d0%bf%d1%80%d0%b0%d0%b2%d0%b8%d0%bb%d0%b0-%d0%ba%d0%be%d0%bc%d0%b5%d0%bd%d1%82%d0%b0%d1%80%d0%b8%d1%81%d0%b0%d1%9a%d0%b0/%d1%9b%d0%b8%d1%80%d0%b8%d0%bb%d0%b8%d1%86%d0%b0%d1%80%d0%b0%d1%87%d1%83%d0%bd%d0%b0%d1%80/
    Крајње је непоштено и неморално позивати се на Св. Писмо, Христа и апостоле а протурати као истину нешто што је у непремостивој супротности са Божјим истинама!

  7. @Вања
    “Крајње је непоштено и неморално позивати се на Св. Писмо, Христа и апостоле а протурати као истину нешто што је у непремостивој супротности са Божјим истинама!“
    Немадох снаге и стрпљења да се супротставим лицемерју аутора као и оних који му аплаудираше!
    Вама хвала за Вашу луцидност и храброст да Ваш истинољубиви став саспете лицемерима у лице!

  8. Недавно написах поштованом Млинаревићу да се трудим да разобличавам методологију, колико је у мојој моћи и колико Бог допусти. Молим вас, поштовани коментатори Вања и Мирославе, да се стрпите, одговорићу вам, будући прозван, тренутно сам пренатрпан обавезама. До тада вас обојицу поздрављам и љубазно молим да прочитате поново како текст, тако и ваше коментаре и обратите пажњу само на поткрепљеност онога што истичите. Свако добро од Бога!

  9. Остао сам дужан, па ево нађох мало времена да одговорим г. Вањи и г.Анђелковићу. Надам се да је одговор разумљив, у журби је писан,а и тешко је одговорити на коментаре који немају садржину, већ набацане реченице које ваљда треба да осуде писца и коментаторе који му „аплаудирају“ .

    „Сви се слажу са ауторком текста, а овде нема њеног одговора на горуће питање из наслова чланка, као ни одговора на питање које је сама наметнула – како сачувати породицу и СВЕ оне вредности које из ње произилазе?
    У наслову нема питања. Затим, ватру (горуће питање) палите ви и то на сасвим погрешном месту. Текст отвора питања, а то се обично дешава када аутор не мисли да је покупио сву памет овог света и када сматра да би до одговора ваљало трагати у заједништву (саборности).

    Али зато чланак обилује неолибералним „моралним вредностима“ које ауторка вешто подваљује читаоцу као нешто што у данашње време треба да буде систем вредности!
    Па наводи:
    „Феминизам је ипак далеко шири појам него што се обично представља. Ако феминизам схватимо као женску потребу да буде сагледана као пуна и цјеловита личност, онда смо најближи позитивној, односно, исправној квалификацији.“
    Шта је овде неолиберално? Чини ми се да се ауторка (што подржавам) колико сам пратио њене текстове и коментаре не само на овом сајту, управо залаже да се о терминима и појмовима дубоко промисли–управо је неолиберализам појмове обогаљио. Дакле ви на феминизам гледате као неолиберал прихватајући њихово уско и осакаћено тумачење појмова. Прочитајте како ауторка поима феминизам. Битка против неолиберала и глобалиста се води и на пољу појмова.

    „Зашто се кључна борба играла око права жена да гласају? Зато што је у позадини те борба, борба за власт.“
    Где је и овде неолиберална вредност коју ауторка наводно подмеће?


    И тако даље, да не наводим све ваше примере које сте олако оценили као пропагандну и то , замислите, подмуклу и лукаву, неолибералних вредности, напишите нам ви које су то неолибералне моралне вредности, али вашим речима, не цитатима, јер ја не разумем најбоље шта желите да нам предочите, опростите мом неразумевању. Дакле дефинишите нам неолиберализам, наведите нам неолибералне вредности (са и без знака навода) па онда то поставите насупрот ауторкиним речима.

    „Све оно што нам је неолиберализам наметнуо као реалне вредности, а што је у ствари и довело до пропасти породице, традиционалних вредности (Понос! Образ! Част! Поштење! Које ауторка текста перфидно исмева: “
    Ауторка не исмева те вредности, она говори о лажном позивању на те вредности, нисте препознали? Трас!

    А онда, трас!
    Да, трас!

    „Прође живот а ја се са многим не измирих, некоме руку не пружих никада, многе не саслушах… “
    Обратите пажњу!

    „..и морала, М.Б. наводи као РЕШЕЊЕ проблема, па има ли границе људском лицемерју?Изгледа да нема, кад сте ви у питању “
    Не видим да је ауторка то навела као решење, већ као стање, што сам већ и истакао, стање неискреног (или из незнања) позивања на хришћанске вредности.

    „А онда најстрашнија подвала – под формом бриге за поремећене породичне односе и вредности, М.Б. најподмуклијенапада управо ПОРОДИЦУ“
    Не напада породицу већ ЛАЖ која уништава породицу. Ви подмукло нападате ауторку и нас коментаторе, потпуно неосновано.

    „на истом овом сајту ома чланак у коме је (оном ко није подлегао утицају неолиберала на најбољи начин објашњена суштина ПОДВЛЕ о наводној обесправљености жена “
    Ауторка не говори о наводној обесправљености жена већ о реалној коју сваки ПРАВИ мушкарац и ПРАВИ хришћани види. И те како говори о хришћанском признавању жене, а обесправљују је лажни хришћани , свакојаки моралисти , паметњаковићи . Прави мушкарац устане у одбрану мајке, сестре ћерке, жена уопште. Прави хришћанин не може бити друго до прави мушкарац.

    „Крајње је непоштено и неморално (кад је непоштено, онда је и неморално, прим Ј.И.) позивати се на Св. Писмо, Христа и апостоле, а протурати као истину нешто што је у непремостивој супротности са Божјим истинама!“
    Не показасте нам ви те супротности, а још мање у чему се састоји непремостивост.
    Напад на ауторку и нас коментаторе који смо се позитивно изразили о тексту је чини ми се личан, ничим поткрепљен, ви са унапред одређеним циљем стављате коментар лишен сваке моралне и логичке оправданости.

  10. @Jован Илијин
    Ваше читање и разумевање текста је мање више, као и моје. Разумевање неког ауторског текста, подразумева и читање, како је о тој теми лепо написала госпођа Лазић. Претходни проблем је писање текста, јер аутор покушава да пише, за све. Нажалост, не успева у томе, да сви пажљиво прочитају текст и да га покушају разумети, као позитиван у односу на тему о којој говори. Ми коментатори, углавном површно читамо ауторски текст, по правилу са скепсом и сумњом у размишљања аутора. Свако ко хоће, да озбиљно размени мисли са аутором, морао би, да напише ауторски текст о истој теми. На тај начин, коментар би остао коментар, без гомиле цитата, линкова и сличних „доказа“. Да закључим, олако, а неоправдано, показујемо сопствени мушки шовинизам.

Оставите коментар