Ознаке

,

Шта је добро у посту

Протојереј Андреј Ткачов, настојатељ кијевског храма преп. Агапита Печерског, о очекивањима, надањима и смислу Великог поста

(Православие и мир, 8. 4. 2014)

Протојереј Андреј Ткачов

Протојереј Андреј Ткачов

Ето, мени, на пример, пост пружа наду. Када доживиш до [почетка] поста, појављује ти се нада да ће све бити добро. Осећам, неким нитима своје душе, да се у том тренутку много тога на свету мења. Како било да било, али многи људи падају на колена пред Богом, и казују: „Опрости ми!“, „Слава теби, а мени опрости!“. То се осети.

У том тренутку осећаш да није све пропало, да није све изгубљено. Пост пружа човеку наду. Пост му одређује циљ: предстоји Васкрс, Христос ће васкрснути и очекује те; празан му је гроб. Пост даје смисао животу, изоштрава поглед на многе ствари, одбацује оно сувишно и оставља само оно што је битно – то је оно прво.

Једноставно речено, пост даје жеђ и тежњу за живљењем. Када си сам себи нешто одрекао, то је нешто као „купиш козу – а онда је продаш“ и твој једнособни стан, после те продаје „козе“, постаје као нека палата. Он се у почетку – куповином оне „козе“ – претвара у пакао, а после њене продаје се претвара у рај. И, заиста, све ће бити добро. Једноставно – ускратиш себи нешто мало, не дозволиш себи да нешто поједеш, да одспаваш, или да попијеш.

И ето – не пиј од јутра до вечери, а затим узми па увече попиј две чаше минералне воде и она ће ти се чинити јако укусном. Ма – напиј се и из славине, јер – кад си жедан, онда је и вода из славине јако укусна. То ће ти пружити право задовољство. Ако се људи који посте уздржавају од супружанских сношаја, то ојачава породицу, изазива узајамну привлачност, жеђ и истинску љубав, уздижући је на други ниво. Осим тога, уздржавање доводи до невероватне нежности међу супружницима.

Дакле – пост пружа наду, смисао, а затим и пуно осећање живота. Тако је, једноставно,  жеђ за животом, за временом, за свежим ваздухом, за лако осећање себе самог – оног непреждераног, не оног који се једва покреће, не успаваног – него чилог и олакшаног.

Пост помаже да се човек мења. У најмању руку, он пружа наду за промене. Многи кажу: „Прихватите ме таквог какав јесам.“ Али, то је лаж! Човек не треба да буде онакав какав је. Он има обавезу да буде бољи. И –  има и обавезу да и сам жели да буде бољи. Пост човеку пружа могућности да постане бољи – ако он и сам то жели. То је оно треће.

Четврто: Пост пружа животни осећај да нисам ја сам. Човека треба да неизмерно радује што истовремено у целом свету – у Грчкој, Америци, Јапану, Латинској Америци, Аустралији, Северној Африци, Јужној Африци и осталим деловима света има доста много људи који такође посте, баш као сада и ја. Посте Господа ради, зато што Га воле.

Многи се држе строгог поста због тога што силно воле Господа. Нисам ја сам – има нас много. И празници, када их славимо, такође треба да радују човека. Ето, помолио сам се, порадовао, запевао, заплакао се Христа ради – а сад ће бити ручак, па вечера, онда ћу лећи да спавам – а за то време, у Америци ће се пробудити православни, и код њих ће бити исто то, само са разликом од десет сати. Мене то радује. Пост ми даје осећај да нисам усамљен, да нас има много и да сви постимо – а затим ћемо сви заједно славити Васкрс. То ме држи на овом свету буквално у наручју, као што ме је мама у детињству држала.

crkva-post

Има још много других ствари које пост пружа, које не могу да набројим јер их услед моје окорелости и не осећам.

Пост је изузетно богат. Он одгони врага од човека. Када неком човеку, или народу долази невоља, древне књиге кажу: „Објавите пост, објавите општи скуп. Доста сте јели, пили и веселили се. Почните да се молите, престаните да једете, обуците се у покајничку одежду, поспите се пепелом, плачите и ридајте. Смех ваш ће се преобратити у плач, а радост у тугу.“ И гле – послушаше, започеше тако – и враг оде, и невоља оде, и несрећа.

То се догодило и са Нинев(иј)ом – записано у књизи пророка Јоила[1], а тако је било и на другим местима. Господ Исус Христос казује да сем поста и молитве другог оружја против врага нема.

Свет је и иначе бесно разуздан јер се не моли и не пости. Али, ипак понеко се моли и пости – па зато ни баш цео свет није бесан и разуздан. А ако потпуно престанемо да се молимо и постимо, цео живот ће нам постати разуздан и бесан, и лице поколења ће добити псећи лик.

Тако нам казује древно предање – и због тога да нам лик поколења не постане псећи, неопходни су нам такође пост и молитва. То ми је разумљиво и без логичких доказа. Да, и сасвим без логичких доказа…

Током времена мења се однос према посту. Па – у неким годинама, на пример, постаје теже да се не једе, у неким је теже да се не спава, у неким је теже уздржавати се од супружанских сношаја, у неким мине жеља за молитвом – а у неким опет, више не желиш ни да једеш, ни да спаваш, него желиш да се само молиш, молиш и молиш. Чини ми се – што више човек живи, то више жели ту радост, то право пролеће за душу. И, како пролазе године, пост ми је све дражи.

Записала: Лариса Бојцун

Видео: Владислав Грабенко

Са руског посрбио: Василије Клефтакис

______________________________________

[1] Прим. ур.: Протојереј Ткачов овде вероватно мисли на пророка Јону:

„И дође ријеч Господња Јони други пут говорећи:

Устани, и иди у Ниневију град велики, и проповиједај му оно што ти ја кажем.

И устав Јона отиде у Ниневију по ријечи Господњој; а Ниневија бјеше град врло велик, три дана хода.

И Јона поче ићи по граду један дан хода, и проповиједа и рече: јоште четрдесет дана, па ће Ниневија пропасти.

И Ниневљани повјероваше Богу, и огласише пост, и обукоше се у костријет од највећега до најмањега.“ (Књига пророка Јоне 3, 1-5)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3AW