Горан Тешић: Звјагинцев је филмски Достојевски, „Левијатан“ операција без анестезије

Поводом текста архимандрита Тихона Филм „Левијатан“ је уметност колико и „Пуси рајот“, Стање ствари, 26. 2. 2015.

Горан Тешић

Горан Тешић

Није се скоро десило да је један филм изазвао толику буру реакција у Русији као што је био случај са последњим филмом познатог режисера Андреја Звјагинцева „Левијатан”, освајачем бројних међународних („Златни глобус” за најбољи филм, најбољи сценарио на Канском фестивалу, најбољи инострани филм на Минхенском фестивалу, главна награда на Палићком фестивалу, најбољи филм на Лондонском фестивалу, номинација за „Оскара” за најбољи инострани филм и друге) и руских („Златни орао” за најбољу режију, најбољу женску улогу, најбољу споредну мушку улогу и најбољу монтажу) награда. Оцене филма су потпуно опречне, од крајње негативних критика до егзалтираних хвалоспева. Појединци су, чак, тражили и да се забрани приказивање филма, а било је и отворене хајке једног депутата градске Думе града Самаре на глумца Валерија Гришка; Гришко живи и наступа за локално позориште града Самаре, а у филму глуми архијереја који, условно речено, има негативну улогу. Изнете су стандардне оптужбе да је филм анти-руски, анти-православни, па, чак, и да оправдава убиства у Новорусији.

Ипак, повод за овај текст је изјава цењеног (и од аутора овог текста) Архимандрита Тихона (Шевкунова), старешине московског сретењског манастира, коју је пренео сајт „Стање ствари”:

„Архимандрит Тихон је додао да је у схватању режисера видео резултат дуге историје Русије, и скелет оглоданога Левијатана као символ тога. „Дегенерисани људи и потпуно безнађе – то је ваше православље, ваша култура, историја, државност – ето то је не баш компликована философија тог филма. Овај филм је уметност колико је уметност то што су урадиле чланице групе Пуси [рајот] у храму Христа Спаситеља”, изјавио је архимандрит.

Поред тога, архимандрит је рекао да овај филм [представља] један друштвени поредак, својеврсни одраз жеља друштва: „Тај који је аплаудирао Пуси тај аплаудира Левијатану.“ Аутори су знали публику којој су наменили филм, своје интелектуалне муштерије – и у Русији и ван ње.”

tihon-lev

Изјава архимандрита Тихона у „Невским новостима“ 

Архимандрит Тихон није у праву, а ево и зашто.

Идеју за филм Звјагинцев је добио још 2008. године на основу истините приче о америчком вариоцу Марвину Химејеру, коме је локална фабрика цемента покушала да одузме кућу, после чега је он булдожером срушио здање фабрике и још неколико објеката, а затим извршио самоубиство. Дакле, оригинална идеја нема никакве везе са Русијом, али је Звјагинцев руски режисер – па је одлучио да сценарио филма прилагоди руским условима. Сцене филма су снимане на руском северу, највећим делом у градићу Териберки, а градски кадрови у граду Кировску, у Мурманској области.

Филм „Левијатан” има универзални карактер, то јест не односи се само на Русију, иако је радња смештена у њој, где се описује борба малог човека против система (државе, представника власти) у којој обичан човек губи. Сличан сценарио је могућ у било којој земљи света и то је Звјагинцев јасно поручио као одговор на оптужбе да је филм намерно русофобичан. Ту помиње и епизоду када му је један Мексиканац, после гледања филма, рекао да је и код њих у Мексику све исто, само се уместо вотке користи текила.

Levijatan-plakatПоред тога, филм „Левијатан” није само екранизација библијске приче о Јову, већ се ради и о утицају познатог дела „Левијатан” енглеског филозофа Томаса Хобса, у коме је државни апарат представљен као чудовишна машина која уништава људску природу и слободу. Филм нема срећан крај, а тако у животу често и бива. Живот није филм и Звјагинцев тако и третира филмску уметност, то јест представља реални живот, а не бајку са срећним крајем.

Као и сви досадашњи филмови Андреја Звјагинцева и „Левијатан” је вишеслојан, па зато и захтеван за гледаоца. Ради се о такозваном ауторском филму, а не комерцијалном, и један од главних Звјагинцевљевих принципа јесте да он као режисер не води патерналистички гледаоца за руку и да му, недвосмислено и лако за њега, убацује у главу поруку коју хоће, а на шта је већина навикла. Исти принцип Звјагинцев користи и у „Левијатану”. Он не шаље очигледну и једнаку за све поруку, мада порука постоји, али има субјективни карактер, то јест сваки гледалац сам извлачи поенту за себе, сам се бори, сам треба да нађе излаз. Зато филмови Андреја Звјагинцева спадају и у такозвану „трансценденталну” или „егзистенцијалистичку” кинематографију. Његови филмови нису „фаст фуд”… Такође, они не спадају ни у какве „црњаке”, већ су филмски наставак велике руске културе у којој се писци као што су Толстој, Достојевски, Чехов и други нису либили да оцртају руско друштво свог времена онаквим какво је оно делимично било, а то је тамним бојама. И нико их данас због тога не напада и не прича „ура” патриотске приче о томе како руски уметник треба да представља руске теме у лепом светлу пред осталим светом. Такве приче су остаци недавног комунистичког наслеђа које Русија и данас носи, па би појединци да управљају садржајем уметности и да одређују шта је подобно, а шта не, или чак да кажњавају оне уметнике за које они сматрају да нису на некаквој њиховој политичкој линији. Такве појаве само говоре о слабости руског друштва и дају материјал непријатељима Русије да кажу – „Ево, видите да смо били у праву, Русија је земља у којој се уметници прогањају, јер показују право стање“. А посебно нетачна изјава Архимандрита Тихона је била она где је рекао да су они који аплаудирају „Левијатану”, исти они који су аплаудирали „Пуси рајот”. Аутор овог текста аплаудира „Левијатану”, али није аплаудирао „Пуси рајот”. Сасвим супротно, био сам против онога што су урадиле чланице „Пуси рајот”. И нисам једини. Такође, мислим да је, ипак, мало дегутантно поредити једног Звјагинцева и „Пуси рајот” у уметничком смислу.

zvjagincev

Андреј Звјагинцев 

На сву срећу, Архимандрит Тихон није у већини са својим ставом, ни међу грађанима Русија, ни у самој РПЦ.

Тако на пример, Митрополит Мурмански и Мончегорски Симон има сасвим супротно мишљење од Архимандрита Тихона, иако су обојица служитељи РПЦ. Митрополит Симон је рекао да је „Левијатан” поштен филм и да надахњује управо тиме што је у њему указано на животне проблеме земље, као на отворене ране на телу, од којих се оно разлаже, страда и умире и да је неопходно озбиљно лечење. Митрополит се о филму одређује позитивно.

Монах Диадор (Ларионов) се, такође, према филму односи позитивно и каже да је „Левијатан” веома зрео, поштен и одговоран филм о Богу и вери. За њега је „Левијатан” празник. По њему, филм буди веру, веру у савест, веру у светост, веру у чистоту душе, веру у Бога.

Игуман Спиродон (Баландин), позитивно говорећи о филму, сматра да је у „Левијатану”, можда, више приказана будућа, а не садашња Русија, у смислу надолазећег царства антихриста, при чему, чак, каже да Звјагинцев пророкује. Дакле, овде се ради о указивању на проблем и да још увек није касно да се оно што је лоше поправи или предупреди.

А свештеник Александар Шрамко каже да „Левијатан” извештава о разочарању и то не само у „лошу” Цркву, већ и у веру и у Бога уопште, али да тај онеспокојавајући знак може бити и користан, ако људи у Цркви могу први да га примете, да он за њих буде опомена да ће их, ако се не измене, стићи пропаст.

И познати ђакон Андреј Курајев каже да је „Левијатан” одличан филм и подвлачи да он није ни атеистички, ни антицрквени, ни антиправославни, већ је антиклерикални. А клерикализам је негативна појава када се црквено духовенство меша у послове државног управљања.

Филм заиста није ни антицрквени, ни антиправославни, јер се у њему појављује и лик оца Василија, мирног сеоског свештеника посвећеног духовном животу и својој пастви. Ево кључне сцене из филма – дијалог главног лика Николаја са оцем Василијем:

Овде видимо пијаног Николаја без вере у Бога и смиреног свештеника који га благим речима о Јову, уствари позива да се врати вери.

А ево и реакције из окружења председника Русије Владимира Путина на филм „Левијатан”. Специјални представник председника Русије за међународну културну сарадњу Михаил Швидкој рекао је, у разговору за „РИА Новости”, да се поноси наградом „Златни глобус” коју је добио филм „Левијатан” Андреја Звјагинцева. Он је даље рекао да је филм безусловно један од најозбиљнијих снимљених у последње време у Русији.

Такође, у случају Андреја Звјагинцева нема ни говора о аутошовинизму, анти-руском ставу или било чему сличном. Звјагинцев је увек истицао да је он руски режисер, да су његови културни корени у руској култури и да су све победе „Левијатана”, не само његове победе и екипе која је радила филм, већ и победе руске кинематографије. У једном од последњих интервјуа пред доделу Оскара, на провокативно питање да ли је он амерички шпијун, одговорио је да и ако јесте шпијун, могао би да буде само руски.

И да поменемо на крају и оцене да је „Левијатан”, као и претходни Звјагинцевљеви филмови мрачан, депресиван и томе слично. Што се тиче претходних Звјагинцевљевих филмова, треба да кажемо да се ради о истинским ремек-делима не само руске, већ и светске кинематографије. То су филмови „Повратак”, „Изгнање” и „Јелена”, као и неколико краткометражних филмова. Уметност је делатност у коме уметник слободно исказује себе и, при томе, не треба да постоји никаква стилистичка или метафизичка ограда или шаблон коме би он морао да се повинује, као на пример да крај филма мора да буде срећан (постоји и трагедија као жанр, зар не?) или да филм мора обавезно да носи позитивну поруку као излаз из неке потенцијално драматичне ситуације. Андреј Звјагинцев, као што смо већ поменули, оставља гледаоцу да сам тражи излаз из филма, поштујући тиме његову личну слободу.

Сцена из филма "Левијатан"

Сцена из филма „Левијатан“

Још једном, филмови Андреја Звјагинцева нису „фаст фуд”, они нису „комбо” из локалне америчке продавнице брзе хране, где је све предвидљиво и очекивано и где се после конзумације спокојно иде даље уз исте кулисе и актере света који нас окружује, какви су они били и пре конзумације. Андреј Звјагинцев захтева, али не тера, гледаоца да учествује у његовој уметности и да после учешћа, можда, провери да ли је све у реду са тим кулисама и актерима света у коме живи.

У „Левијатану” се говори о грешности човека, говори се о томе да грешимо и да треба да се поправимо. Грех – то је духовна болест. Православље је, наравно, и у прослављању, торжеству, али његова суштина је у покајању, признању да смо направили грешку, у исповеди и причешћу. Спасење води кроз свест о сопственој грешности. У „Левијатану” се говори о томе на жесток начин, без улепшњава. Симболички, чак, можемо рећи да су и „Левијатан” и сви други филмови Андреја Звјагинцева операција болесног, али без анестезије. Болно. Али, нек боли до излечења. А када верујући човек оде на исповест, он не покушава да се оправда, да улепша своје преступе, већ супротно – искрено говори у чему је грешио и после отпуста грехова, гледа да се поправи. И цео тај процес је душевна бол, која на крају треба да донесе олакшање и спасење. Е, Андреј Звјагинцев тај део није показао у филму. То је оставио нама самима да урадимо по сопственој слободној вољи и савести.

Андреј Звјагинцев каже за самог себе да је израстао из културе Достојевског, Толстоја и других и каже да је живео, дисао и разговарао језиком Достојевског:

Андреј Звјагинцев, на питање са ким би желео да поразговара ко је икада живео на свету, одговара да би то био Фјодор Достојевски:

Зато дубоки наклон великом уметнику Андреју Звјагинцеву – руском филмском Достојевском.

Аутор је главни уредник сајта Евроазијског комуникационог центра Србије (ЕКЦС)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3AQ

Advertisements


Категорије:Разномислије

16 replies

  1. Филм „Левијафан“је досадан. Права уметност никада није досадна, без обзира на тему, на идеју, нити на начин техничке реализације (видео и звучни ефекти, осветљење, камера, монтажа, дужина трајања кадрова или целог филма). На пример, супротан пример је филм „Острво“.

    Свиђа ми се

  2. понављам по ко зна који пут.рађен је по истинитом догађају у америци.само што је упаковано у рф.мени је ок филм.право стање у србији.

    Свиђа ми се

  3. Strpljivo sam čekao „širu analizu“ koja bi potvrdila da je film „Levijatan“ SJAJAN.
    Tako nešto u analizi nije rečeno, ukoliko neumesno svrstavanje uz Dostojevskog i Čehova tako ne shvatimo.
    Nije rečeno da taj film ima sjajnu priču, fotografiju, glumu, montažu… Ništa po čemu se izdvaja. Ne, uglavnom se bavilo odbranom filma, što ima smisla ukoliko je film napadnut, a jeste napadnut, iz nekih vanestetskih razloga. Međutim, ne nudi se izlaz, već se film brani sličnim vanestetskim argumentima.
    Da pojasnim, naš „crni talas“ je iznedrio neke dobre i podosta traljavih filmova. Nema razloga da se „Sakupljači perja“ brane argumentima koji nisu filmski, a moglo je i tako. To je film sa dobrom pričom o realnosti ciganskog življenja u Vojvodini. Nije bio ni laž ni karikatura, kao što se tvrdilo ali je zato imao odličnu fotografiju, muziku, glumu… To što neki film pošteno govori o društvu i što čak uspeva da lokalnu priču utka u univerzalno, još ga ne čini dobrim filmom.
    Da skratim, dobar film se najpre prepozna na osnovu kvaliteta koji su očigledni i koji se, čak iako ne zadovoljavaju moj ukus ili se ne poklapaju sa mojim stavovima, prosto ne mogu ignorisati.
    Dobar film se može prepoznati i na osnovu inicijalnog, ličnog, duboko neodređenog utiska i razloga, tako što ostavlja dubok trag u nama, a da često ni sami ne umemo da kažemo zašto.
    Da se manem subjektivnih i da ponudim jedan objektivniji kriterijum. Dobar film poželite da odgledate opet.
    Ne mogu reći da je „Levijatan“ loš film, ali osim malo natprosečne solidnosti, ne nudi ništa više.
    Mežete ga gledati i sigurno se nećete dosađivati, ali ne verujem da će probuditi želju za ponovnim gledanjem.

    Свиђа ми се

  4. Филм уопште није лош, он има само једну ману, он је – одвратан.

    Ако узмемо, рецимо филм Солнечный удар, који такође има један изразито “идеолошки“ слој (или, ако хоћемо да будемо груби, можемо га назвати и пропагандним),. Тај филм има хиљаду недостатака, али има неколико грандиозних сцена и као уметничко дело – непроцењиво је вредан!

    Свиђа ми се

  5. Прочитао сам вест: да су западни новинари ишли на арктичку обалу, у градић о којем се говори у „Левијатану“ да би нашли зло и беду из фила. Али им није успело – јер тамо живе нормални породични људи, алкохолизам се не види као ни другде, а ни беда. Тј. да се филм није везао за реалност.

    Свиђа ми се

  6. Коме је до оригинала фалсификата нека гледа LEVIATHAN (Француска, Велика Британија, САД 2012. 87 минута, Verena Paravel и Lisjen Kastenj-Tejlor), има Зу1:
    „филозофски провокативан есеј о људској судбини“*, „филм нове визуелне епохе“, више награда од Звјагинцева 🙂

    И најважније од свега – не убија Русе 😉
    http://www.standard.rs/svet/30940-%D0%B7%D0%B2%D1%98%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D0%BD%D1%86%D0%B5%D0%B2%D1%99%D0%B5%D0%B2-%D0%BB%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%82%D0%B0%D0%BD-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%B7%D0%B0%D1%88%D1%82%D0%BE-%D1%98%D0%B5-%D0%BE%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%BE-%D1%83%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%82%D0%B8-%D1%80%D1%83%D1%81%D0%B5

    *Овај филм без иједне изговорене речи баца сурово гледаоца у утробу Левијатана, библијске морске немани оличене у огромном металном чудовишту које тутњи и прождире рибе док се над њим уздижу непрегледна јата галебова. Време и простор више нису они које познајемо. Ово је фасцинантан и застрашујући документ о некој паралелној мрачној димензији, а истовремено и унутрашња слика нашег света који је прождиран и који прождире самог себе и планету.

    Свиђа ми се

  7. @ Срђан Крунић
    „филозофски провокативан есеј о људској судбини“*, „филм нове визуелне епохе“, више награда од Звјагинцева

    Da, to je to. Nisam gledao Levijatan (gledat ću) ali moguće je da je precejenjen baš zato jer je Rus režiser. Jer će svi nekako automatski to povezati sa stanjem u Rusiji. Što se vrlo dobro u trenutne geoplotičke hm…igre (?)
    Ne bi bilo prvi put.

    Свиђа ми се

  8. поштованом Горану Тешићу,
    критика филма не може бити сувопарна презентација туђих мишљења и слагања/неслагања са истим, већ треба да представља аналитичан поглед, стечен визуелно-акустичном перцепцијом и лично доживљеним емотивним утиском целокупне радње.
    [‘Само практично-морални ум самокритичном чистом вољом и једном слободном властитошћу може утемељити критичност (чистог) ума (чистог) разума (чисте) чулности, суштински чистим бити основа критичког'[

    *
    александар said:
    слажем се.

    *
    Напомена: изнето мишљење, не сматрајте га релевантним, већ забавним.

    Поздрав, Ненад

    Свиђа ми се

  9. „Левијатан“ је просечан филм једног веома доброг редитеља. Сценарио му је једна од слабих тачака и то што је баш за сценарио (нпр. назовимо га „критичка реалистичка прича из данашње Русије“) добио канску награду је потпуно тенденциозно. Отац Тихон је с друге стране комесарски претерао у оценама. Сви сукоби око филма се заправо и не тичу самог филма него пре свега односа у елити, слично као код нас. Између некакве „друге Русије“ и патриотске Русије. На основу свих прича и одгледаних филмова Звјагинцева очекивао сам нешто далеко боље. Површно, мање-више досадно и неубедљиво. Цела прича са Црквом и није толико критички интонирана колико је накалемљена да послужи критизерској помодности. На пример мање познати филм „Мајор“ Јурија Бикова од пре неку годину је много оштрији у критици али и дубљи и квалитетнији од Левијатана.

    Свиђа ми се

  10. Знао сам да ће се јавити „браниоци“ и да ће „одбрана“ ићи у два смера…

    1) Левијатан је уметност она има право да се исказује у својој слободи,наравоученије сви који имају нег. став су ретроградни.
    2) Прашина се велика дигла са филмом што значи нешто позитивно се десило и сл.

    А не би се дигла толика прашинада да није добро промовисана ,свету је потребан оном владајућем.Путинова слика код градоначелника керине није само случајност или уметнички исказ него симбол.Тај симбол је и епископ који властима не шаље јевађељску поруку него им оправдава злодела.Гомила неморалних одлука.Уосталом филм као филм није битан битно је оно што је он подстакао у људима како су одмах почели да се деле да износе ставове.

    Свиђа ми се

  11. Одговор dulebg:

    Ви сте написали: „Прочитао сам вест: да су западни новинари ишли на арктичку обалу, у градић о којем се говори у „Левијатану“ да би нашли зло и беду из фила. Али им није успело – јер тамо живе нормални породични људи, алкохолизам се не види као ни другде, а ни беда. Тј. да се филм није везао за реалност.“

    1) Ради се о Французима, који су били у једном од градића – Кировску, где су снимане градске сцене филма „Левијатан“.

    Извор:

    http://politikus.ru/v-rossii/40321-francuzskie-zhurnalisty-ne-nashli-v-kirovske-uzhasov-pokazannyh-zvyagincevym-v-leviafane.html

    Међутим, у том истом Кировску се десио скоро исти случај као у Америци, који је и био повод за снимање „Левијатана“. 2009. године локални предузимач Иван Анкушев, који је био власник 4 продавнице у граду, имао је проблема са локалном влашћу у вези са изнајмљивањем простора и плаћањем. Једног јутра је дошао на договорени састанак са градоначелником Иљом Кељманзоном да би разговарао око тих проблема и тада га је убио, као и његовог заменика. Онда је извршио самоубиство. Такође, медији су писали да су нашли његово опроштајно писмо у коме је написао да више нема наду на поштен суд и да му је град дуговао новац и да су га уништили. Још је написао да неће доживети до скупљања печурака те године, што је било његово омиљено занимање.

    Извори:

    http://www.znak.com/moscow/articles/16-01-12-00/103433.html
    http://murmansk.kp.ru/daily/24267.4/463275/

    Видео снимци са места убиства:

    2) Што се тиче алкохолизма, он уништава Русију, а о томе, ако знате руски језик, можете да прочитате у изјави Митрополита Мурманског и Мончегорског Симона, коју сам навео у тексту.

    Иначе, и сам сам сведок да алкохолизам разара Русију. Пију и мушкарци и жене, млади и стари. А то, наравно, неће бити видљиво неком туристи који дође у Русију, прошета по Црвеном тргу, слика се испред храма Светог Василија Блаженог, купи матрјошке и врати се кући.

    Још једном, филм није само о Русији. Филм је универзалан, јер је Левијатан свугде. А тамна страна Русије је тачно приказана у филму, не са циљем да се блати пред светом, већ са циљем да се ситуације промени на боље.

    Свиђа ми се

  12. „поштованом Горану Тешићу,
    критика филма не може бити сувопарна презентација туђих мишљења и слагања/неслагања са истим, већ треба да представља аналитичан поглед, стечен визуелно-акустичном перцепцијом и лично доживљеним емотивним утиском целокупне радње.“

    Поштовани Ненаде,

    Ја сам дао свој аналитички поглед, али и туђа мишљења, да бих показао да не мисле сви у Русији као Архимандрит Тихон.

    Свиђа ми се

  13. Филм приказује резлутате владавине демократског света и свеопштег прогреса, односно света који живи у демократији и владавини права, приватној својини и људским правима и слободама.
    Архимадрит Тихон може да се пројектује колико хоће, али модерни демократски свет и владавина права подразумевају да оно што су учиниле Пуси рајот јесте уметност. Оне нису робијале због лоших оцена критике, већ због повреде права друге групе људи (верника), оштећења имовине оних на које је храм укњижен, као и коришћења храма у сврхе у које није предвиђено његово коришћење – без сагласности власника. Правна држава. У „Левијатан“ је можда и најзначајнији део посвећен раду савремених судова у Русији. Тако је и у Србији, Јужноафричкој Републици, Немачкој, Великој Британији…(Треба ли да напоменем да ће напредни свет донети нова, још боља решења, којим ће се бла-бла-бла…)?
    У том смислу: право савког да бира и да буде биран – у филму управо и даје за резултат избор најбољег – градоначелника. Он, пошто је изабран као најбољи међу себи једнакима има своју полицију, медије, цркву, судове… Због тога је најбољи и изабран као такав.
    То што нам се не допада свет који смо стварали: на улици, демократским, слободним и фер изборима, у социјалистичким и грађанским револуцијама – не мења на чињеници да смо га ми створили и стварали, изабрали и наметнули. Треба знати шта се жели – жеље се остварују. Није крив аутор филма због тог.
    Филм има везе са Достојевским у исто онолико колико Николај Други Романов има везе са Путином. Никакве.
    Г. Тешић упорно ваља своје вестернистичке светоназоре, повлађујући свима онима у Русији и међу Србима који подржавају оно НАЈГОРЕ у Путиновој владавини, а што можемо да означим дилемом: да ли је Русија СССР, или православна Америка? Хвала на понуди – ништа од тог ме не занима.

    Свиђа ми се

  14. „Г. Тешић упорно ваља своје вестернистичке светоназоре, повлађујући свима онима у Русији и међу Србима који подржавају оно НАЈГОРЕ у Путиновој владавини, а што можемо да означим дилемом: да ли је Русија СССР, или православна Америка? Хвала на понуди – ништа од тог ме не занима.“

    Здрава Путинова Русија ће, ипак, победити, а екстремистичка и стаљинистичка неће, иако се труди из петних жила (Проханов, Дугин, Фурсов…). А Андреј Звјагинцев је, свакако, представник те здраве Русије, која неће дозволити да буде гажена чизмама политичких комесара, који би да јој диктирају шта ће да снимају. Звјганицев је то јасно рекао и министру културе Мединском. На сву срећу, реакција господина Швидкоја из окружења председника Путина показује да терор псеудо-конзервативаца неће проћи.

    Свиђа ми се

  15. @Горан Тешић

    „Звјагинцев може да буде само руски филмски Марко Видојковић“, рече моја пријатељица професорка руског кад сам је упутио* на Вашу апологију „Левијатана“ 🙂

    Цењени (и од аутора овог коментара) господине Тешићу, после Ваше апологије руског филмског Марка Видојковића многи редци се читају забавније но убичајено, као нпр. овај:

    „Тако лепа погибија. На мосту поред Кремља, под чаробним пахуљицама благог снега, у друштву младе блондинке из Кијева, од хица из белог аутомобила који пролази – какав филм! Ко би то могао режирати? Џејмс Камерун? Сигурно не Звјагинцев, тај би изабрао тржницу иза супермаркета.“

    http://standard.rs/svet/31211-убили-су-га-волећи-га

    p.s. Захвалан сам Вам и за продубљавање увида у стање ствари у Русији где значи имамо Здраву Русију коју представљате Звјагинцев и Ви, и Болесну Русију, Стаљинистичку Русију, Екстремистичку Русију састављену од Шевкунова, Проханова, Дугина, Фурсова… Зато ваљда за Вас одбрана „Левијатана“ није питање уметничко, питање политичко него питање мисије, рекао бих. Знате осетило се то одмах у оном Вашем коментару сачињеном од само једног страсног „Неистина.“, када сте се на мом фб-профилу ваљда по први пут срели са стаљинистом Шевкуновим (на српском најмање).

    https://m.youtube.com/watch?v=DHErDu58wzQ

    * жена је одгледала и пуну енглеску верзију 😉

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s