Из ресторана ме је извела полиција. Нисам видео перформанс који су ми спремили са моткама и секирама

Све је, као и увијек, почело из зајебанције. Након дивне промоције моје књиге на Јахорини, у хотелу „Бистрица“, друштво се мало опустило, и уз шалу и пјесму паде идеја да се сутра у пристојном броју спустимо у Сарајево у један ресторан са врхунском клопом. Ја их подсјетих да моја маленкост нема неку нарочиту репутацију у главном граду Босне и Херцеговине те да ја не бих безрезервно подржао ту идеју. Еуфорија је, међутим, савладала здрав разум, те је кренуло убјеђивање да бих се и ја, након толико година, требало да видим са Сарајевом. На моје питање а шта то треба да видим, никада нисам добио увјерљив одговор. Но, након треће туре и феноменалне мезе, ја осјетих да ме друштво гледа као на „партибрејкера“.

– Сви хоћемо у Сарајево, а ти једини нећеш.

То пробуди авантуристу у мени. Пристадох уз опкладу по којој, ако мене нико не препозна, ја плаћам све у кафани, а ако се догоди неко срање, он рачун преузима на себе.

Имао је све услове на својој страни. Ресторан се отвара само за наше друштво, недеља је, глух дан, на улицама само покоји пролазник, а град је прекрила нека летаргија, која је примјетна у свим дијеловима региона, као резултат не баш ружичасте економске и политичке ситуације. То је оно што дијеле све бивше републике СФРЈ. Апатију и безнађе!

Још једна ствар која је моме противнику ишла наруку је чињеница да је ресторан у једној мрачној и уској уличици у аустријском ткиву града. Клаустрофобија које такве улице његују побуђује мисао да је момак који је прије сто година пуцао на аустријског престолонасљедника учинио то да би се ослободио овог мрака.

Али не лези враже. Само што смо се паркирали испред самих врата ресторана, крај нас прођоше два момка, за које сам одмах осјетио да доносе невољу. Они ме препознаше. То сам, барем, у ових тридесет и кусур година колико је стара моја популарност, научио да осјетим. Затим скренуше на обалу и трчећим кораком несташе у сусједној улици.

Ми уђосмо у ресторан и ту поче онај љепши дио вечери. Газда нас је проводао из тањира у тањир, кроз ватромет укуса и све је било у најљепшем реду, док се не појави конобар који нам рече да напољу стоји пар људи који себе називају новинарима. Питају да ли могу да причају са Нелетом. Ја сам славодобитно закључио да сам добио опкладу!

Посласмо им поруку да дођу за пола сата, знајући да је то најједноставнији начин да их се барем на тренутак ослободимо. Међутим, новинари немаше стрпљења. Пар минута касније, рекоше нам да је неки локални портал објавио вијест да сам у Сарајеву. Ни то није омело добро расположење. Али, мени ђаво више није дао мира.

Упитах моју пријатељицу, која је пасионирани пратилац свега онога што је на интернету, колико има коментара. Она рече 107. Два минута након што је портал поставио вијест! То већ престаје да буде смијешно. Сарајлије, значи, не узнемирава тешка економска ситуација, привредни колапс, незапосленост, скок цијена, културно мртвило, њих тангира да ли је неки пјевач дошао у град или није. У наредних пар минута било је јасно да ће моја посјета Сарајеву добити већи публицитет од доласка самог папе. Број коментара развијао се геометријском прогресијом, а „Фејсбук“ и „Твитер“ се усијаше! У неким дијеловима града пуче интернет мрежа због пренапрегнутости.

У коментарима, наравно, преовладавају она два стара становника града које одавно познајем. Мржња и бијес. Помислих, можда рата не би ни било да су друштвене мреже постојале тих деведесетих, јер би се онда силни јунаци, да из себе избију јед, хватали тастатуре а не „калашњикова“. Ту ми већ би незгодно што сам добио опкладу. Боље би било да сам зијанио, па да на миру попијемо феноменално бијело вино.

Пар минута касније, на врата закуцаше униформисане особе, наоружане онако како се наоружавају они који испред себе имају задатак да разбију демонстрације. Они не уђоше у кафану, али учтиво провјерише да ли је моја маленкост у објекту. Након што су примили потврдан одговор, они нам, исто тако учтиво, дадоше до знања да се не бринемо, да су они ту докле год буде потребно. Очигледно је полиција помно пратила дешавања на мрежи, и да је уочила да претње у неким коментарима имају основу за кривично гоњење.

Неко од наших за столом рече да смо сада заштићени као геј парада. Смијех нас све то вријеме није напуштао. Када смо добили информацију, да је напољу полиција блокирала све прилазе нашем ресторану, ја одлучих да ослободим друштво неугодног притиска за који сам, на неки начин сносио одговорност, те затражих дозволу да напустим објекат.

Као и свака озбиљна зграда, и ова, у којој је био ресторан, имала је своје споредне излазе. Искористивши га, ја не видјех тај перформанс који се одржавао у једној од најужих улица у граду, те не могу да будем свједок свих оних извјештаја који говоре о гомили људи, моткама, сјекирама и не знам већ чему.

Мене је чекао аутомобил на другој страни улице и док су новинари, који су покренули ово лудило, узалудно покушавали да ме нађу у ресторану, ја сам, уз дискретну пратњу федералне полиције, већ био на путу ка Јахорини.

У току вожње ројиле су ми се мисли. Овакав кермес нисам направио још од цркнутог маршала! Је л’ ја призивам невољу или она прати мене? Зар једна опклада може да покрене оволико лудило? Ко се то боји мог доласка у град? Да ли се можда боје доласка свих оних старих Сарајлија који су из њега отишли? То би им било превише.

Све то вријеме кроз главу су ми се шуњали стихови једне пјесме моје омиљене рок атракције – „Забрањеног пушења“. Пјесма се звала „Пклатови“, а стихови су ишли, нешто као…

– Ноћас смо пробили обруч заједно, иза нас су магла, страх и зло. У дивљем бијегу без капи бензина. Коначно смо стигли на слободно тло.

(Вечерње новости, 18. 2. 2015)

Александар Апостоловски: Сарајево, Неле и Куста

Зашто су 20 година од завршетка рата у Босни, творца култне емисије „Топ листа надреалиста”, фронтмена бенда „Забрањено пушење” и повременог певача Емира Кустурице, чували као да је он сам читава „геј парада”, која се, под псеудонимом Неле Карајлић, шуња ка Сарајеву?

Зашто ни готово четврт века од почетка крвавог грађанског рата у Босни, чак и младе Сарајлије које су рођене после опсаде и бомбардовања тог града, сматрају да су неки у њему остали чисти као снег, док су неки који су га напустили, црни као ђаволи?

Александар Апостоловски

Да ли је могуће да давно рођеном Сарајлији Нелету, рођене Сарајлије прете тако учтиво да је потребно да му излазак из кафане обезбеђује специјална полиција? Уместо да се прошета градом у ком Срба углавном више нема, несташни момак Друге Југославије, који је у својој сатиричној серији најављивао ужасе који предстоје, поново је направио кермес. Нелету се чини да је џумбус био сличан оном када је на концерту у Ријеци, 1984. године, узвикнуо „Црко маршал!”, мислећи на појачало. Власти су тада мислиле да је кварног Нелета дрмнуо контрареволуционарни кратак спој. Да је мислио на оног другог маршала, те је турнеја прекинута.

Творац сарајевског новог примитивизма, монтипајтоновске чаршијске филозофије која је била одговор на београдски „нови талас”, то јест загребачки „нови вал”, напустио је Сарајево војним авионом у којем се налазила и ћерка Абдулаха Сидрана. Истога дана, у Нелетов стан су се уселили организатори Сарајево-филм фестивала. Али, као што би рекао Куста – кад муслиман побегне из Сарајева – он је избеглица. Када то учини Србин, зове се – четник.

Какав је то злочин учинио Неле, па да две деценије после Дејтона, не сме да дође у град у којем је био „хаџија”? Није Неле пуцао са Пала, већ нетрпељивост према њему вероватно води до Емира Кустурице, јер су њих двојица завршили у музичко-идеолошком тандему. Потом су се, како то следи у свакој српској или бошњачкој причи, поштено разбуцали.

По чему се то Куста и Неле разликују од некадашњих икона овог града, Здравка Чолића и Горана Бреговића? Сви су они славне Сарајлије, сви они су избегли у „четнички Београд” уочи рата. Али, док су се Куста и Неле сврстали на српску страну у лудом рату, Чола и Брега су се бавили искључиво нотама, по старој сарајевској мантри: „Мерхаба, чаршијо, на све четири стране.”

Да је Неле, којим случајем, свирао са Чолом, а мануо се Кусте, био би љубимац Сарајева. Али Неле је, уз Емира, постао део балканске саге о неоствареној љубави која, ево, траје ли траје, двадесет и неку годину. То је, ма како апсурдно звучало, љубав између Сарајева и Емира Кустурице.

Проблем са Сарајевом и Кустом је што је та љубав несрећна.

(Политика, 19. 2. 2015)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3tA

Categories: Преносимо