Милана Бабић: Диана

diana-budisavljevic

Диана Будисављевић

Историју пишу побједници. Историја је колико истражена, толико и сакривена. Колико забиљежено сјећање у истој мјери и трагалаштво, и сјећање. Потрага за историјом свијета, за смислом и промислом. Историја је и свештена историја – историја дјела Божјих. Садејство Бога и човјека. Прича о слобода избора…

Држати нешто у сјећању значи држати нешто у срцу и приповиједању. Оставити траг – ријечју, сликом, филмском траком. Рећи истину, значи рећи нешто до краја, непосредно, без патетике и мржње, без уљепшавања. Срцем и душом. Писати добро значи – непрестано сводити свој живот пред троструким судом: Божјим, своје савјести и судом историје.

Моји записи, препуни су свједочанства шта човјек човјеку може урадити. Шта све он може постати. Ипак, када се дан предаје ноћи на службу, човек воли да се сјети прича које дају визију нечег бољег, буде наду у Човјека. Вечерас се сјетих Диане Будисављевић, Аустријанке која је спасила мноштво српске, ромске и јеврејске дјеце из чељусти звијери у II светском рату. Жене чије је дјело било потиснуто и покривено ћутањем дуго времена. Извађено из заборава, недељама је прича о овој чудесној жени будила пажњу јавности, да би, лагано, поново утонула у заборав.

Српски народ није имао сретну судбину да буде ушушкан годинама спокоја, нити је био у прилици да буде довољно освешћен религијски да би, у неминовном судару свјетова, који Балкан непрестано дарује, изнио сукоб различитости. Никада српски народ није довољно дуго био интегрисан да би до краја био свој, утемељен у вјери, заштићен државним оквиром. Нападнути споља и изнутра, Срби су често губили битке. Оцијењени од стране Запада као руски фактор на Балкану, српски народ је историјски осуђен на непрестана трвења са силама јачим од њега. Зато, када неко из тог другог свијета, националног и религијског, буде на српској страни, спреман да положи живот за мали словенски православни народ – рађа се невјероватна прича, на рубу фикције.

Прича о спасавању српске, ромске и јеврејске коју је извела Диана Будисављевић (рођена Обексер), Аустријанка рођена у Инсбруку 1891. године (супруга Србина Јулија Будисављевића, професора Медицинског факултета у Загребу и оснивача Хируршке клинике) отворила је многа питања и покренула акцију откривања њеног лика и дјела. Као и свака прича везана, за још недовољно испричан, II свјетски рат, узбуркала је старе духове. Прича о Дианином подвигу открила се у времену у којем је у Србији, након више од шездесет година ћутања, траје рехабилитација око 1.600 људи који су били стрељани или протјерани из земље, као народни непријатељи, послије II свјетског рата. На видјело излази закопана историја намонтираних процеса, стријељања без суђења, притисака, прогона неподобних – интелигенције, самосвијесних, истинских патриота, оних који су знали превише …

Diana_Budisavljevic

Диана Будисављевић 

Причу о жени, која је ризиковала све да би из логора Лобор-град, Стара Градишка, Горња Ријека, Сисак и Јасеновац извукла што више српске дјеце са Козаре, Кордуна, из босанских и хрватских села извукле су из заборава Вечерње новости. Захваљујући фељтону у овом часопису једна невјероватна прича угледала је свјетлост дана. Услиједиле су реакције читалаца, али и бројних институција. СПЦ је Диану Будисављевић постхумно одликовала орденом Царице Милице. Диана је у Београду добила и своју улицу. У Загребу, Сиску, Бањалуци, Добоју покренута је слична инцијатива. Прича о Дианиној акцији спасавања, ипак, оставила је утисак да ни близу све није речено, ни откривено. Недостају везивни елементи приче – прича о њеном животу прије и послије II свјетског рата.

Оно што се зна јесте да је, након успостављања НДХ, брачни пар Будисављевић остао у Загребу.

У јесен 1941. године Диана од мужеве рођаке сазнаје да постоје концентрациони логори у којима су православне жене са дјецом. Одмах постаје свјесна, и то записује, да за прогоњене припаднике православне вјере не постоји никаква акција помоћи. Диана покушава да окупи људе који би јој могли помоћи да извуче дјецу из логора смрти. И успјева. Са скупином сарадника организује Акцију Диане Будисављевић.

У НДХ, према резултатима досадашњих истраживања, од 1941. до 1945. године страдало је 74.762 дјеце, од чега је 60.234 убијено, док се 14.528 воде као жртве рата. Само у Јасеновцу убијено је 19.432 дјевојчице и дјечака. У акцији спасавања, коју је водила Диана Будисављевић, избављено је 10.536 дјечака и дјевојчица, од којих је 3.200 умрло на рукама спасилаца од посљедица мучења у усташким логорима. Животи нису бројке. Треба само замислити ту непрегледну колону дјеце како, престрашени, гладни, изгубљеног погледа који тражи утјеху и смисао свога страдања, корачају према капији онога свијета; бол мајки, небо које дјелује нијемо и недостижно…

Диана пише молбе, састаје се са Кватерником, Степинцем, Артуковићем, њемачким генералима. Страшан је њен податак да су јој највише излазили у сусрет њемачки генерали. Она иде од врата до врата и моли. Моли за новац, за храну, за одјећу, а све да би извучену дјецу, изгладњелу и намучену, могла спасити, удомити па вратити родитељима када се рат заврши. Диана је све вријеме, на њемачком језику, подробно водила картотеку – писaлa податке о дјеци, њихова имена, имена њихових родитеља, поријекло. Касније је картотека прерасла у дневник. Дневник, вођен од 23. октобра 1941. до 13. августа 1945. године, говори о томе како је Диана самостално, или са сарадницима, међу којима су били професор Камило Бреслер, сестра Црвеног крста Драгица Хабазин, архитекта Марко Видаковић, Јана Кох, Татјана Маринић, одлазила у логоре и спасавала дјецу из усташких руку. Акцију спасавања дјеце из логора животом је платило једанаест Дианиних сарадника. Дневник описује и шта је све доживјела на том путу: вријеђања, препреке, одбијања, гледање у дјецу којима се ближи крај, а којима помоћи више нема, мајке сломљене од бола и очаја како се раздвају од дјеце, плач, јаук, неутјешност…

Диана оставља запис о мајкама које су свјесне да заувијек напуштају своју дјецу, али су смогле храбрости да их тјеше, говоре да их препуштају у сигурне руке. Посвећена сваком дјетету, Дијана је тешко подносила њихове губитке, у свом Дневнику посвједочиће да је изгубила и здравље и живце борећи са усташком влашћу. Ипак, прави ударац тек предстоји. Након рата, нова комунистичка власт забраниће јој да се бави хуманитарним радом и одузеће јој картотеку – брижљиво сачувана имена, поријекло и вјеру дјеце.

Диана са мужем, ћерком и унуком

Диана са мужем, ћерком и унуком

По налогу Министарства социјалне политике Хрватске 28. маја 1945. од Диане Будисављевић је узета цјелокупна картотека дјеце, иако није била завршена идентификација и репатријација. Диана није била члан комунистичке партије па се њен подухват није уклапао у систем који је требало наметнути. Сумњиво је било и како је њен муж, као Србин, остао у Загребу. Њена понуда да својим радом помогне на идентификацији деце, у Министарству није прихваћена. Очајна што неће успјети вратити дјецу мајкама, што се браћа и сестре неће сусрести или препознати, ако до сусрета дође, Диана је заћутала. Етикетирана од стране власти као неподобна, живјела је скромно и повучено. Упокојила се у Инсбруку 1978. године, шест година након што се вратила у свој родни град.

На сајту Спомен-подручја Јасеновац име Диане Будисављевић налази се под одредницом спасавање дјеце. Дианин подвиг спада у ред најхрабријих. По опсегу и начину извођењу њена акција нема парелелу у окупираној Европи. Невјероватно је да једно такво дјело, заслуга за вјечност, оволико дуго почива у забораву пред свјетском јавношћу.

Послије рата Диана ни својим потомцима није говорила о подухвату спасавања дјеце. Њене су ријечи: Урадила сам што сам могла и шта је требало, и то је то. Ријечи које свједоче о њеној свијести да је помоћи незаштићеном, поготово ако је то дијете, дужност сваког човјека.

Захваљујући Дианиној унуци, психологу Силвији Сабо, Хрватски државни архив је 2003. године издао Дианин Дневник. Када је Вјесник 1980-их покренуо серијал о дјеци са Козаре, Силвија је почела темељно истраживати причу о својој баки. Ипак, од тих година до данас пуно је времена. Питање је коме све није одговарало да јавност не добије причу о Дианиној акцији. И како то да је тако мало трагова који воде до ње. Дневник Диане Будисављевић штампан је у 700 примјерака(?!). У коментарима, који се могу наћи на интернету, родбина пострадалих апелује да се књига пласира у што већем броју у јавност.

Дана Будисављевић, која је родбинским везама везана са породицом Јулија Будисављевића, није знала за Диану и њен подвиг. Први пут је за њу чула у филму Духови Загреба Јадрана Бобана. Дианин живот тема је документарног пројекта Дане Будисављевић и Миљенка Чогеље Дианина листа. Прича о Дианиној акцији требало је да добије и филмску верзију. Тихомир Станић, продуцент и глумац, најавио је да ће прва клапа филма пасти 28. маја 2012, на дан када је Диани одузета картотека. Централна радња је требало да буде смјештена у три јулска дана 1942. године, у вријеме када је Диана боравила у Старој Градишки.

Шта се десило? Последња вест каже да је крајем 2014. почело снимање тог филма под називом Јасеновац.

Вест о почетку снимања филма „Јасеновац“ (Извор: „Глас Српске“)

Вест о почетку снимања филма „Јасеновац“ (Извор: „Глас Српске“)

Како нам је потребна филмска прича о хероју ових размјера! Како нам је потребно свједочанство да борити се има смисла у времену у ком се свака борба за српске интересе, за српску страну приче о страдању, прогонима настоји обесмислити…

Из Дневника:

Током вожње нисам се у вагону могла макнути, како не бих на неког нагазила. Већа су деца стално седила на ноћним посудама, а мала су се прљала. Под је био пун блата и дечијих глиста. Настојала сам колико сам могла децу премештати како би их извадила из блата. Пред јутро, на станицама су долазили људи, видели јад, додавали нам воде. Приликом дужих заустављања здрава деца су излазила из вагона. Сестре су се исцрпиле спуштајући децу из вагона и дижући их опет назад. Многи вагони нису имали степенице. Код слабих у задња два вагона, није се могло ни помислити да их се вади из вагона. Успела сам добити грабље, тако да сам барем могла избацити глисте. Чинило се да пре него што неко дете умре, глисте напуштају тело, јер према јутру, како су ми нека деца бивала слабија, читава су клупка глиста напуштала тело.

Нека деца већ пре су била предвиђена за транспорт у Горњу Ријеку, а онда су због болести морала остати. Умрла су делимично тамо, а делимично од нас преузета касније, као и толико тих малих мученика, као непозната, безимена деца. А свако је имало мајку која је за њим горко плакала, имало је свој дом, своју одећу, а сад је трпано голо у масовну гробницу. Ношено девет месеци, у болу рођено, с одушевљењем поздрављено, с љубављу неговано и одгајано, а онда – Хитлер треба раднике, доведите жене, одузмите им децу, пустите их да пропадну; каква неизмерна туга, каква бол“ (…) „Пре подне је дошао и Лубурић. Био је бесан што мора да преда децу. Казао је да има довољно католичке деце која у Загребу расту у беди. Нека се за њих бринемо. Онда нам је опет претио, да само о његовој доброј вољи зависи хоће ли нас пустити из логора.

P. S. Овој теми сам се враћала неколико пута у току протеклих година, стога садашња верзија текста и дјелује тако као да је књига састављена из различитих дијелова.

Милана Бабић je професор српског језика и дипломирани теолог. Тренутно на мастер студијама теологије. Осим новинарских чланака („Светигора“, „Екстра магазин“, „Печат“, „Евроазија.инфо“), пише поезију и прозу, преводи са руског. Живи у Требињу


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3rm



Categories: Аз и буки

4 replies

  1. 18 ог јула ће на Пулском филмском фестивалу бити приказан играно-документарни филм
    ДНЕВНИК ДИАНЕ БУДИСАВЉЕВИЋ

    Филм о жени која је за време НДХ у Загребу спасла више од 10 000 српске деце

    Филм је режирала Дана Будисављевић

    https://www.tportal.hr/kultura/clanak/dnevnik-diane-budisavljevic-prica-o-zeni-koja-je-u-ndh-spasila-10-tisuca-srpske-djece-foto-20190703

  2. Милани Бабић :

    Поштована Милана,
    Желим да вам захвалим на овом изузетно лепо написаном чланку
    Чланку који баца светлост на невероватан и у свету јединствен подвиг једне грађанке Загреба.

    Ради се о подвигу кога су комунисти бацили у тотални мрак
    Из једноставног разлога : Дијанин херојски подвиг није био њихов.
    Дијанина прича није била њихова прича

  3. Ових дана је у Србији завршена прва фаза снимања филма “Дара из Јасеновца”. Ако све буде у реду, филм би могао бити приказан у мају 2020 год, поводом 75 год од ослобођења логора :
    https://www.danas.rs/kultura/zavrsena-prva-faza-snimanja-prvog-igranog-filma-o-jasenovcu-dara-iz-jasenovca/
    Филм “Дневник Диане Будисављевић” биће приказан у Србији у децембру 2019.

  4. Филм “Дневник Диане Будисављевић” ушао у наставни програм у Хрватској :

    https://www.portalnovosti.com/dana-budisavljevic-ucenicima-je-dnevnik-zanimljiv-i-kao-film-i-kao-povijesni-sadrzaj

Оставите коментар