Александар Живковић: На (благо)вијест о ослобађању архиепископа Јована

Дивна (благо)вијест која показује смирење у страдалништву архиепископа Јована. Показује да су македонске власти покушале да оперу образ путем судске процедуре, мада је било можда боље да су ствар ријешиле аболицијом.Но добро је да македонске власти нијесу одбиле руску иницијативу што би било на радост оних којима свака руска иницијатива на Балкану смета.

Архиепископ Јован (архивска фотографија)

Архиепископ Јован (архивска фотографија)

У сваком случају поставља се питање: шта даље да се ради? Да се најпре подсјетимо Нишког договора СПЦ и МПЦ из 2002. године:

Српска православна црква, односно Пећка патријаршија, имајући у виду реалне духовне и пастирске потребе, и одлуке Светог архијерејског сабора Српске православне цркве број 47/1958, 6/1959 – записник 57 од 17/1. јуна 1959. године, признаје постојећим епархијама Православне цркве у Републици Македонији, односно, Охридској архиепископији и њеној дијаспори, широку црквену самосталност, односно, најширу црквену аутономију, остављајући питање коначног решења, сагласно канонском саборном поретку Православне цркве, будућем свеправославном сагласју пуноће Цркве у Духу Светоме.

По свом конкретном садржају то подразумева следеће:

  1. У свом унутрашњем животу и у својим црквено-пастирским делатностима Православна црква, о којој је реч, има самосталност у складу са општеважећим канонским нормама. Сходно томе, она има свој Свети архијерејски синод и поглавара.
  2. Црква о којој је реч управља се на основу општеважећег канонског устројства Православне цркве и свог Устава.
  3. Поглавар представља своју Цркву пред Српском православном црквом, а успостављање евхаристијске заједнице и канонског јединства са Српском православном црквом јесте сведочанство црквеног јединства са осталим Помесним црквама.
  4. Поглавар се ословљава са Његово Блаженство или Блажењејши и носи белу панакамилавку са брилијантским крстом.
  5. Избор поглавара потврђује патријарх српски, пре свега заједничким служењем свете Литургије са њим.
  6. У чину устоличења новоизабраног поглавара учествује патријарх српски или његов изасланик и један од архијереја речене Цркве.
  7. Поглавар на светој Литургији, на „В первих помјани”, помиње патријарха српског, а на Великом входу може да помиње и поглаваре других Помесних цркава, док подручни епархијски архијереји и викарни епископи помињу име поглавара.
  8. Поглавар или његов изасланик, учествују у варењу и освећењу светога мира са патријархом српским, у знак јединства у Духу Светом.
  9. У избору и устоличењу поглавара речене Цркве патријарх српски обавештава Васељенску патријаршију и Помесне цркве. Са своје стране, о томе може обавештавати и поглавар својим мирним писмом.
  10. О оснивању нових и арондацији постојећих епархија одлучује Свети архијерејски синод и о томе службено извештава патријарха српског.
  11. У случају суђења епископу или у другом случају сличне тежине, када, сагласно канонском поретку Православне цркве треба да одлучује сабор од најмање дванаесторице епископа, број епископа који недостаје биће обезбеђен из епископата Српске православне цркве.
  12. Епархијске архијереје и викарне епископе бира Свети архијерејски синод речене Цркве.
  13. Поглавар, при саслуживању са архиепископом пећким, митрополитом београдско-карловачким и патријархом српским, стоји са његове десне стране.
  14. Сагласно древном црквеном предању и историјској пракси, Црква о којој је реч носи назив Охридска архиепископија. Охридска архиепископија може, по досада устаљеној вишедеценијској пракси, у свом унутрашњем међусобном службеном општењу са Пећком патријаршијом да користи назив који је до сада користила.
  15. Из истих разлога, поглавар званично носи титулу архиепископа охридског и митрополита скопског, а у унутрашњој употреби може да користи и досадашњу титулу.
  16. Православна црква о којој је реч учествује на свеправославним конференцијама, саветовањима и свечаностима, а уз сагласност Васељенске патријаршије и у сусретима поглавара аутокефалних и аутономних Православних црква.
  17. У духу ових одлука неопходно је усагласити уставне прописе који се односе на споразум о васпостављању канонског јединства.

Дакле у овом договору, примјетимо да се СПЦ као ријетко када означава као Пећка Патријаршија, признато је мудрошћу патријарха Павла, много више од аутономије Македонској, како ја волим да кажем Светоклиментовској цркви, од заједничког мироосвећења до могућности да предстојатељ Македонске цркве може да и на Великом входу у диптиху помиње све Предстојатеље Помјесних цркава итд. Ја бих то назвао максималном „спољно-унутрашњом автокефалијом“ која се може добити за Цркву која се спасава у Македонији с обзиром на противљење и грчких цркви и Бугара автокефалности Македонаца, а ни Руси због украјинског проблема, Македонци су тога свјесни чак и кроз изјаву премијера, не би благонаклоно гледали на цијепање једне Патријаршије. Уосталом у припремама за Свеправославни Сабор 2016. јасно је договорена процедура добијања автокефалности. Проблем 2002, као што се види, био је у признању у „спољашњој комуникацији“ имена Македонска православна црква. Македонска УДБА, вјероватно по страном налогу, разбила је – тиме се користећи – овај Нишки споразум. Настало је све што је, мање више познато, уз обновљене полемике канонске ПОА и ванканонске, али убједљиво већинске МПЦ, која је, по руском савјету свом имену (тако неприхватљивом Грцима, а које изазива македонске патње у вези с признавањем имена) додала назив Охридска архиепископија.

Сада је на реду Свети Синод СПЦ да укине канонску оптужницу г. Стефана, због оног писма у којем је бранио заточење архиепископа Јована, да одреди делегацију за разговоре која неће бити нека „комисија“ већ сам Синод на челу са Патријархом, уз учешће архиепископа Јована, а исто тражити као гарантију спровођења новог споразума и од МПЦ-ОА. Важно је да у делегацији никако не буде бачки епископ Иринеј, који је својим саопштењима изазвао анимозитет на македонској страни.

Осим ових питања која су већ ријешена Нишким споразумом, сада остају да се ријеше два питања: признавање пуног назива МПЦ-ОА, зашта се ја залажем (упркос фанароитским протестима) и регулисање статуса двије настале црквене структуре у Македонији. Ово би могло да се ријеши тако да се садашња ПОА трансформише у Подворје Пећке патријаршије у Охридској архиепископији на челу са архијерејем са пуним правима у смислу да може бити кандидат за Патријарха итд. Улога овога Подворја требало би да буде брига о вјерницима садашње ПОА, о духовном старању над Србима у Македонији и у бризи за српске поклонике у нашем словенском Јерусалиму и свим светињама Македоније. Разумије се да би исто такво Подворје имала и ОА при ПП која би се старала о Македонцима у Банату и другде, о македонским црквеним општинама у Хрватској које по канонском праву никако не могу да буду у саставу Европске митрополије МПЦ-ОА.

А сада о 17. тачки споразума: У духу ових одлука неопходно је усагласити уставне прописе који се односе на споразум о васпостављању канонског јединства.

МПЦ-ОА не би имала веће проблеме у испуњавању овога, уз мој братски приједлог да и административно сједиште Цркве пренесу у Охрид, при чему он не би био само дио дебарско-кичевске митрополије која наплаћује улазнице за посјете великим светињама и културно-историјским споменицима првог реда. С друге стране, поделом скопске митрополије на више епархија, МПЦ би дошла до реалног броја од 12 архијереја потребних по канонима за самостално суђење, а о појачаној пастирској бризи за урбано становништво да не говоримо.

Већи су проблеми уставне природе на српској страни, о чему свједочи Саборска одлука о стварању Комисије за ревизију (касније измјењено за измену и допуну) Устава СПЦ. Рад ове комисије је изгледа започео под будним оком неких обавјештајних структура у Патријаршији, које су као „Записник“ подметнуле и објавиле на сајту „Борба за веру“ аутентични али заправо илегални снимак рада те Комисије.[1]

Послије овог „проваљивања“ о даљем раду Комисије се ништа не зна. Умножиле су се само приче о распарчавању и десрбизацији цркве на опскурним сајтовима и једино паметно чега се дохвате су прилози др Вељка Ђурића Мишине који је писао о покушају увођења митрополитанског система по републичким границама и стварању „Југословенске православне цркве“ 60-их и 70-их година. Али ти душебрижници нијесу читали његове, богатом грађом, испуњене књиге из којих се види да су најодважнији у супротстављању комунизму епископи бирани прије Другог рата тражили митрополитански систем због достојанства наших архијереја у сусрету и саслуживању са страним православним митрополитима.

Који су се проблеми појавили у раду Комисије? То је прије свега назив цркве. СПЦ је званичан назив тек од 1931. године. Митр. Амфилохије због постојећег стања, а еп. бачки Иринеј због страха од војвођанског сепаратизма, усагласили су се да је најбољи назив Патријаршија пећко-београдско-карловачка. Неко је примјетио да је СПЦ правно заштићено име. Да скратим колико је могуће, најбољи назив је овај који се помиње у Нишком споразуму а то је СПЦ-Пећка патријаршија. То одговара службеном називу РПЦ-Московска патријаршија итд. Други проблем је увођење митрополитанског система и правилног озваничавања владика. У грчким црквама, што су преузели и Бугари, сваки епископ је митрополит, осим викара, а над њима је архиепископ. У Руској цркви је било степеновање по заслужности архијереја сасвим другачије: епископ, па архиепископ, па митрополит. Већ 5 година то се у Русији не ради, а што је за даљу причу значајно, уводи се у самој Русији митрополитански систем (не дакле на самоуправне цркве као Украјинска, Белоруска, Молдавска итд. већ у самој Русији). Из пастирских потреба устројено је већ више од 50 нових епархија у саставу нових митрополија, уз то Московска „градска“ епархија је подијељена на 4 викаријатства. Код нас нико ту промјену у РПЦ-МП није јавно уочио. Једино Румунска православна црква има одговарајуће устројство. Подијељена је у митрополије, а митрополит је и архиепископ првопрестоне епархије у тој митрополији, док су остали епископи.

Због пријеке потребе да се заштити наше наслијеђе на Косову и Метохији и духовно јединство народа и канонско јединство Цркве, чему ће слабо допринјети, бојим се, „нови Николићев план“, неопходно је да се Патријарх врати у Пећ, а због мисијских потреба да се примјени румунска организациона структура – која никако не би била митрополитански систем „по републичким границама“ – а подразумјевала би и оснивање нових епархија, као и коришћење искуства Васељенске патријаршије и, у нешто другачијем облику али са сличним ефектом и Руске цркве, тзв. „митрополита патријаршијског трона“. Колико је нелогична садашња структура наше цркве сведочи да имамо архиепископе без архиепископија (пећког и цетињског) и да „архиепископија београдско-карловачка“ у свом шематизму за 2015. годину тек на 9. мјесту наводи Пећку патријаршију и то као „ставропигију“ (манастир који патријарх оснива у другој епархији!). Даље, на територији Србије, са 6 милиона православних, има 15 епархија, исто колико и бискупија у Хрватској на 3,7 милиона католика. (На територији Грчке, која има 11,3 милиона становника, али како виђесмо и по Ципрасу само 8 милиона православних – има 81 митрополија, 36 у „новим земљама“, не рачунајући Родос и друга острва чији су митрополити директно под Васељенским патријархом.) У Хрватској је за 10 година основано 5 бискупија + „бискупија сријемска“, у Србији двије епархије – ваљевска и крушевачка, које су збиља Богом спасаване и узорно вођене. Мали број епархија у Србији, осим што није у мисијској служби, често доводи и до оптужби католика (др Јуриј Коларић у својој књизи о православљу), али и неких православних о експанзионистичком карактеру СПЦ.

Дакле, патријарх у Пећ, а Архиепископ Јован у Биоград. Остало да молимо Господа да умудрује наше архијереје да мудро напасају повјерено им стадо.

ОВЕ ГОДИНЕ У ПЕЋКОЈ ПАТРИЈАРШИЈИ!

___________________________________

[1] Прим. Ур.: На сајту „Борба за веру“ објављено је више прилога на сличну тему и није се лако снаћи, па их овде доносимо хронолошки како су се тамо објављивали (понекад је између два наставка протицало и више од годину дана):

http://borbazaveru.info/content/view/2691/30/

http://borbazaveru.info/content/view/4796/30/

http://borbazaveru.info/content/view/6141/30/

http://borbazaveru.info/content/view/6142/1/

http://borbazaveru.info/content/view/6689/1/

Извор за неке наставке је блог индикативног имена https://patriotikus.wordpress.com/.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3hq



Категорије:Српско православно стање

2 replies

  1. Ни бриге те, сиви тићу,
    Ми смо с тобом, Александре Живковићу!
    Кад извесни, шалај, куцне час,
    Зови само ево нас!

    🙂

    Свиђа ми се

  2. Овај текст је писан одмах по вијести о ослобађању архиепископа Јована, саопштење Српске и Руске цркве дато је тек данас у 10.26 (виђети сајт СПЦ). То користим као извињење што сам пропустио да наведем трећи проблем у односима са МПЦ-ОА: учешће македонских архијереја у избору пећког и српског патријарха. Пред послиједњи изборни Сабор постојале су недоумице око тога: еп. банатски Никанор је на основу важећег Устава СПЦ био против тога а еп. бачки Иринеј је издао Саопштење да се на основу праксе РПЦ не доводи у питање то учешће. Иако је став епископа Иринеја принципијелан, треба нагласити да је учешће архијереја ПОА на Изборном сабору пресудно допринјело побједи условно говорећи модернистичке струје.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s