Џон Пилџер: Од Пола Пота до ИСИС-а – „Све што лети обрушити на све што мрда”

(JohnPilger.com, 8. 10. 2014)

Преносећи наређења председника Ричарда Никсона у вези са „масовним“ бомбардовањем Камбоџе 1969. Хенри Кисинџер је изговорио и ово: „Све што лети (нека се обруши) на све што мрда.“ И док Барак Обама, након што му је додељена Нобелова награда за мир, потпаљује свој седми рат против муслиманског света, данашња оркестрирана хистерија и лажи чине да се просто са носталгијом присећамо ове убиствено искрене Кисинџерове изјаве.

jp-1512015

Будући да сам и сâм био сведок људских последица ваздухопловног дивљања – укључујући обезглављене жртве и деловима њихових тела искићено околно дрвеће и пољане – ни најмање ме не изненађује овакво поновљено непоштовање историјског памћења. Очигледан пример тога је успон на власт Пола Пота и његових Црвених Кмера, које је имало пуно великих сличности са успоном данашње Исламске државе у Ираку и Сирији (ИСИС). И они су, такође, били немилосрдни средњевековни крволоци, зачети као мала и сасвим безначајна секта. И они су, такође, били производ апокалипсе „made in America“, само тог пута у Индокини.

Према казивању самог Пол Пота, његов покрет се састојао од „мање од 5.000 слабо наоружаних герилаца са неубедљивим стратегијом, тактиком, лојалношћу и вођством“. А кад су Никсонови и Кисинџерови Б52 бомбардери покренути као део „Операције мèни“ (Operation Menu), тадашњи врхунски демон Запада није могао да поверује колика га је срећа одједном задесила.

Американци су у периоду од 1969. до 1973. на руралне делове Камбоџе сручили експлозива у количини еквивалентној за пет бомби бачених на Хирошиму. Читава села би сравнили са земљом, једно за другим, па би се потом вратили да новим бомбама заспу исте те рушевине и лешеве у њима затрпане. Кратери бомби би били поређани као ниска језивих перли уништења, па су многи и дан данас из ваздуха јасно видљиви. Ужас је био незамислив. Један бивши официр Црвених Кмера описао је како су „преживели били као замрзнути у ужасу који их је затекао, па би унаоколо изгубљени и без гласа лутали наредних неколико дана. Ужаснути и напола слуђени, били су спремни да поверују у било шта што би им тада било речено… А то је и било оно што је Црвеним Кмерима тад омогућило да их за себе лако придобију.“

Истражна комисија финске владе проценила је да је неких 600.000 Камбоџанаца изгубило живот у грађанском рату који је после тога уследио, а описала је ово бомбардовање као „први стадијум деценију дугог геноцида“. Оно што су Никсон и Кисинџер започели, Пол Пот, њихов крајњи корисник, само је довршио и комплетирао. Под њиховим бомбама, снага Црвених Кмера је значајно нарасла, све до армије у саставу чак 200.000 бораца.

ИСИС је имао сличну и прошлост и садашњост. По најумеренијим проценама, а које су поткрепљене и јасним доказима, Бушова и Блерова инвазија на Ирак 2003. је за резултат имала смрт око 700.000 људи – у земљи у којој џихадизам до тада није имамо никаквих историјских корена. У њој су Курди успели да постигну одређене територијалне и политичке нагодбе, сунити и шиити су имали одређених међусобних класних и верских размирица, али међу собом тада нису ратовали; мешовити бракови су били сасвим чести и уобичајени. Три године пре ове инвазије, ја сам се кроз читаву територију Ирака уздуж и попреко провезао аутомобилом без икаквог страха. На том путу сам сретао људе који су пре свега били поносни тиме што су Ирачани, следбеници цивилизације која је за њих и у њиховој свакодневници и даље била и те како присутна.

Буш и Блер су све то разбили у парампарчад. Данашњи Ирак је легло џихадизма. Ал-каида је – попут Пол Потових Црвених „џихадиста“ – пригрлила прилику коју су јој  пружиле војна акција под кодним именом „Шок и страхопоштовање” (Shock and Awe) и грађански рат који је потом избио. „Побуњена“ Сирија је била још примамљивија понуда, јер су у њу ЦИА и Арапи из Залива пацовским каналима почели да достављају оружје, логистику и новац који је кренуо да пристиже бројним каналима кроз Турску. Није било могуће избећи ни долазак нових регрута из страних земаља. Бивши британски амбасадор, Оливер Мајлс (Miles), недавно је ово написао: „Влада [Камеронова] изгледа да пример Тонија Блера прати у стопу, а он је упорно игнорисао све савете и упозорења које је добијао из Форин офиса, из обавештајних служби МИ5 и МИ6, да је наша политика на Блиском истоку – а нарочито наши ратови на Блиском Истоку – била водећи подстицај за регрутацију муслимана из Британије за учешће у терористичким активностима спровођеним на овом терену.“

ИСИС је чедо оних људи из Вашингтона и Лондона који су се, у уништавању Ирака и као државне и као друштвене заједнице, удружили у епском злочиначком подухвату против човечности. Једнако како је то био и Пол Пот и његови Црвени Кмери, тако је и ИСИС тек најновија мутација западњачког државног терора који је отровна империјална елита засејала без имало размишљања о могућим последицама својих акција, предузетих са огромних растојања, како територијалних тако и културолошких. Унутар „наших” друштава, њихову кривицу за све то се нико не усуђује ни да само спомене.

Прошле су 23 године од како је Ирак потонуо у опште и масовно уништавање, холокауст, непосредно по завршетку првог Заливског рата, када су САД и Британија, присвојивши Савет безбедности Уједињених нација, наметнуле казнене „санкције“ читавом ирачком становништву – што је пак, иронично, додатно учврстило унутрашњи ауторитет Садама Хусеина. Било је то нешто попут средњовековне опсаде неког града. Скоро све што је неопходно за одржавање једне модерне државе било је, у жаргону, „блокирано“ – почев од хлора за пречишћавање воде за пиће па до школских оловака, резервних делова за рендген апарате, од обичних аналгетика за бол до лекова неопходних за лечење раније непознатих канцера који су, ношени ветром скупа са прашином, пристизали са осиромашеним уранијумом контаминираних бојишта на југу.

Нешто пре Божића 1999. је Одељење за трговину и индустрију (Department of Trade and Industry) у Лондону онемогућило извоз вакцина намењених за заштиту ирачке деце од дифтерије и жуте грознице. Ким Хауелс (Howells), државни подсекретар Парламента у Блеровој влади, објаснио је и зашто: „Вакцине за децу је било могуће употребити и као оружје за масовно уништавање“, рекао је. То је британска влада успела да прогура највише зато што је целокупно медијско извештавање о Ираку – а највећи његов део је био под директном контролом Форин офиса – за све окривљавало искључиво Садама Хусеина лично.

Под лажно „хуманитарним“ програмом Нафта за храну одређено је по 100 долара за сваког појединачног Ирачанина као потребно и довољно да годину дана преживи. Из тог износа је требало да буде намирена целокупна друштвена инфраструктура и све елементарно потребне комуналне услуге, попут струје и воде. „Само замисли,“ рекао ми је тада помоћник Генералног секретара УН-а, Ханс фон Спонек (Von Sponeck), „да таквом цркавицом треба да разрешиш недостатак чисте воде током целе године, као и чињеницу да већина болесних није била у стању да за себе обезбеди одговарајуће лечење, па замисли чак и само чисту трауму таквог дан-по-дан преживљавања, па ћеш сагледати само делић укупне слике каква је то ноћна мора морала бити. А не треба да се заборави ни да је све то било сасвим намерно. Раније нисам желео да за то користим реч геноцид, али данас једноставно више не могу ту реч да и даље избегавам.“

Згађен, Фон Спонек је поднео оставку на место УН-овог координатора у Ираку за хуманитарна питања. И његов претходник на истом положају, Денис Халидеј (Halliday), истакнути старији службеник УН-а, једнако згађен такође је тај положај напустио следом властите неопозиве оставке. „Моје су инструкције биле“, рекао је Халидеј, „да применим политику која се сасвим глатко могла подвести под класичну дефиницију геноцида: намерну политику која је за ефекат имала смрт преко милион људских бића, како деце тако и одраслих.“

У студији коју је направио УНИЦЕФ (United Nations Children’s Fund), установљено је да се између 1991. и 1998, дакле у периоду у којем је ова блокада била на врхунцу, догодило чак 500.000 „не-нужних“ смртних случајева ирачке деце млађе од 5 година. Један амерички ТВ репортер је управо с тим податком изашао пред  Медлин Олбрајт, тадашњег амбасадора САД-а при Уједињеним нацијама, и запитао је „зар је то била цена коју је вредело платити?“ Олбрајтова је одговорила „по нашем суду, то је била цена коју јесте вредело платити“.

Током 2007. је старији чиновник британске владе одговоран за санкције, Керн Рос (Carne Ross), познат и као „г-дин Ирак“, пред Одбором за изборе Парламента изјавио ово: „[Владе САД-а и Уједињеног Краљевства] ефективно су читавом становништву ускратиле приступ средствима за живот.“ Када сам три године после тога радио интервју са Керном Росом, он је био потпуно опхрван скрушеношћу и кајањем. „Немам речи колико се тога стидим“, рекао је. И данас је један од ретких истинозбораца о томе како нас је влада варала и како су покорни и послушни медији одиграли кључну улогу у ширењу и одржавању њене преваре. „Знали смо да их (новинаре) хранимо лажним или измишљеним вестима или добрано прочишћеним обавештајним подацима“, рекао је, „a у противном случају би их ставили на лед (сасвим искључили)“.

Наслов водећег чланка Гардијана од 25. септембра је гласио: „Суочени са ужасом ИСИС-а, морамо деловати” (Faced  with the horror of Isis we must act). Оно „морамо деловати“ је само једна васкрснута утвара, оштро упозорење на наше потиснуто информисано сећање, на чињенице, на лекције које јесмо или нисмо научили, као и на кајање и срамоту на крају. Аутор тог чланка је Питер Хејн (Peter Hain), бивши министар у Форин офису, под Блером задужен за Ирак. Године 1998, када је Денис Халидеј разоткрио размере патњи Ирачана за које је превасходно Блерова влада била директно одговорна, Хејн га је извргнуо порузи на BBC-јевој емисији Њузнајт (Newsnight) и оптужио га да само „налази оправдања за Садама” (apologist for Saddam). И током 2003. Хејн је подржавао Блерову инвазију на већ разваљени Ирак, засновану на најочигледнијим лажима. А на потоњем конгресу Лабуристичке странке он је одбио могућност да се ту поведе разговор и о инвазији на Ирак, назвавши је „периферним проблемом” (a fringe issue).

И данас исти Хејн захтева „ваздушне ударе, дронове, војну опрему и сваку другу могућу подршку” за оне који су „суочени са геноцидом” у Ираку и у Сирији. То би наводно требало да „унапреди нужност постизања политичког разрешења”. И Обама изгледа да размишља на идентичан начин, јер је и он уклонио оно што је сам назвао „рестрикције“ за америчко бомбардовање и нападе дроновима. А то у пракси значи да пројектили и бомбе пуњене са по 250 кг експлозива опет смеју да разарају домове људи по селима, као што су то и до сад чиниле без икаквих рестрикција по Јемену, Пакистану, Авганистану и Сомалији – као што су то раније чиниле и по Камбоџи, Вијетнаму и Лаосу. На дан 23. септембра „томахавк“ крстарећи пројектил је погодио центар села у сиријској провинцији Идлиб, где је усмртио петнаестак цивила, укључујући и многе жене и децу. А нико од њих није претходно махао црном заставом.

На дан када је Хејнов чланак објављен, Денис Халидеј и Ханс фон Спонек су се случајно задесили у Лондону, па су дошли да се и са мном виде. Не само што су били запањени смртоносним лицемерјем овог индивидуалног политичара, него су се пожалили и на упорно и скоро сасвим необјашњиво одсуство интелигентног дипломатског приступа код преговарања о нечем што је требало барем да личи на примирје. Широм читаве земаљске кугле, од Северне Ирске па до Непала, људи који су до тада једни друге сматрали за терористе и јеретике-отпаднике, сели би са две стране истог стола да разговарају о примирју. Зашто то овог пута у Ираку и Сирији није било могуће?

Попут еболе која је кренула из Западне Африке, бактерија названа „непрекидни рат” (perpetual war) још одавно је прешла Атлантик. Лорд Ричардс (Richards), до недавно главнокомандујући британске војске, и сам већ увелико прижељкује „чизме на земљи” (boots on the ground). Затрпани смо бљутавом, безмало социопатолошком бујицом речи којима нас заглушују Камерон, Обама и чланови њихове „коалиције вољних” (coallition of the willing) – од којих као најзначајнији одскаче аустралијски агресивно уврнути Тони Абот (Tony Abbott) – док нам као свој рецепт прописују још више насиља испуштаног са висине од 10.000 метара по местима на којим се још није осушила ни крв проливена током наших претходних авантура. Они сами никада нису из близа видели како бомбардовање изгледа, а изгледа да га толико воле да су због тога спремни да одбаце и свог јединог вредног потенцијалног савезника, Сирију. Није то ништа ново, а управо га и следећи обавештајни документ процурио из комуникације УК-САД добро илуструје:

„Са циљем да се омогуће активности ослободилачких [sic-дословно тако пише] снага… потребно је учинити посебан напор на елиминацији појединих кључних особа [и] наставити са ширењем унутрашњих немира унутар Сирије. ЦИА је спремна, а СИС (МИ6) ће покушати да изведе дела ситне саботаже и coup de main [sic – изненадну акцију која ће да изненади непријатеља] инциденте унутар саме Сирије, радећи преко својих контаката са појединцима…а  уз неопходан степен страха… дуж линија фронта и у [фингираним] пограничним сукобима [тако ће] обезбедити изговор за интервенцију… ЦИА и СИС треба да за то користе… могућности како на психолошком плану тако и на плану непосредних акција којима ће напетости додатно да увећавају.“

Ово  је било написано још 1957, премда је сасвим реално, све и да је било јуче написано. У свету империјалне силе, ништа се суштински није променило. Прошле године је бивши француски министар спољних послова, Ролан Дима (Dumas), открио да је, чак „две године пре Арапског пролећа“, њему у Лондону речено да је рат са Сиријом већ био испланиран. „Рећи ћу вам нешто“, изговорио  је током интервјуа датог француском ТВ каналу ЛПЦ, „две године пре почетка насиља у Сирији ja сам у Енглеској боравио неким сасвим другим послом. Састајао сам се и са неким високо рангираним британским званичницима који су ми тада признали да за Сирију нешто увелико припремају… Британија је још тада организовала инвазију побуњеника на Сирију. Чак су и мене упитали, премда ја већ тада више нисам био министар иностраних послова, да ли би хтео да у томе учествујем… Та операција је oдавно припремана. Дакле припремљена je, унапред замишљена и испланирана.“

Једини ефикасни противници ИСИС-а су на Западу одавно акредитовани као демони –Сирија, Иран, Хезболах. Препреку представља и Турска, „савезник“ и чланица НАТО-а, која је одавно у дослуху са ЦИА-ом, МИ6 и средњовековним заливским државама обезбеђивала канале за снабдевање сиријских „побуњеника“, укључујући ту и оне који себе данас зову ИСИС. Подршком Турској око њене давнашње амбиције да опет буде регионално доминантна сила, а остваривом једино збацивањем Асада са власти, захтевало би велики конвенционални рат и ужасавајуће растурање ове етнички најмешовитије државе на читавом Блиском Истоку.

Примирје – ма колико да ће га бити тешко постићи – представља једини могући излаз из овог империјалног лавиринта; у противном ће се одсецања глава таоцима само наставити. То што се сматра да је искрено преговорање са Сиријом „морално упитно“ (цитат из Гардијана) указује на чињеницу да је претпоставка властите моралне супериорности међу онима који су подржавали ратног злочинца Блера и даље врло жива, што није само апсурдно, него је и веома опасно.

Скупа са тим примирјем, требало би одмах договорити и тренутно обустављање било каквих испорука ратних материјала Израелу, као и признавање Палестинске државе. Проблем Палестине је за овај регион најболнија, а отворена гнојна рана, као и често помињано оправдање за нарастајући исламистички екстремизам. И сам Осама бин Ладен је то сасвим јасно повезао. Палестина такође нуди и наду. Обезбедите правду за Палестинце, па ћете тако почети да мењате и свет који њих окружује.

Пре више од 40 година Никсон-Кисинџерово бомбардовање Камбоџе ослободило је бујицу патње од које се та земља до дана данашњег још увек није ваљано опоравила. Иста таква истина важи и за Блер-Бушов злочин у Ираку. Са непогрешивим осећајем за прави тренутак, појавио се и последњи том мемоара Хенрија Кисинџера, препун хвале за самог себе, а под сатиричним називом, „Светски поредак” (World Order). Једна од улизичких рецензија Кисинџера описује као „једну од особа кључних за обликовање данашњег светског поретка, а који је као такав опстаје стабилан већ читавих четврт столећа”. Пробајте само да исто то кажете и људима у Камбоџи, Вијетнаму, Лаосу, Чилеу, Источном Тимору, као и свим другим жртвама његових „државничких вештина” (statecraft). А проливена крв ће почети да се суши тек пошто „ми сами” препознамо ратне злочинце у сопственом окружењу.

dzon-pildzerЏон Пилџер (John Pilger) је новинар, писац, филмски радник и аутор чије је седиште у Лондону.

Као ратни дописник Пилџер је у два маха освајао највише британско новинарско признање, а његови филмови су освајали награде Академија и у Уједињеном Краљевству и у САД.

Са енглеског превео: Стеван Бабић


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-38w



Categories: Посрбљено

1 reply

Оставите коментар