Живојин Ракочевић: Горки мјузикл „Хотел Косово” премијерно у Грачаници

„Ја сам позоришно дете, памтим мирисе позоришта, фоајеа. Направили сте велики догађај. Успео сам да се расплачем” рекао је Иван Тасовац, министар културе и информисања

Сцена из представе „Хотел Косово” (Фото: Г. Андрејевић)

Сцена из представе „Хотел Косово” (Фото: Г. Андрејевић) 

„Никако да престане аплауз, траје, па траје, уплашила сам се да неће да стане”,рекла је прексиноћ у Грачаници студенткиња Милица Јовић после премијере представе „Хотел Косово” Српске драме Народног позоришта из Приштине. Аплаудирало се овде политичарима, песницима, патријарсима, познатим и заслужним људима, али нико није доживео овакве овације, као позориште, које је после 15 година, прекјуче добило сталну сцену у Дому културе у Грачаници. Прича чији поднаслов гласи „Приручник за сналажење у јужној српској покрајини, република Косово” је драма једног повратника и његових унутрашњих ломова у сукобу са мрежом институција промењеном реалношћу и колективним наслеђем. У троуглу, албанских, српских и међународних административних светова који су довољни сами себи и свом лажном етносу и етици, појединац је жртва манипулације и личне искрености.

„Представа је добра, и ако би се посматрала ван контекста, а у контексту повратка српског позоришта има посебан значај и, управо, таква лишена  патетике, сурова представља пун погодак”, сматра писац Владимир Кецмановић.

Супротстављени светови и њихови неспоразуми су до крајности карикирани болним матрицама, предрасудама и свакодневицом понижених људи и насилно успостављених граница. Познати глумац Енвер Петровци је прешао једну од тих граница, дошао из Приштине, и гледао представу у Грачаници. На коктелу после премијере он се глумцима  обратио речима: „Мене је стид што вас нисам познавао. Направили сте једну дисциплиновану, храбру, здраву представу, зачуђујућу за овај простор”

Сам пут повратника Добривоја од Крушевца, преко прелаза и граница, до Призрена и родног села, у основи је и пут овог театра који је у протеклих 15 година, тражио своју публику по приштинским становима, расељеничким насељима, црквеним двориштима. Све се у неку руку враћало изворном позоришту, а да се у основи, све време није губио савремени контекст и модерни позоришни израз. Министарство културе и информисања Републике Србије, норвешки амбасадор из Приштине, Општина Грачаница су направили основне инфраструктурне и материјалне услове да исељена Српска драма Народног позоришта из Приштине добије своју сталну сцену.

„Ја сам позоришно дете, памтим мирисе позоришта, фоајеа… Направили сте велики догађај. Успео сам да се расплачем” каже министар културе и информисања Иван Тасовац, који је претходно изјавио да „не постоји место на свету где бих данас био срећнији него у Грачаници на Косову и Метохији”.

„Хотел Косово” је горки мјузикл у којем наступа плесна група „Strit dens” из Косовске Митровице, музику је компоновао Бојан Стојчетовић. На позорници се појављује преко 30 уметника, глумаца и плесача.

„Комад је тежак и циничан. То је слика стварности која се ником не може свиђати, јер нас суочава са безнадежним истинама о повратничкој судбини. Али истина се открива у парадоксима. Уметнички чин који одише безнађем доноси велику наду у повратак позоришта”, рекла је драматург Ивана Димић.

Сличан став има Маурицио Фаре драматург из Берлина, који, већ дуже време, прати рад позоришта.

„Ово је јединствени театар, он је право чудо, као и сама уметност. Ми данас на Косову, присуствујемо чуду.”

Део духа изгубљеног града вратио се у позориште, у Грачаницу. Често погубни недостатак урбаности, један је од кључних тренутака у којима се одлучује и о повратку и о одласку са Косова и Метохије. Лик Добривоја Анђелковића, чије име нико и не жели да упамти, сјајно је тумачио Александар Михаиловић.

„Тешко је да у времену које нас је снашло разумемо сву немоћ, очај и патњу малих људи данас на Косову. Бојим се да ће се између параграфа, канцеларија, неотпакованих кофера и хуманитарних пакета; између преораног моста и испраних застава тај „мали” човек изгубити и постати само статистика нових историјских уџбеника”, каже Михаиловић.

Корак ближе ка свом граду и ка свом аутентичном изразу учинио је редитељ и директор позоришта Ненад Тодоровић. Оштра критика стварности, побуна и субверзија, провокација и политичка некоректност део су његовог израза.

– Комад говори о човеку који после 15 година избеглиштва, односно расељеништва, из некаквог прихватног центра у Крушевцу, покушава да се врати на своје, односно на Косово. Ту га чека налет потпуно сумануте госпође која је у међувремену потпуно полудела. Њено име је Историја и она је уз помоћ својих марионета, званих представници власти, довела до тога да тај човек једноставно нестане, каже Тодоровић. Међутим, ван ове суровости и политике на представи се могла видети нова, млађа публика.

„Комични и цинични делови, правили су равнотежу између изазивања суза и осмеха” каже Јован Маслар ученик гимназије који је стигао из Косовске Митровице, у оделу и са лептир машном. Рођен је 1999. баш у периоду када је Српска драма протерана из Приштине, њему је ова представа најпотребнија. Он показује како је живот, у основи победио, он доказује централну уметничку поруку која се понавља у представи, упућена је свима и гласи – нисмо ми ваши мртви!

(Политика, 14. 12. 2014)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-2QP



Categories: Преносимо

Оставите коментар