Никола Варагић: Србија и Немачка у 21. веку

nikolavНемачки историчар и философ Освалд Шпенглер након Првог светског рата објављује књигу “Пропаст Запада“, у којој износи следеће: “На проблем нас не доводи питање шта треба да чинимо, или како треба да процењујемо, или за чим треба да тежимо, него увиђање да је ово постављање питања већ по свом облику симптом искључиво западњачког осећања света. Западно-европски човек налази се овде под утицајем једне огромне оптичке обмане, и то сваки такав човек без изузетка. Сви захтевају нешто од других. Изговара се ‘ти треба да…’ са уверењем да се ту одиста нешто у јединственом смислу може и мора да мења, изображава, уређује. Вера у то је непоколебљива. Ту се заповеда и изискује послушност. Те то зове се за нас морал. У етици Запада све је правац, захтев за моћи, свесно деловање у даљину. У тој тачци су Лутер и Ниче, папе и дарвинисти, социјалисти и језуити – потпуно слични једни другима. Њихов морал наступа за захтевом да важи уопште и увек. То припада нужностима фаустовског бића. Ко другчије мисли – грешник је, непријатељ… Све што је фаустовско хоће да оно искључиво влада. За западњачки свет, толеранција је само обмана, или знак гашења снаге. Фаустовски инстинкт захтева простор за своју сопствену делатност, али само за њу… Светском граду не припада народ него маса[1]“. Шпенглер је свестан разлике између хришћанског морала и фаустовског морала, али као своје узоре истиче Гетеа и Ничеа. (Сетимо се Берђајева у коме “дионизијски“ морал, као и “фаустовска тежња ка пуноћи живота“, превладaва хришћански морал, светоотачко учење и искуство.)

Да се подсетимо шта сам до сада написао на тему Немаца и Немачке, у којој је фаустовско јаче од хришћанског (светоотачког):

Иза чувеног немачког “реда, рада и дисциплине“ крије се – робовски менталитет. Лајбниц 1697. пише да се у Немачкој “поданицима не може допустити небоуздана слобода“, јер то поданике води у пропаст као што се коњ са “јахачем лако сруши ако му овај превише олабави дизгине“. Век касније Кант пише да је “весело срце у покоравању својој дужности знак истинитог расположења врлине“, јер се “последње ропско одређење нарави никад не може догодити без скривене мржње према закону“. Хелдерлин се жали да влада “безосећајност за заједничку част и заједничку својину“, а Хумболт се жали да влада колективизам. Вилхелм Вунт, један од утемељивача модерне психологије, сматрао је да се људско биће може програмирати, попут аутомата. Век након њих, највећи немачки философ тог доба, Мартин Хајдегер, у ректорском говору 1933. године, за време нациста, као нациста, изјављује: “Не смете дозволити да правила и идеје управљају вашим животима. Само Фирер, и једино он, представља садашњу и будућу стварност и закон Немачке“. Још један велики немачки философ, Јирген Хамермас, био је међу нацистима, као вођа курса хитне помоћи у Хитлерјугенду – дакле, као дете. Али, ментори за докторски рад након рата били су му сарадници нациста – један од ментора је био ученик Хајдегера.

Карл Маркс је (расистички) презирао и потцењивао Словене. Председник немачких социјалдемократа пред Први светски рат (пред рат су социјалдемократе били на власти у Немачкој) изјављује: “Када је реч о борби против руског царизма као непријатеља свих култура и свих потлачених, ја сам спреман да узмем пушку и одем у рат.“ Хитлер је био национал-социјалиста. Нацисти су (и) социјалисти. Када је “демократска“ Немачка бомбардовала Србију (СР Југославију) 1999. године, на власти у Немачкој била је коалиција социјалдемократа (левичара) и зелених (либерала).

Немци су нехришћански (неопагански) народ жељан освете. Срби као хришћански народ (да подсетим: не као идеално хришћански народ, као безгрешан народ, већ у односу на друге, посебно непријатеље који нас описују као варваре) не желе освету (комунисти који су убијали војвођанске Швабе међу којима су били и обични цивили, међу којима је било и оних који су помагали Србе – довољна је и само једна невина жртва!, међу којима је била и једна немачка девојчица коју је Пекић волео – нису били хришћани, нису разумели Достојевског, ако су га читали), али Немци, као нехришћански народ, увек желе освету. Шта раде Немци – који су за једног убијеног Немца-војника убијали сто Срба-деце у Крагујевцу у Другом светском рату – након уједињења две Немачке и краја Хладног рата? Немачка одмах подржава старе нацистичке савезнике на Балкану, од усташа до албанских фашиста и исламиста, Немачка шаље авионе да бомбардују Србију, Немачка поново има своју окупациону зону, са својим војницима, на територији Србије. Све је то одлично знао Швајцарац Арчибалд Рајс када је 1928. написао (“Чујте Срби“): “Вама је заједнички непријатељ, упркос корацима које данас чини, био и остао човек са севера – Немац. Верујте, ништа он није заборавио. Чим поново постане довољно снажан, ујединиће се са Аустријом, и удружени ће настојати да поврате оно што су изгубили“.

Прошло је тринаест годинa након ових речи Арчибалда Рајса и Немци су почели да се свете Србији – 6. априла 1941. бомбардују Београд и окупирају Југославију. Поражени су и у Другом светском рату. Онда су, када је дошло до рушења Берлинског зида и распада СФРЈ опет кренули у осветнички поход. Немачка је најодговорнија за распад СФРЈ. Немачка је прва признала НД Хрватску и Словенију. Немачка је уцењивала своје савезнике унутар Нато алијансе и ЕЗ да признају НДХ и Словенију. Тада настаје немачка Европска унија коју људи све више зову Четврти рајх. Немачка је више од САД желела бомбардовање СР Југославије и Београда 1999. године (САД су, сигурно, више од Немачке биле за инвазију на Ирак, али за нас је то мање важно).

Зато могу да одговорим на питање Срђана Цветковића из текста “Зашто кажеш ‘два тоталитаризма’, а мислиш само на један?“ – Берлински зид јесте пао да би Кристална ноћ изгледала мање мрачно. Ево тог одличног запажања поменутог аутора са сајта Пешчаник:

“У званичној међународној култури сећања 9. новембар је уписан у календару комеморација као Међународни дан борбе против фашизма и антисемитизма… У информацијама о томе шта се обележава 9. новембра тек на споредном месту помињано је и обележавање борбе против фашизма и антисемитизма, које се тог датума обележава у знак сећања на погром Јевреја у Немачкој 1938. године, у историју уписан као Кристална ноћ. Другим речима, сећање на пад Берлинског зида добило је видљиву предност над комеморацијом догађаја који је до сржи оголео природу фашизма, неупитно највећег и ни са чим упоредивог зла које је задесило човечанство у његовој целокупној историји. Неупитно, разуме се, осим ако питате фашисте и њихове отворене или прикривене симпатизере али и (нео)либер-игноранте, тзв. антитоталитаристе… На неки начин, срећна је околност да се 9. новембра поклапају баш ове две годишњице, јер избор онога што се ставља у фокус јасно сведочи о опредељењу друштва и појединца. Стављање у средиште пажње пада Берлинског зида, уз игнорисање Дана борбе против фашизма и антисемитизма значи или нимало ‘блажено’ незнање и неразумевање (као последица антикомунистичке хистерије) или јасну опредељеност за фашизам. Зар је Берлински зид пао зато да би Кристална ноћ изгледала мање мрачно?[2]

Управо је, док ово пишем (средина новембра), у једном српском недељнику изашао интервју са немачким нобеловцем Гинтером Грасом, у коме је, поводом подршке коју је дао за бомбардовање Савезне републике Југославије 1999. године, изјавио: “То има своју предисторију. Ту је било Косово у коме је Србија спроводила терор над албанским становништвом и ја сам био за то да то мора да се оконча. Био сам међутим против бомбардовања Србије и Београда, поготову када су те чувене колатералне грешке узеле маха. Да данас стојим пред тим избором рекао бих ‘не’ бомбардовању. Требало је предвидети да ће акцију предводити Америка, да се неће зауставити на Косову и да ће се проширити на Србију. То је била моја погрешна процена, данас бих се са додатним искуством са америчким војним интервенцијама и њиховим последицама залагао против бомбардовања“. Остало је да су Срби спроводили терор над недужним Албанцима. О СФР Југославији је изјавио: “То је била једина комунистичка земља у којој су објављиване моје књиге једна за другом. Већ и по томе се разликовала од свих држава Варшавског пакта[3]“. (Неки српски писци нису били те среће.) Иако је Грас био припадник нацистичке СС јединице током Другог светског рата, као прави немачки националиста, сву одговорност, као и већина Немаца, и припадника осталих народа Западне Европе, за бомбардовање СРЈ, распад СФРЈ, и остале “хуманитарне интервенције“ широм света, пребацује на САД – чија је одговорност несумњива, али ништа мања него Немачке (и већине држава ЕУ). То су, дакле, приче са малу децу. Овим не тврдим да је сам Гинтер Грас злонамеран према Србима и да се прави необавештен о предисторији сукоба на простору СФРЈ, већ да на једног добронамерног и обавештеног Немца још увек долази превише србофоба (и русофоба) на које утиче пропаганда западњачке (антихришћанске) елите, који могу у једном тренутку постати (поново) веома ратоборни. Немачка жели да се ослободи окупације САД и Велике Британије, са којом је већ договорено да британски војници потпуно напусте територију Немачке (тако ће бити и са војницима из САД), да би сама, за једно 20 година, могла да окупира Србију и Украјину, односно – целу источну и југоисточну Европу – одакле жели, у складу са својом фаустовском културом, да избаци Русију и Турску. У Немачкој сада не постоји подршка да се овај део Европе окупира војно, али постоји подршка да се спроводи економска окупација. Сутра ће “економски патриотизам“ подразумевати војну заштиту (војну интервенцију због) економских интереса ван Немачке. Тако ће већина Немаца да умири своју савест. Ништа се у Немачкој није променило од времена Шпенглера и Рајса.

Освалд Шпенглер је био немачки ултранационалиста, није био, да употребим модерну кованицу – аутошовиниста. Немачку је сматрао делом Запада. Он није желео пропаст Запада. Он је био прави Западњак, и као такав гледао је на православне Словене (Русе и Србе) као (тада скоро) сваки Западњак, попут оног немачког социјалдемократе и “пацифисте“ који је изјавио: “Када је реч о борби против руског царизма… ја сам спреман да узмем пушку и одем у рат.“: Шпенглер описује Западњаке и на следећи начин (“Пропаст Запада“): “Целокупна фаустовска етика је једно стремљење ‘навише’: усавршавање нашег ‘ја’, морални рад на нашем ‘ја’, оправдање нашег ‘ја’ вером и добрим делима, поштовање према ‘ти’ у нашем ближњем ради свог сопственогја‘ и ради свога блаженства, од Томе Аквинског све до Канта, и најзад оно највише: бесмртност нашег ‘ја’. То је баш оно што прави Рус као ташто и што презире. Руска безвољна душа, чији је пра-симбол бескрајна равница, треба да ишчезне и да се изгуби у свету браће, у свету хоризонталном, служећи и живећи безимено. Мислити на ближњега полазећи од себе, морално дизати себе љубављу према ближњем, хтети испаштати за ‘себе’ – то је за ту душу знак западњачке таштине и злочин… Фаустовска култура је победила све географско-материјалне границе; она је покушала да достигне северни и јужни пол без икакве практичне сврхе, само ради симбола; она је, најзад, претворила сву земну површину у једну једину колонијалну област и привредни систем. Оно што су хтели сви мислиоци почев од Мајстора Екхарта до Канта – да свет ‘као појаву’ подвргну захтевима за моћи нашегја‘ – то исто су чинили сви велики вођи почев од Отона Великог до Наполеона. Безграничност је била права сврха њихове амбиције“.

Крајем новембра 2014. године, немачки новинар пише: “Зар неко воли Русе? То се никако не уклапа у нашу слику света. Волкер Рухе је недавно изјавио: ‘Не знам никога на свету ко жели да усвоји руски систем’. Ту проговара западњачка надутост. Што је Запад арогантнији, самоуверенији, незаинтересованији, то је исмејани ‘руски систем’ привлачнији за оне на европској маргини. Тако нам и треба, када су нам Бугари лењивици који паразитирају на нашој социјалној помоћи… Ако руског председника у прве три секунде разговора не назовете светским злочинцем, постајете одговорни за анексију Крима и руске антигеј законе. Врла нова форма јавног испитивања личних уверења… Русија намерава да ограничи агресивно ширење западне сфере утицаја. Запад просто неће да се одрекне свог добро увежбаног незнања, јер је оно услов за опстанак фикције да смо ми од бољег материјала него Руси. Само тако можемо да наставимо да моралишемо док спроводимо политику силе[4]“. Верујем да је данас више Немаца попут овог новинара, него пре 90 година, али је опет већина уверена да су Западњаци “бољи материјал“ од православних Словена[5]. Што се тиче разумевања и познавања православља, односно хришћанства, све је исто још од времена Гетеа и Канта, а не Шпенглера – који мисли да разуме “руску безвољну душу“ која живи “безимено“. Човек фаустовске културе не разуме православце, исихасте, не познаје хришћанску веру. То не значи да нема оних који разумеју, то не значи да данас на Западу нема хришћана, али су они у мањини, више као изузеци.

Борислав Пекић, у већ цитираном другом тому “Године које су појели скакавци“, подсећа на пример окупиране Данске за време Другог светског рата, када су Немци наредили да сви Јевреји носе жуте траке око руке. Дански краљ је рекао да ће у том случају и он носити жуту траку, па су сви Данци сутрадан изашли на улице Копенхагена са жутом траком, да би дан касније немачка команда повукла то наређење. Онда Пекић исправно, у свом стилу, закључује: “Данци су одувек били Аријевци, срце германске расе. Ми смо то постали декретом, кад се за част нико паметан није отимао, и кад је већина ‘првобитних’ аријеваца већ била мртва. Да је после наредбе од 31. маја 1941. Београд на улице изашао са жутим тракама, Немци наредбу не би повукли. Једноставно би њоме и нас обухватили. Или стрељали таoце. Да ли би Његово данско величанство и дотле у срчаности ишло?“.

Све написано за Немце и Немачку важи и за остатак Запада. Не мислим да су Немци гори од свих осталих Западњака. Оно што су Енглези, Французи, Италијани, Шпанци, Белгијанци, Холанђани… радили у Африци, јужној, средњој и северној Америци (па онда као Американци) пре 20. века, Немци су радили у Европи у 20. веку. Оно што су Енглези радили са Африканцима и Индијанцима, Немци су радили са Јеврејима и Србима. Сетимо се и текста о философима Валтеру Бењамину и Теодору Адорну: “За њих геноцидна држава није била само немачки проблем, нешто што је настало од претераног слушања Вагнера; био је то Западни проблем, укорењен у просветитељском пориву доминације над природом… нацистичка Немачка, са својом баражном пропагандом и регулисаном забавом, сматрана (је) за ‘архетипски модерно друштво’. Из ове перспективе, антисемитизам није био само манифестација мржње већ средство за остварење циља – ‘ударна песница’ друштвене контроле. Према томе, пораз Мусолинија и Хитлера 1945. није донео и коначан пораз фашизму: тоталитарни ум вребао је свуда, па ни Америка није била слободна од његовог утицаја[6]“. Упоредимо та запажања са недавним резултатима гласања у УН: САД, Канада и Украјина једине су земље које су на заседању Генералне скупштине УН гласале против руског нацрта резолуције која осуђује хероизацију нацизма. Још 55 делегација, између осталог ЕУ, суздржало се од изражавања свог мишљења по датом питању. У документу се изражава забринутост глорификације нацистичког покрета и бивших чланова организације Вафен-СС[7].

Kнез Николај Сергејевич Трубецкој, оснивач фонологије, савременик Шпенглера, двадесетих година 20. века, када је и Шпенглерова књига “Пропаст Европе“ постала популарна, када настаје и Франкфурста школа чији припадници су и Адорно и Бењамин, пише у својој књизи “Европа и човечанство“: “При оцени европскога космополитизма треба увек имати у виду да су речи ‘човечанство’, ‘општељудска цивилизација’ и њима сличне крајње нетачни изрази и да се иза њих скривају сасвим одређени етнографски појмови. Европска култура није култура човечанства. То је производ одређене етничке групе… Павши на погодно тло несвесног осећања романогерманског јединства, оне су изродиле теоријске основе такозваног европског ‘космополитизма’, који би правилније било отворено звати опште романогерманским шовинизмом. Ето реалних историјских основа европских космополитских теорија. Психолошка основа космополитизма је, дакле, као и основа шовинизма... Човек с јарко израженом егоцентричном психологијом несвесно сматра себе центром васељене, круном стварања, најбољим и најсавршенијим од свих бића… Због тога сваку природну групу бића којима сам припада, овај човек сматра најсавршенијом[8]“.

Недуго након њих, током окупације нациста, отац Јустин Поповић предаје ученицима, а затим, након рата, док комунисти стварају “култ личности“, док од себе стварају идоле, када су умислили да су богови, објављује “Светосавље као философија живота“, где овако описује Запад: “Кратко и искрено речено: европски човек је себе прогласио за бога… Он је језиком своје хуманистичко-позитивистичке науке објавио да – нема Бога. И вођен том логиком он је смело извео закључак из тога: пошто нема Бога, онда сам ја – бог!… Зар не примећујете да је европски човек, у својој културоманији, претворио Европу у фабрику идола? Готово свака културна ствар постала је идол. Отуда је наше доба – идолопоклоничко доба пре свега и изнад свега. Ниједан континент није толико поплављен идолима као данашња Европа. Нигде се толико не метанише пред стварима, и нигде се толико не живи за ствари и ради ствари, као у Европи. To је идолопоклонство најгоре врсте, јер је то клањање пред иловачом[9]“.

Каква је “руска безвољна душа“ која живи “безимено“, како су то мислили људи попут Шпенглера, али и Берђајева (велики број Руса и Срба, посебно унутар елита, како сам већ истицао, не познаје православно хришћанство, не зна шта је исихазам, боље познаје и више припада фаустовској култури која је “укорењена у просветитељском пориву доминације над природом“ и против православља користе исте аргументе, исто знање, као и људи са Запада, као што је Тејар де Шарден[10]), каква је православна и светосавска култура, најбоље описује Св. Јустин Ћелијски: “He спољње, насилно, механичко наметање, већ унутрашње, драговољно, лично усвајање Господа Христа непрекидним практиковањем хришћанских врлина – ствара царство Божје на земљи, ствара православну културу… Знате ли шта значи: бити светосавски православан? – To значи: непрестано се борити са страстима и гресима у себи и у свету око себе… Када мислиш мисао чисту и свету, знај – ствараш светосавску културу. Свако твоје племенито осећање, свако твоје еванђелско дело, свака твоја добра жеља – неимар је светосавске културе[11]“.

***

У децембру 2013. објавио сам текст “Срби између Берлина и Москве“. Преносим овде део текста, имајући у виду развој ситуације у Украјини и догађаје око (неуспешног) постављање табли са ћирилицом у НД Хрватској (али и да ли је Русија постала ближа, да ли само од одлуке српског народа на референдуму зависи да ли ће Србија постати део Евроазијске уније), у ових годину дана, од децембра 2013. до децембра 2014:

У Србији је веома јак германски лоби. Веома је јак и руски лоби. Постоји и лоби који пропагира сарадњу између Немачке и Русије. Ти људи виде Србију у савезу са ове две државе (које ће, по њима, ускоро формирати нов европски савез)… Занимљиво је да и припадници германског и припадници руског лобија у Србији говоре да “неутралност нема смисла и није могућа“, да се свако мора “одредити“, те да ЕУ или ЕА “нема алтернативу“, и то док пропагирају савез између Немачке и Русије. Разумем да се морамо определити ако су објавили рат, или се припремају за рат… Србију би данас у Европску унију или Евроазијску унију могла да уведе само тоталитарна власт, која неће спроводити вољу народа. Међутим, нико од њих у томе не би успео, јер би изазвао дубоке поделе међу Србима, међу грађанима Србије.[12]

То сам писао пре 11 месеци. Да Немачка не може бити стратешки партнер Русије све више Руса схвата, и све се више појављују текстови попут овог – “Ни Немачка није пријатељ Русије, њоме и даље владају они које су дресирале САД“, у коме аутор Антон Хашћенко пише: “Чинило се да би наш савезник могла постати Немачка. Али, авај, без обзира на сву своју економску моћ и заједничке интересе са нама, политичке елите те државе, које су формиране под будном контролом Запада после Другог светског рата, све до данас се нису ослободиле комплекса европске инфериорности и боје се да их неко не осумњичи да нису предане изабраном курсу. Из овог угла гледано, политичка оријентација немачких елита  – поводом поимања свог места у западној хијерархији – мало по чему се разликује од свести оних који су дошли на власт у Кијеву… Морамо помагати пријатељима Русије, окупљајући око себе присталице по свету, а сарађивати са западним светом ослањајући се искључиво на хладнокрвне рачунице.[13]“. Други Рус, Максим Соколов, овако пише: “Већ је много година откако је хегемонија Немачке неспорна и она гвозденом вољом управља евро-унијским провинцијама – питајте бар Грке. Проширење ЕУ у правцу Украјине потпуно се уклапа у логику садашњег Drang nach Osten[14]“.

Ово није напад на Немачку (волео би да грешим у вези свега што пишем), није у питању мржња или освета према Немцима (и Аустријанцима), већ покушај да се оним наивним Србима, који нису спремни да се продају ни за евре (а не само за доларе), објасни права природа Европске уније у којој ће се за пар деценија Немачка питати као САД пре пар деценија. Немачка – за Србију – постаје већа опасност од САД. За пар деценија Немачка ће бити још моћнија, а САД слабија држава – можда ће се САД распасти на више држава. Они који се највише боре против САД остали су у времену када је та држава била једина суперсила. Они који говоре да је настао мултиполаран свет, о САД и даље говоре као о јединој суперсили, светском хегемону. САД то више нису.

Немачка неолиберална елита увек ће пре бити међу глобализаторима, него што ће прихватити “руски систем“, односно хришћански начин живота. Неолиберали (припадници фаустовске културе) ако нешто не могу да поднесу, то је православан начин живота, то је светосавска философија живота[15].

***

Какве одлуке доноси тренутна власт? Председник СНС и тренутни председник владе уверен је да ће “без обзира ко буде био на власти, Србија морати да настави да поштује дату реч, да иде ка ЕУ, али и да не руши односе са Русијом[16]“. Пре тога је за CNN изјавио да “ми (Срби) знамо да смо изазвали Први светски рат“, а након тога, на састанку Трилатералне комисије у Београду, изјављује: „Ми желимо да редефинишемо свој положај у Европи. Србија није разумела догађај од пре 25 година када је пао Берлински зид… Налазимо се на новој историјској прекретници одлучни да мењамо себе[17]„. Након тога, следи изјава Весне Марковић, посланице владајуће СНС и чланице Одбора за спољне послове и Одбора за европске интеграције скупштине Србије: “Сматрам да је потписивање Бриселског споразума, али и његово усвајање у Народној скупштини, веома важно за Србију у решавању проблема који су годинама уназад стављани под тепих… С обзиром на веома развијене економске, билатералне односе, али и значај у ЕУ, Немачку видим као кључног партнера Србије у будућности[18]“. Дан након ове изјаве, и пар недеља након што је хрватска компанија купила још један српски бренд, председник владе Србије под окупацијом изјављује да Србија неће уводити реципрочне мере НД Хрватској, пошто НДХ онемогућује српско-арапској авио-компанији да послује на тржишту НДХ[19]. Другим речима, он не сме да се упушта у то зато што иза НДХ као покровитељ стоји Немачка, али и зато што је хрватска обавештајна служба у Београду јача од српске. Хрвати и Немци имају више медија у Србији у свом власништву од самих Срба (управо ти медији највише распирују мржњу према Албанцима, после дрона на фудбалској утакмици између Србије и Албаније у Београду, и према Турцима, после убиства навијача Црвене Звезде које се догодило пре кошаркашке утакмице у Истанбулу. Да ли неко на Западу спрема Србе за рат са муслиманима и обрнуто? Зашто би Срби овај пут бранили Беч/Запад, када Запад више није хришћански?). Знамо колико председник СНС и председник владе зависи од медија и да би без подршке медија брзо изгубио популарност и власт.

Курир, један од медија у власништву немачких и хрватских компанија, поред Данас-а и Блиц-а, пружа највише медијског простора тзв. Трећој Србији из Новог Сада (која је украла идеју и назив од Треће Србије из Београда, чији сам законски заступник[20]). Две године упозоравам да су они створени од стране СНС, а СНС су створили Немци, тако да је ова тзв. Трећа Србија лажна патриотска организација, убачена од стране Западњака међу српске русофиле. Сада полако истина излази на видело. Ево шта о тој тзв. Трећој Србији пише, након посете Србији, Сергеј Правосудов, директор Националног института енергетике (Русија): “У Србији Фонд Горчакова организује конференције већ више пута и привукао је пажњу српских политичара. Чим смо допутовали, преко посредника су нам се обратиле вође покрета Трећа Србија… Како је познато Трећа Србија наступа под лозинком независности Србије од САД, али се у ствари ова партија оријентише на Александра Вучића. Средином октобра Трећа Србија је у Београду организовала конференцију Нова Европа, коју је неформално посјетио А. Вучић и поздравио њене учеснике. Лидери Треће Србије пожељели су да се састану са нашом делегацијом у Београду да би разговарали о могућој сарадњи. И ето, док су наша делегација и представници Треће Србије сједили за вечером, десио се непредвиђен случај. Један од чланова наше делегације, под утиском мог реферата, почео је да протестује: ‘Александар Вучић проводи отворену антируску политику. Он покушава да истисне из Србије Гаспромњефт. Он блокира градњу Јужног тока, тј. проводи апсолутну прозападну политику. Зашто се наш предсједник Владимир Путин сусреће са Вучићем? Треба јавно објавити да је он непријатељ и Русије и Србије.’ Послије ових изјава на лицима лидера Треће Србије појавила се невјерица и страх. Убрзо су устали од стола и отишли, на тај начин не наставивши никакве заједничке пројекте са Фондом Горчакова[21]“.

До сада су се као лобији који се боре за превласт унутар СПЦ помињали босански, црногорски и разни други лобији, међутим, како ствари стоје, унутар СПЦ је тренутно најјачи немачко-хрватски лоби. Пред вама су две изјаве, на тему екуменизма, двојице Владика СПЦ, који су “духовна чеда“ Владике који контролише информативну службу СПЦ (дакле, информативну службу СПЦ контролишу екуменисти, а српску владу и српске медије германофили).

Митрополит загребачко-љубљански Порфирије: “За поједине је екуменизам зло, издаја православног идентитета. За мене је насушна потреба за сведочењем, братољубивим дијалогом, као суштином Цркве. Христос је рекао: ‘Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду, да свет верује да си ме Ти послао.’ Често заборављамо да имамо више година јединства него раздељености. Надам се да ће овај нови миленијум водити јединству. Императив је јеванђеља да радимо на јединству, упркос свим препрекама, уздајући се увек у Божју помоћ и промисао Његову[22]“. Владика аустријско-швајцарски Андреј: “После Другог светског рата хришћанском свету је било јасно да стоји на рушевинама свих историјских европских тековина. Екумена је била логички излаз из ситуације… Ја сам против теорија кад се каже – Римокатоличка црква није успела да силом потчини Исток својим учењима, па сад то покушава на ‘перфидан’ начин или преко ‘нејасних’ разговора. Разговори су врло јасни и теку кроз институционализоване гремије. И теку добро. Да не би на крају људи прстом показивали на нас и рекли сви ће се на крају спојити и разумети, само хришћани не[23]“. Да ли су владике заиста екуменисти, или су само “безазлени као голубови“, или су и “лукави као змије“ да би добили простор за рад са својим верницима? То ће се ускоро показати.

Како другачије завршити овај део, осим речима Св. Јустина Ћелијског из 1971. године: “Немојмо се изговарати сентименталним и празним фразама о ‘времену’, о ‘духу времена’, или о ‘духу екуменизма’ који влада у свету, или о ‘дијалогу љубави’ који тобож загрева срца наших савременика насупрот досадашњим ‘вековима мржње’, или другим сличним лицемерним фразама. Такав став је површан, и неистинит, и игнорантски, и лажан. Лажан је, јер уместо ‘љубави Истине’, уместо ‘истиновања у љубави’ (Еф.4,15), уместо љубави ка Истини Богочовечанској, протагонисти споменутих штурих фраза ‘ходе као незнабошци у празности ума свога’ (Еф.4,17) и даве се у мртвом мору европског лакомисленог човекопоклонства и човекоугађања… Светоотачко, и од Апостола наслеђено мерило љубави према људима и односа према јеретицима, потпуно је Богочовечанско, и богонадахнуто је изражено у следећим речима Св. Максима Исповедника: ‘Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу, Боже сачувај! него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу. Јер шта може вернима бити милије него да виде да се растурена чеда Божја саберу у једно (Јн.11,52)…

…Преосвећени Оци, зашто смо постали зечји род? Где је слобода којом нас Господ Христос ослободи? (Гал. 5,1): слобода од греха, слобода од смрти, слобода од зла, слобода и од самог творца зла – ђавола… Зато је прва и последња потреба наша данас: вратити се на православни пут Светих Отаца у сваком погледу и на сваком попришту црквеног живоша и рада… Само то, и само то може нас кукавне и јадне спасти и ослободити робовања разним човекоугодништвима и човекослужењима, и спрати мноштво досадашњих грехова наших. Јер то робовање је равно идолопоклонству, равно служењу лажним идолима нашег анархистичко-нихилистичког века.[24]

На крају, као додатак, пар реченица од стране старца Пајсија Светогорца: “Ако хришћани не постану исповедници, ако се не супротставе злу, рушитељи ће бити још бестиднији. Али данашњи хришћани нису борци. Ако Црква ћути да се не би сукобљавала са државом, ако митрополити ћуте, ако ћуте монаси, па ко ће говорити?… Ми сада говоримо да смо православни иако, на жалост, често само носимо име православних али не живимо православним животом[25]“.

Цео текст:

Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (26. део)

http://nikola5.wordpress.com/


[1] Освалд Шпенглер: “Пропаст Запада“, ИНП Књижевне новине, Београд, 1989.

[2] Срђан Милошевић: “Зашто кажеш ‘два тоталитаризма’, а мислиш само на један?“, Пешчаник, 12.11.2014. http://pescanik.net/zasto-kazes-dva-totalitarizma-a-mislis-samo-na-jedan/

[3]  Гинтер Грас: “Трећи светски рат је почео“, Време, 13.11.2014.

[4] Jakob Augstein: “Alien vs. Predator“, (Spiegel, 20.11.2014.) Пешчаник, 22.11.2014. http://pescanik.net/alien-vs-predator/

[5] Пар дана након што сам написао ове редове, и Мухарем Баздуљ се у тексту у Политици осврће на текст Јакуба Аугштајна: “Инокосни гласови – попут Аугштајновог или Плацековог – готово да се могу набројати на прсте једне руке… Поставља се питање: зашто је за многе толико узнемирујућа чињеница да неко кога не могу олако отписати као мрачњака и националисту симпатише Путина и сматра се његовим фаном?… Са свешћу да Словен није Немац (и да Немац није Словен) почиње могућност равноправне сарадње Словена и Немаца, почиње оно за шта се у последње време залаже неколико истакнутих фигура у немачком јавном животу, укључујући Аугштајна и Плацека, почиње разумевање чињенице да интереси Запада нису једини интереси који су у глобалној политици унапред задати и аксиоматски.“ – Мухарем Баздуљ: “Словен није Немац“, Политика, 27.11.2014. www.politika.rs/Sloven-nije-Nemac

[6] Напомена 27 (23. део)

[7] “Sputnik news: Пребројавање – ко је у УН гласао за а ко против руске резолуције против величања нацизма (инфографика)“, Глас Русије, 24. 11. 2014, Стање ствари, 27.11.2014.

http://stanjestvari.com/2014/11/27/sputnik-news

[8] Kнез Николај Сергејевич Трубецкој: “Европа и човечанство“, Логос, Београд, 2004.

[9] Напомена 15 (25. део)

[10] „Модерни свет је свет у еволуцији; према томе, статичне идеје о духовном животу морају се преиспитати, а класично Христово учење мора се поново протумачити.“ Пјер Тејар де Шарден (1881-1955), језуита и научник из Француске. (Ево како јеромонах Серафим Роуз, Американац који је рођен у Калифорнији 1934. године, описује Тејар де Шардена: “Еволуциона философија Тејар де Шардена је, строго говорећи, спој модерне философије и римокатолицизма. У тејардизму је римокатолицизам уистину дошао до крајње границе своје хуле на истинско учење Цркве Христове. Оно, што се у овој философији назива Христом је управо оно што Православље именује као антихриста: лажни христос који човечанству обећава ‘духовно’ царство овога света. У тој философији је идеја и предукус другог света, којим се православни хришћани разликују од других људи, потпуно поништена. Иако недовољно познати већини православних хришћана, Свети Оци Православне цркве изложили су јасно учење о природи света, о Божијем стварању и о првоствореном човеку, којим одговарају на сва питања која би модерни православни ‘богослови’, не знајући за православно светоотачко учење, могли сматрати неизвесним и тешким.“ www.svetosavlje.org/SerafimRouzTumacenjePostanja)

[11] Напомена 15 (25. део)

[12] Никола Варагић: “Срби између Берлина и Москве“, 9. децембар 2013.

http://nikola5.wordpress.com/2013/12/09/%D1%81%D1%80%D0%B

[13] Антон Хашћенко: “Ни Немачка није пријатељ Русије, њоме и даље владају они које су дресирале САД“, Факти, 11.11.2014. www.fakti.org/nemacka-nije-prijatelj-rusije

[14] Максим Соколов: “Не зову Европску унију случајно и Светом Римском империјом немачке нације“, Факти, 27.11.2014. www.fakti.org/ne-zovu-evropsku-uniju-slucajno-i-svetom-rimskom-imperijom-nemacke-nacije

[15] Свети Нектарије Егински: “Кад човек схвати циљ свога живота, и да је он чедо Оца Небеског, то јест Најузвишенијег Добра, тада са презиром гледа на добра овога света. Да, врлински човек трпи искушења и понижења, али се у дубини срца свога радује, јер му је савест мирна. Свет мрзи и презире људе врлине, али им и завиди, јер бива оно што су говорили и наши претци: ‘врлини се и непријатељ диви“’.

[16] „Србија не води ни политику мржње према Русији, нити проруску политику, већ српску политику, без обзира шта о томе говоре острашћени људи са обе стране“. Политика, 03.11.2014. www.politika.rs/Vucic-Vodim-srpsku-politiku

Коментар редакције Данас: “У београдском хотелу ‘Краун плаза’ одиграо се самит европског огранка Трилатералне комисије. А слика је међу учесницима приказивала како Мила Ђукановића, Милорада Додика и Александра Вучића, тако и бившег шефа Европске централне банке Жан-Клода Тришеа, док су новине извештавале да су присуствовали и председник банке Голдман Сакс Питер Садерланд, бивши чешки министар Владимир Длух, посланик Бундестага Михаел Фукс, гувернер Националне банке Белгије Лук Коен, те министри Ивица Дачић, Зорана Михајловић… Трилатерална комисија је пажљиво и редовно пратила дешавања на Западном Балкану, као што су и поједини њени чланови имали важну улогу у њима, поручио је Трише, помињући Ричарда Холбрука, Карла Билта, Волфганга Ишингера… Премијер Вучић је пак уваженим представницима глобалне елите поручио да је Србија неповратно на путу ЕУ“. “Марширање ка ЕУ“, Данас, 04.11.2014. www.danas.rs/marsiranje_ka_eu

[17] “Главна звезда Трилатерале био је Вучић. Он је имао своју прилику да се представи светским моћницима. И то је добро урадио. Толико да је у једном тренутку један од најмоћнијих људи у сали поручио другим лидерима Балкана како морају да се потруде да науче енглески, јер данас и Французи причају енглески.“ “Шта је ко коме рекао на Трилатерали“, Недељник/Курир, 06.11.2014. www.kurir.rs/sta-je-ko-kome-rekao-kada-su-se-iskljucile-kamere-na-trilaterali

[18] “Немачка кључни партнер у будућности“, Данас, 26.11.2014. www.danas.rs/nemacka_kljucni_partner_u_buducnosti

[19] “Неће бити узвратних мера Хрватској“, Данас, 28.11.2014. www.danas.rs/nece_biti_uzvratnih_mera_hrvatskoj

[20] О настанку Треће Србије видети пост: ТРЕЋА СРБИЈА (Београд)

Видети и напомене 9 и 10 (24. део “Промене свести“) и напомену 1 (25. део).

[21] Сергеј Правосудов: “’Обојена револуција’ и антируска политика Александра Вучића“, Евроазија.инфо, 25. 11. 2014, Стање ствари 26.11.2014 http://stanjestvari.com/2014/11/26/%D1

Овде треба додати – подсетити – и да је говорник на конференцији “Нова Европа“ био и бивши амбасадор Русије у Србији, А. Конузин.

[22] Митрополит Порфирије: “Екуменизам је насушна потреба за братољубивим дијалогом“, Српски тједник Новости, 28. 10. 2014; http://stanjestvari.com/2014/10/30/

[23] Владика Андреј (Ћилерџић): “Морамо да имамо обзира према Католичкој цркви“, РТС, 2. 11. 2014; http://stanjestvari.com/2014/11/03/%D0%B

[24] Свети Јустин Ћелијски, Одговор на анонимну дописницу (писмо упућено онима који воде СПЦ), Манастир Ћелије, Ваљево, О светом Сави, 1971. године. Борба за веру/Стање ствари – поводом преноса моштију Св. Јустина Ћелијског у манастиру Ћелије, 14.06.2014.

http://stanjestvari.com/2014/06/14/%D0

[25] Старац Пајсије Светогорац: “Ако Црква ћути да се не би сукобљавала са државом, ако митрополити ћуте, ако ћуте монаси, ко ће говорити?“ (Православнајапородица),

Стање ствари, 08.10.2014. http://stanjestvari.com/2014/10/08/D1

 



Categories: Преносимо

6 replies

  1. Autor ovog konfuznog clanka ocigledno ne voli Zapad
    Za njega su Nemci samo protivnici Slovena. On nigde ne pominje znacajnu kulturnu i ekonomsku saradnju izmedju nasih zemalja, on kao da ne zna da vise stotina hiljada Srba zivi i radi u Nemackoj i Austriji.

    Za njega Republika Hrvatska ne postoji. On je u clanku naziva NDH !

  2. @Deda Djole

    Нисте добро прочитали. Написао сам да би волео да грешим, да ово није напад на Немачку, да нема мржње, освете према Немцима, помињем недужне Швабе (пример са девојчицом коју је Пекић волео)… Све лоше о Немцима је углавном од самих Немаца, оно што су они о себи писали.
    Прочитајте текст поново.
    Моје мишљење је да Немачка ради на томе да Србија нестане, да Срби нестану. За сада су то постигли у НДХ, на КиМ, али је циљ и нестанак Српске и разбијање Србије. Да ли ви мислите другачије? Да ли примате пензију из Немачке па се плашите и да мислите другачије?

    У овој НДХ нема Срба као и у оној НДХ. Док је постојала (социјалистичка) Република Хрватска било је Срба. Шта је спорно? Шта вам смета? Шта није истина?

  3. Драги г. Варагићу, дуго размишљам о Вашем чланку. Мислим да треба да узмете у обзир и то да су српски национ, од онога тренутка када се Доситеј Обрадовић уписао као студент из тада непостојеће земље Србије на Универзитет у Халеу, развијали у највећој мјери њемачки ђаци. Баш због тога што су озбиљно примали Фихтеово „Бити Нијемац и бити човјек то је једно исто“, они су изградили националну државу или у пречанским крајевима елиту, која је могла да парира њемачко-аустријском утицају. У томе су били далеко трезвенији од „Паризлија“. Те ђаке налазимо од најбољих љекара, техничара, историчара,педагога, војника, само да поменем Живојина Мишића. Наравно, ствар не може да се генерализује, Бранислав Петронијевић никада није много полагао на национални ангажман, тек је под притиском одбјеглог њемачког Јеврејина, врхунског философа и педагога, Артура Либерта, 1938.г. основао Српско философско друштво.
    Друго, не постоји њемачки лоби у нашој православној цркви. Постоји снажан њемачко-аустријски притисак, некада доброхотан, некада нескривено кроатофилан, од организација као што је Про ориенте и друге. О томе је доста свједочанстава оставио академик Дејан Медаковић. Уосталом, у римокатолика постоји подјела посла по којој Италијани стално нуде шаргарепу, а Њемци, ево већ по дугој традицији предсједници Папске конгрегације за јединство хришћана, носе штап.

  4. @Varagić Nikola
    Покушаћу, да Вам одговорим на питање о поуци. Као аутор текста, који је само део Вашег обимнијег рада, нема потребе да полемишете. Има смисла на коментаре одговарати, када се ради о постављеним питањима оних којима се чини, да је нешто непотпуно. Вама Деда ђоле каже: Autor ovog konfuznog clanka ocigledno ne voli Zapad
    И то би за Вас једино м0рало да буде битно. Деда ђолетови коментари су познати и нису нови. На Вашем месту ја бих покушао, да видим, поново прочитам свој текст и размислим о проблему „конфузан“ чланак. Ето јавио се и Александар и „размишља“ о тексту. И мени се чини, да је текст недовољно разумљив. То је нешто што је порука коментара. Претпостављам, да је циљ допрети на разумљив начин до читалаца. Остало за Вас као аутора није важно. Ауторски чланак се може коментарисати само другим ауторским чланком. Као да ми коментатори, имамо право, да сугеришемо и тражимо измене у ауторском тексту!!?? Много сте прочитали, много рада уложили, да би сте о Вашем ауторском тексту „ћаскали“ са Деда ђолетом или са мном. Наравно, да то не важи, када су на дневном реду туђи текстови. Ту смо онда сви слободни да паметујемо.

  5. @Александар Живковић

    То за лобије је више иронично, пошто нисам веровао много ни у те раније лобије, а надам се да ни овај лоби не постоји стварно. Зато сам након цитата оставио могућност да је циљ да се несметано ради са верницима. Надам се да ће СПЦ остати јединствена и на путу Светих Отаца. Ово је мој мали прилог да остане на том путу.

    Слажем се и ово за Немце. Писао сам о томе у претходним деловима, ово је из 26. дела Промене свести, и то краћа верзија за Стање ствари. Тема овог дела није наш однос према Немцима, него Немаца према Србима. Још да додам да постоје добре ствари код и од Немаца, то не спорим, писао сам и како су Гете и остали волели српску народну пезију, како су топло примили Вука на универзитетима на којима је био и Доситеј, како Петер Хандке брани Србе, нисам против реда и рада, развоја технике и науке, ја само истичем оно питање да ли наука може да суди о свему, па и Богу, па зато стављам цитате попут овог Св. Јустина о европском човеку, као што сам у претходним деловима помињао разне философе од Декарта до Шестова и Берђајева. Са тим у вези је и неразумевање између оних који припадају фаустовској култури и православних хришћана. Зато, овде нема никакве мржње, у скоро сваком делу подсећам да је ближњи и незнанац, да треба љубити и непријатеље… Све то важи и за Немце, и за Хрвате, често пишем да у Христу нема ни Србина ни Хрвата… Кроз све то истичем да је погрешно радити на “вечном миру“ док “се не догоди оно раздвајање добра и зла, које омогућује једино Христос у Цркви, и ради којег ће он доћи да суди“.

    @слободан млинаревић

    Слушам рок, џез… док пишем овај коментар слушам Ле(о)нарда Коена, омиљени у класици ми је Густав Малер (поред Стравинског), толико о томе да “Autor ovog konfuznog clanka ocigledno ne voli Zapad“.
    Не видим зашто не би “ћаскао“ са вама, односно одговарао на коментаре. Видите да ми се господин Живковић лепо обраћа, како да не одговорим.

  6. Жао би ми било, драги г. Варагићу, да изгледа да имам проблема са Вашим текстом и његовим закљуцима. Само сам асоцирао на наше немачке ђаке који су имали градитељску улогу у српској државности и култури, често, баш због школе коју су прошли, темељнији и противнемачкији од до данас фаворизованих Паризлија. Један изузетк међу „Паризлијама“, био је Станислав Винавер, нек сјећањем на њега завршимо ову „полемику“. Радо ћу да читам Ваше раније и будуће текстове.

Оставите коментар