Ознаке

, ,

kijevska-rusijaКијевска Русија Георгија Вернадског сматра се за класично дело историографије о средњовековној Русији. Издата је први пут на енглеском језику 1948, као део замисли Георгија Вернадског и његовог колеге, историчара Михаила Карповича, да у серији од десет књига обраде практично целокупну руску историју. Иако ова замисао није у целости реализована, због Карповичеве смрти, Вернадски је за њу написао пет књига које су живо сведочанство о његовом свестраном познавању ране руске историје, отелотвореном у Кијевској Русији, другој књизи ове серије. Више детаља о књизи можете пронаћи у приказу Милоша М. Милојевића.

Одломке из књиге који ће у пет наставака бити објављени на Стању ствари  одабрао је историчар и преводилац Урош Миливојевић. Захваљујемо се власнику издавачке куће Утопија, Мирославу Крстићу, на његовој доброј вољи да уступи материјал за објављивање. Књигу Георгија Вернадског можете наручити преко интернет сајта Утопије.

Георгије Вернадски: Кијевска Русија и западни суседи

Георгије Вернадски

Георгије Вернадски

У 12. и почетком 13. века, некада јединствена Кијевска Русија била је подељена на читав низ мањих кнежевина којима су господарили потомци Јарослава Мудрог. Ове разједињене државице су повремено склапале савезе, а повремено су у своје међусобице увлачили и суседне владаре и народе. Управо у овом периоду, у деценијама које су претходиле навали Татара, две најзападније руске кнежевине, Халич (Галиција) и Волинија биле су у сталној борби са суседима Угрима и Пољацима. Поред Источне Европе, Прибалтик је такође био позорница на којој су се руски кнежеви огледали са својим суседима – паганским Литванцима и Летонцима, као и са Пољацима. Прилике су се додатно погоршале појавом новог противника у другој половини 12. века – немачких витешких редова мачоносаца и тевтонаца који су се брзо показали као агресиван и неугодан сусед. Преносимо вам одломке из поглавља „Савез руских кнежевина 1139-1237“ из обимне монографије Георгија Владимировича Вернадског „Кијевска Русија“.

Руске кнежевине и њихови западни суседи крајем 12. и почетком 13. века

Историја односа Русије и Пољске у кијевском раздобљу може се поделити на два периода: први је трајао од краја 10. до средине 12. века, а други од средине 12. века до монголске провале. Током првог периода, Русија и Пољска биле су централизоване државе, док су у другом обе државе представљале лабаве савезе у којима централна власт није имала никакав домашај. Самим тим, сукобе између кијевских кнежева и пољских краљева у првом раздобљу чиниле су борбе две државе. У другом периоду, сукоби су попримили локални карактер, тако да су међу руским кнежевинама само Волинија и Галиција биле непосредно погођене.

За време првог раздобља, пољски краљеви су током 11. века два пута покушали да заузму Кијев, користећи се подужим сукобима између руских кнежева. Краљ Болеслав I ушао је 1019. године у Кијев као савезник кнеза Свјатополка I, док је Болеслав II освојио град 1069. као заштитник кнеза Изјаслава I. У оба случаја, Пољаци нису могли трајно да наметну своју власт Кијеву, па је њихова окупација била кратког века.

На самрти, 1138. године, краљ Болеслав III поделио је Пољску на апанаже намењене својим синовима, чиме је завршен период јединствене државе. Његова опорука била је слична последњој вољи Јарослава Мудрог. Током братоубилачке борбе која је уследила, престо Кракова је имао исту улогу у пољској политици као кијевски у Русији, будући да је био поштован у читавој земљи. Од свих синова покојног Болеслава, Мјешко Старији показао се као најмоћнији владар у својој кнежевини. Он је покушавао да обузда племство и заступа интересе владарске ризнице. Његова социјална и финансијска политика изазивала је сталне сукобе са племством. Његов млађи брат Казимир Праведни, с друге стране, тежио је да задовољи великаше, чиме је стекао популарност код племства. Он је успео да прошири власт над много више градова и области него било који од његове браће, али је она почивала на крхким темељима.

И Мјешко и Казимир су преко династичких бракова својих синова и ћерки успоставили блиске породичне везе с бројним руским кнежевима. Управо због пријатељских односа пољских и западноруских владарских породица, бољари из западне Русије нису увек сматрали пољске владаре за странце и понекад су Пољацима чак давали предност над руским кнежевима. Када је Роман Мистиславич 1199. године, уз пољску помоћ, најзад заузео Халич, бољари су упутили посланство Казимировом сину Лешеку Белом, нудећи му престо Галиције. Очигледно је да су бољари у овом случају били заинтересованији за своје друштвене привилегије него за национални аспект владавине. Бољари су зазирали од Романа јер је био немилосрдно сузбио привилегије волинијског племства.

Односи између Романа и Лешека, који су у почетку били пријатељски, погоршали су се због верских и личних разлика. Лешек је био посвећен римокатолик, па је, вероватно на његов предлог, папа упутио своје посланике Роману 1204. године. Папа је наваљивао да Роман прихвати католичанство, обећавајући му да ће га ставити под заштиту Мача Св. Петра. Романов одговор, према речима летописаца, био је веома упечатљив. Кнез је папским посланицима показао свој мач и упитао их: „Да ли је папин мач сличан овом мом? Докле год могу да носим свој мач, други ми није потребан.“ Мора да је Романова ароганција прилично увредила Лешека. Поред тога, између њих двојице постојале су и личне размирице. Пошто је помогао Роману да овлада Галицијом, Лешек је руског кнеза сматрао за свог вазала. Ипак, Лешекова рачуница није била тачна. Роман је био један од водећих руских кнежева тог доба и није био расположен да било којег владара прихвати за свог сизерена. На крају је Лешек уз помоћ свог брата, мазовског војводе Конрада, предузео изненадан поход против Романа. Кнез је био неприпремљен – убијен је у првој бици (1205).

Николај Неврев: Роман Халички прима посланство папе Иноћентија Трећег (1875)

Николај Неврев: Роман Халички прима посланство папе Иноћентија Трећег (1875)

Мађари су након Романове погибије поново заузели Халич (Галицију). Недовољно снажан да их протера, Лешек се опет окренуо Русима и позвао новгородског кнеза Мистислава Смелог да дође у Халич. Када је и Мистислав прекомерно ојачао за укус Пољака, они су се удружили са Угрима против њега али безуспешно. Такође, Пољаци нису могли да спрече младог кнеза Данила, сина Романа Мистиславича, да обнови власт у Халичу током четврте деценије 13. века.

Уопштено, у овом периоду Пољаци нису имали много изгледа да учврсте своју власт над западном Русијом, како због снаге Руса тако и због сталних интервенција Угарске. У том политичком троуглу, Руси су успели да сачувају своје земље упркос читавом низу привремених преокрета.

Ривалитет у међународним односима у литванским и источно-балтичким крајевима био је подједнако сложен као у Галицији. Пољаци су били заинтересовани за литванске прилике колико и Руси. Недуго затим и Немци су свој „Продор на Исток“ (Drang nach Osten) проширили на источнобалтичку област. У исто време, Данци и Швеђани покушавали су да се пробију у Естонију. За разлику од Руса и Пољака, током кијевског раздобља Литванци нису успели да постигну било какво политичко јединство. Свако племе имало је своје поглаваре, а повремено се дешавало да се два или више племена уједине против страног непријатеља. Ипак, такви савези су били кратког века. У 12. веку, већина литванских племена још увек је била паганска.

У проучавању руско-литванских односа у кијевском раздобљу поново је важно разликовати руску политику током периода надмоћи Кијева од оне из времена савеза руских кнежевина. У првом периоду, руски походи против Литванаца – нпр. у време Владимира I – били су националног карактера. Касније су сукоби са Литванцима имали само локални значај. Једино су западноруске земље попут Волиније, Полоцка, Пскова и Новгорода биле заинтересоване за литванске и источнобалтичке прилике.

У почетку су Руси били агресивнији од Литванаца, Летонаца и Естонаца. Кнежеви Новгорода чврсто су држали власт над истоком Естоније и над северним делом Ливоније (данашње Летоније), где је основан руски град Јурјев. Кнежеви Полоцка постепено су проширили своју власт над крајевима око Западне Двине све до речног ушћа. Волинијски кнежеви били су ништа мање активни у потчињавању литванских племена. Кнез Роман у летописима је запамћен по својој суровости према литванским заробљеницима које је, према легенди, на својим имањима упрезао у плугове уместо волова.

Када су се Немци појавили на источном Балтику, Литванци и Летонци постали су опаснији по Русе. У појединим случајевима ратовали су као помоћни одреди на страни Немаца. У другим, пак, случајевима, не желећи да се потчине Немцима, кренули су у сеобу ка истоку, при чему су се на крају сударили с Русима.

Испрва, почевши од 1158. године, Немци су због пословних интереса били заинтересовани за област источног Балтика. Убрзо су стигли и мисионари, а затим и војници да заштите немачку трговину и веру. Важно је нагласити да је првобитни циљ мисионара био да покрсте паганске Летонце и Литванце. Касније су немачки крсташки походи били уперени и против многобожаца и против православаца. Немачки мисионар Мајнхарт стигао је око 1186. године у Ливонију у пратњи групе трговаца. Он је замолио кнеза Полоцка за дозволу да ради на преобраћењу Летонаца у хришћанство. Дозвола је издата и Мајнхарт је изградио цркву – а узгред и тврђаву око ње – у Ишкили на доњем току Западне Двине.

Прва немачка испостава у Ливонији у почетку је била под црквеном јурисдикцијом бискупије у Бремену. Крајем 12. века, у тој области већ су живели бројни немачки ходочасници. Да би убрзао освајање Ливоније, Алберт од Буксхевдена, трећи бискуп по реду, посетио је владаре Шведске и Данске, као и бројне немачке великаше, тражећи њихову помоћ. Уз помоћ данске флоте, Алберт је 1201. године основао Ригу. Наредне године, створио је Ред мачоносаца, познат и као Ливонски ред. Симболи Реда били су крст и мач, који су убрзо постали и симболи читаве немачке офанзиве у Ливонији. Немачки цар је 1207. године Алберту доделио Ливонију као феуд. Бискуп је, пак, са своје стране, једну трећину земље дао у власништво мачоносцима.

Како су кнежеви Полоцка читав басен Западне Двине сматрали својом територијом, бискуп Алберт је у почетку био опрезан, инсистирајући на томе да је заинтересован искључиво за мисионарски рад међу домородачким становништвом, а не за територијална освајања. На Западној Двини Руси су држали два утврђена упоришта: Кукејнос (данас Кокнесе у Летонији), на око четрдесет километара узводно од Ишкиле, и Герцике (данашња Ерсика), који се налазио на око пола пута између Риге и Полоцка. Ипак, руска власт над околним летонским и литванским племенима била је слаба. Домороци су морали да плаћају данак, али су иначе били слободни. Сада су и Руси и Немци тражили њихову оданост и домороце је самим тим снашла жалосна судбина. Према летописима, они су у појединим случајевима коцком одлучивали коју веру да прихвате – немачку или руску.

Локални руски кнежеви, под врховном влашћу полочког кнеза, повремено су били спремни да се нагоде с Немцима. Вјачко, кнез Кукејноса, појавио се у Риги и понудио бискупу половину свог града у замену за заштиту од локалних племена. Бискуп је радо прихватио ту понуду, али није могао да заштити Вјачка од сопствених следбеника – немачких витезова. Један од њих је опљачкао Кукејнос и заробио кнеза. Иако је на бискупово заузимање Вјачко ослобођен, изгубио је поверење у Немце и наредио да се побију они које је Алберт послао у Кукејнос. Када се граду приближила немачка војска, Вјачко је спалио сопствени град и склонио се у шуму, одакле је узнемиравао Немце герилском борбом. У међувремену, Всеволод, кнез Герцике, заснивао је своју политику на споразуму с локалним литванским племенима. С обзиром на то да је био ожењен литванском принцезом, помагао је литванским пљачкашким походима на немачке насеобине. Бискуп Алберт је 1209. године повео поход на Всеволода и заузео и спалио Герицке. Всеволод је тада одлучио да призна бискупа за свог сизерена. Потом је поново доведен на власт у утврђењу, овога пута као Албертов намесник.

Бискуп је 1211. године остварио велику дипломатску победу када је закључио споразум с кнезом Полоцка, којим се руски владар одрекао претензија да опорезује летонска и литванска племена на доњој Западној Двини. Заузврат, бискуп и кнез су склопили савез против Естонаца. Исте године, кнез Пскова је своју ћерку удао за Албертовог брата. Тај потез га је, пак, коштао престола с обзиром на то да грађани Пскова, далековидији од свог владара, нису одобравали политику задовољавања немачких прохтева.

Немачке опасности били су свесни и грађани Новгорода, ништа мање од становника Пскова. Кнез Мистислав Смели је 1212. године опсео летонско утврђење Отепју, јужно од Јурјева, и наметнуо плаћање трибута околним племенима. Новгородска војска је затим 1221. године опленила немачка насеља на реци Гауји, североисточно од Риге. Према немачким хроникама, Руси су уништили бројне немачке цркве, попалили житна поља и у заробљеништво одвели мушкарце, жене и децу. Ипак, Новгорођани нису могли да заузму утврђени Цесис (Венден). Рат се наставио током неколико наредних година, тако што су обе стране гледале како да што више нашкоде једна другој. Немци су 1224. године освојили град Јурјев, који су преименовали у Дорпат. Обе стране су као помоћне одреде користиле домородачке народе – у овом периоду Летонци су подржавали Немце, а Литванци Русе.

Док су мачоносци и Данци спроводили крсташки рат у Ливонији, нови центар немачке агресије створен је у Прусији – Тевтонски ред. Пруси, једно од најратоборнијих литванских племена, опирали су се свим покушајима Пољака који су желели да их христијанизују или покоре. Готово сваке године Пруси су предузимали разорне пљачкашке походе на оближње пољске територије, посебно на Мазовију. На крају је мазовски војвода Конрад, брат Лешека Белог, одлучио да позове у помоћ витезове Тевтонског реда, који су првобитно били организовани у Палестини, али су касније изгубили своју позицију у Светој земљи. Њихово средиште пребачено је у Венецију, где је велики мајстор Реда почео преговоре, прво са угарским краљем, а затим с војводом Мазовије, нудећи им помоћ у борби против непријатеља. Конрад је Реду поклонио област Хелма као базу за будуће операције против Пруса.

Претходница тевтонских витезова стигла је у Мазовију 1229. године. Остали су убрзо пристигли и недуго затим тевтонци су били спремни да поведу немилосрдну офанзиву против Пруса. Организација Реда показала се као веома делотворна, а витешки дух тевтонаца као веома милитантан. Систематичан план похода припремљен је унапред. Сваке године мањи део Прусије био би одређен за освајање. Чим би га крсташи заузели, домороци би били побијени или протерани, а немачки колонисти насељавани. Такође, грађени су замкови и цркве. Списак области предодређених за освајање састављен је у складу са општим стратешким планом. За освајање читаве Прусије било је потребно нешто више од тридесет година, али када је окончано – око 1285. године – земља је била потпуно германизована. Прва област унутар Прусије коју су крсташи покорили био је Торн (Торун), 1231. године.

Папа је 1234. године даровао Тевтонском реду у трајно власништво области Кулм (Хелм) и Торн. Овај папин потез учинио је витезове правно независним од власти војводе Мазовије. Затим је 1237. године наступило уједињење Тевтонског и Ливонског реда, при чему је врховни ауторитет припао тевтонцима. Споразум између два реда произвео је тевтонце у главну војну силу на источном Балтику у наредна два столећа. Како је освајање Прусије било при крају, витезови су се окренули против осталих суседа: Русије, Литваније и Пољске. Конрадов позив тевтонским витезовима да дођу у Прусију показао се као највећа политичка грешка коју је могао да почини неки пољски владар.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ

Advertisements