Ђакон Ненад Илић: Проблем елите

„Никад не треба сумњати да мала група промишљених посвећених грађана може променити свет. Заправо, то је и једина ствар која га је икада и мењала.“

Маргарет Мид, културални антрополог

Реч елита потиче од латинске речи елигере – изабрати. Односи се на изабрану групу унутар неке заједнице, цвет нечега, језгро. Појам елита употребљава да се њиме означи врх друштва – група људи која доноси значајне одлуке, или пропушта да их донесе, што задире у интересе свих припадника тог друштва.

ni-29102014

Захваљујући нашој специфичној историји, елита у последњим вековима код нас није била трајно фиксирана. Народно виђење нестабилности елите најбоље илуструје изрека „поп роди гајдаша, гајдаш попа”. Опасност од багателисања елите док се у породицама рађало пуно деце и није била тако велика. Например, војвода Живојин Мишић био је тринаесто дете својих родитеља! Увек се појављивало довољно нових људи способних да преузму и најсложеније задатке у изградњи и одбрани земље.

Иако, што због прасловенске демократичности коју су регистровали византијски писци, што због уништења аристократије под Турцима, однос према томе ко чини елиту народа није био јасно одређен – ипак је одређено подразумевање хијерахичности у народу увек постојало.

Урођена потреба за онима који ће преузети одговорност и водити народ у сусрету са једнопартијским а затим вишепартијским системом довела је на власт низ проблематичних људи који систематски упропаштавају Србију у незапамћено дугом континуираном периоду. И појам елите и сама реч елита код нас не уживају више никакво поштовање. Потпуно разумљиво кад се погледа чињеница да се у медијском кошмару под појмом елите сабирају страначки каријеристи и послушници, сумњиви богаташи, естрадне личности – сви заједно проблематичног и недефинисаног морала и упитних способности.

Ни кад је стање било нешто боље, са формирањем и одржањем елите није ишло глатко. Многи озбиљни српски умови су то уочавали. Слободан Јовановић анализирао је опасну појаву полуинтелектуалца-каријеристе (о томе су многи у последње време писали), а Јован Цвијић 1921. године, у писму српској напредној омладини упозоравјући пише о болести друштва у коме клике производе лажне величине и убијају енергију промене, снагу покрета који би „могао да повуче за собом и ону огромну масу мање или више млитавих, који чују или и знају за ВЕЛИКИ ПЛАН, али не виде средства, и немају стваралачке енергије…“

„Не само за нас већ и за општу цивилизацију би била добит кад би се тај народ могао као целина културно развијати. Он би по својој даровитости унео нових елемената у општу светску културу, а то је у крајњем резултату циљ рада и појединаца и народа. Али ради тога он мора себе чувати од свих рђавих туђинских утицаја и нарочито неговати оно што је у њему специфично, самосвојно, оплемењавајући га најбољим резултатима страних култура; само тако може и наш народ из себе стварати и давати елементе за општу цивилизацију”.

Наравно, они који желе да се представе као елита добар део овога на речима прихватају, али јасно се види да они нису елита. То су обично они који се „најбоље снађу”, људи који имају одређене способности, али без дилеме стављају личне а не заједничке интересе на прво место. Оваква псеудоелита упропастила је у Србији шта је могла, развукла заједничку имовину, осушила сваку идеју које се дохватила.

Своју „легалност” данашња псеудоелита заснива на систему западне, страначке демократије.

О слабостима западне демократије која се брани Черчиловом духовитошћу да је „демократија најгори облик владавине ако се изузму сви остали досад испробани” нећемо овде трошити превише речи. У сваком случају она спада у „рђаве туђинске утицаје” о којима је говорио Цвијић, а пресађена на неадекватно тло као што је традиционална православна Србија западна демократија само порађа још горе плодове од оних на њеном извору. Очигледно нам је потребан систем који ће одговарати нашим специфичностима, а не интересима колонијалиста који нас гутају.

Да бисмо дошли до прага обнове неопходан је наравно „велики план” који помиње Цвијић, а који за сада немамо. Тај план треба да направи нова елита коју такође још не препознајемо, а он ће бити и критеријум за даље обнављање елите. Кока или јаје? Како да дођемо до елите која ће нас померити са мртве тачке?

На почецима нашег најновијег јадног вишестраначког живота, демократе разних боја вајкали су се што се код нас људи још увек опредељују „не за програме него за личности”. Као да је икад било другачије и као да ће икад овде бити другачије. Не ради се о примитивном степену демократског развоја већ о нашој трајној особини. Православље ставља личност испред било какве идеје. Бог није идеја него личност, откривен као три нераздељиве и несливене личности. Богочовек није идеја него личност, Исус Христос. Светитељи нису идеје него личности. Наравно да пре могу да верујем некој одређеној личности него, неком програму, макар и најпаметнијем. „Ко стоји иза тога“?

Док још нема „великог плана” морамо да дођемо до критеријума препознавања правих личности које ће сачињавати „иницијалну елиту” промене, а паралелно да тражимо начин да се оне удруже и постану реална снага. Само по себи то није лако а режим ће нас у томе својски ометати. Али „свако нека ради свој посао”.

Кроз страначки систем немогуће је обавити тај задатак. Свако ко данас сам за себе изјави да елита и нуди се да реши огромне проблеме у којима се налазимо, већ је, благо речено, сумњив, ако се већ није и дисквалификовао. Исто важи и за онога који ће спремно прихватити да га група око њега рекламира као грло на сточној пијаци.

Наша садашња елита не осећа никакву обавезу према заједници из које је потекла. Заборављајући да њихово богатство и моћ потиче од основног уговора да се неком допусти богаћење, а да заузврат он преузима обавезу заштите правде и осталих вредности, заштиту слабијих, обезбеђивање цивилизацијског минимума за већину, наша политичка, финансијска и интелектуална елита одбацује свој народ и сама се ужурбано ставља под заштиту глобалне власти. Што више уради на уклапању своје земље у светску империју, макар и као колонију, тим више ће заштити своје брзо стечено богатство које увек може пасти под удар неких ревизија друштвеног договора у ровитој, али самосталној земљи.

Наша елита користи корумпирани страначки систем за своје одржавање. Она је и настала уз помоћ искоришћених привилегија из претходног система и обнавља се путем укључивања у власт нових, најгладнијих и најамбициознијих, способних за све компромисе који систем одржавају. Замајавање променама власти унутар таквог режима нису ништа више од обичне игре коју намучени народ понекад доживљава озбиљно а повремено учествује у њој са досадом и незаинтересованошћу.

Обновити елиту, заправо пронаћи праву елиту данас је један од наших најпречих задатака. Како?

Традиционални однос заједнице према елити заснован је био на осећању јединства. Постојао је осећај да је код неких људи конкретно присутно нешто, што у већини постоји само као нејасан идеал и тежња. Прихватање елите и потчињавање одређеној хијерахији било је у циљу проналажења „правог себе”. Резултат је био пожртвованост, оданост, хероизам – с једне стране – и престиж, ауторитет и тиха снага с друге. Однос који ни најјачи тиранин на силу не може да успостави.

Срби који прихватају садашњу српску националну елиту као своју, свесно редукују и сопствену личност на жељу за моћи, новцем и славом, али колико нас заправо тако мисли?

Обновити елиту, заправо пронаћи праву елиту данас је један од наших најпречих задатака. Како кренути у решавање тог задатка?

За почетак било би добро пронаћи пожељне особине оних који ћемо натерати да нас воде без обзира да ли они то хоће или не. Пре персоналних одлука једног замишљеног општенародног сабора било би добро прочистити основне вредности које би требало да одређују елиту. Те вредности код неких су се испољиле а код неких су просто закон по коме искрено покушавају да се владају. Лакше ћемо пронаћи оне којима треба натоварити јарам извлачења заглављених српских кола ако знамо које услове треба да испуњавају. Испоставиће се да су многи од њих непознати широј јавности и зато не треба пожурити са конкретним именима. Знајући услове другачије ћемо почети да посматрамо људе око нас.

Метод замене псеудоелите националном елитом је посебан проблем, чије решење морамо макар скицирати за тренутак кад се стекну околности за деловање. А пошто те околности можда и нису толико далеко, треба прво одговорити на следеће питање:

Које су то особине и вредности које одликују елиту која нам је потребна? У одговору не треба претерати са нереалним и идеалним захтевима, али не треба ни игнорисати тежину ситуације која заиста захтева – праву елиту.

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)



Categories: Преносимо

3 replies

  1. “Да би настала мањина – елита – сваки њен члан мора да се од мноштва издвоји из посебних разлога и то релативно индивидуалних… (уједињење са другим члановима елите долази) после часа у којем се сваки члан елите већ био издвојио од масе… Човека елите од обичног човека разликујемо овако: први захтева много више од себе, а други не захтева од себе ништа, већ је собом задовољан и штавише – очаран. Племенитости достојно је кад човек нема поверења у оно што без претходно уложеног труда затиче да му се врзма по глави: такав човек прихвата као њему достојно само оно што га превазилази и што захтева улагање новог напора да би се досегло. Одабрани људи, а не маса, живе суштински подређено. Такви људи не спознају властити живот све док га не ставе у службу каквих виших циљева. Кад им такви циљеви недостају, постаје им нелагодно и смишљају нове норме, још теже и строжије, којима се покоравају. Такав је живот као дисциплина – племенити живот. Отменост, племенитост, се дефинишу по захтевима и обавезама, а никако по правима. Присвојена права или привилегије нису пасивно имање нити прост ужитак, већ омеђује обрис домета до ког сеже снага личности… Племство је синоним живота проведеног у раду и сталном улагању напора да човек превазилази самог себе… Већина мушкараца и жена није кадра ни за какав напор осим наметнутог, што је нужна реакција на неку спољну потребу. Оно мало познатих људи који су спремни за спонтане и доборовољне напоре јесу одабрани људи, племенити, једини активни а не само реактивни; за њих је живот вечна напетост, непрестани тренинг, а тренинг је исто што и askesis. То су аскете… Није реч о томе да се не сме радити шта је човеку воља, него да се ради оно што свако треба да уради, треба да буде… Није судбина у томе шта нам је воља да чинимо: пре се она препознаје и показује своје јасно, доследно лице у свести да треба да радимо оно што нам није воља да чинимо… Подела друштва на масу и елиту није подела на друштвене класе, већ на класе људи. У сваком друштвеном сталежу може се наићи на масу и на праву елиту.“
    “Побунa маса“ – Хосе Ортега и Гасет

  2. Pomislih da je Nikola još neafirmisani filozof, dok ne shvatih da je u pitanju „privodjenje“!
    Hvala Nikoli na divnom citatu!

  3. Цитат је предиван, али је забрињавајуће ако је тако…Богами нећемо лако стићи до елите… Кажу да су садашње владаре свијета, да их не именујем, питали шта раде ако имају непослушног политичара у некој земљи, а ови су наводно одговорили да оду са торбом пара и купе дотичног. Требао би неко и ко није среброљубац…

Оставите коментар