Ђакон Ненад Илић: Монархија

djakon-nenad-ilicЧим се дотакну политике Срби улазе у острашћене међусобне сукобе. Као да нечији политички избор треба да докаже да је он паметнији или макар обавештенији од осталих, а не да се просто ради о избору начину уређења друштвеног живота који треба трезвено проверити и успоставити на заједничку корист. Политици рационално прилазе само они који од ње живе, и користе је углавном за лично богаћење, а на политички избор у народу највише утичу симпатије и антипатије.

Тако и кад се дотакну питања монархије Срби реагују без много размишљања. Мањи број Срба су симпатизери монархије и они се углавном не труде да своје симпатије према монархизму образложе, а већи део из разних разлога одбија монархију, без много размишљања. Један од основних разлога зашто монархија у Србији иако прирођена, није и широко прихваћена, лежи у маркетиншком неуспеху „пласмана“ на политичком тржишту после пада комунизма личности престолонаследника Карађорђевића. Монархија се процењује демократско-тржишним критеријумима. Од почетка несрећног вишестраначког живота у Србији 90-их година, монархија је посматрана искључиво као питање усвајања или одбијања једног симбола. Круна се посматрала мање-више само као симбол који једноставно треба поставити уместо петокраке звезде. Пошто је круна коначно засела на застави републике (?!) питање монархије је престало да буде занимљиво.

Треба се подсетити да је ствар монархије највише заступао је један од највећих политичких штеточина новијих времена. Све даље промашаје и празилук којим се махало у чишћењу пута испред круне, најбоље симболизује догађај приликом доласка престолонаследника Александра Карађорђевића у Србију. Емотивно очигледно потресеном престолонаследнику, испред аеродромске зграде, недопечени монархисти принели су српску земљу на целивање – у жардињери! И он је ту био принуђен да клекне у потпуно демистификујућем трапавом чину. И сав маркетинг који је уследио био је у сличном духу. Жива истина, ни сам престолонаследник није показао посебне таленте. За онолике године које је провео у Србији чак није успео ни да научи српски језик, што је у међувремену успевало оноликим добронамерним или недобронамерним чиновницима разних амбасада из целог света као и заинтересованим страним политичарима осредњег калибра, на привременом послу пљачке Србије.

Правих, обавештених и искрених монархиста у Србији има. За оне који се заинтересују постоји и довољно озбиљне литературе у којој су убедљиво објашњене предности монархије у односу на страначку демократију. Ипак, идеја монархизма као да се заглавила највише због тога што с једне стране престолонаследник не одговара укусу српске средине, а монархија се доживљава тек као могући украс вишестраначке демократије (чему су допринеле и изјаве самог престолонаследника који је рекло би се у много чему мањи монархиста од многих Срба).

Пошто се из дана у дан повећава број оних којима је јасно да од вишестраначке демократије у Србији не могу очекивати ништа добро, можда би вредело питању обнове монархије или њеном трајном одлагању у страну прићи непристрасно, без навијања и коришћења искључиво тржишне логике.

Уколико дође до околности у којима ће моћи или морати да се потражи алтернативна вишестраначком парламентарном систему, улога монарха може да постане далеко битнија од обичног симбола или украса.

Модел скупштине коју оформљују, не представници странака, него представници територијалних јединица и струковних организација могућ је под условом да не буде злоупотребљен у једнопартијској диктатури (што се на више начина дешавало током двадесетог века). У варијантама тог модела би улога монарха као неке врсте наследног непоткупљивог судије који брине о целој заједници а не о њеним деловима, била од пресудног значаја.

Утолико је можда дошло време да се о улози монарха озбиљно размишља. Да се заиста припрема терен за успостављање монархије која се, што је парадоксално, лакше може формално успоставити у малој Србији него у великој Русији, која је преко Путина свој спас већ пронашла у прећутном и неформалном повратку идеје монархије.

Наравно да ће се као најискренији монархисти показати не они који већ на почетку виде своје место међу почасним дворанима, него они који су спремни да се жртвују за јединство и будућност свог народа. Такође – време је да се престане са расправом да ли је допустиво да на престо буде доведен неко мимо реда наслеђивања. Успостављање монархије, као чин изласка из ропства политичком маркетингу и уласка у здравије политичке воде, тражиће можда жртву и од актуелног престолонаследника. Никако не би био први који се због добробити земље и престола одрекао свог права у корист тренутно погодније личности. Уосталом на самом почетку наше најважније велике и свете средњовековне династије, Немањића, велики владар Немања, доделио је престо – не прворођеном Вукану, већ – средњем сину Стефану, зато што је то у датом тренутку било боље за Србију.

Важно је да о монархији почне озбиљно да се говори и да почну да се скицирају конкретна политичка решења. Тренутак колапса увозног вишестраначког система можда и није толико далеко колико изгледа.

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)

Advertisements


Категорије:Преносимо

8 replies

  1. Lep jezik, lepa analiza.
    Dodao bih da se ni zadnji kralj Petar II Karadjordjevic nije proslavio. Mozemo misliti kako je na Srbe delovao njegov proglas iz Londona 12 sept 44 jugosl narodima da pristupe NOVJ i marsalu Titu.

    Mozda nisam dobro razumeo poslednju recenicu koja govori o mogucem kolapsu UVOZNOG (?) visepartijskog sistema. Primetio bih da je u Srbiji visestranacki sistem prirodno vladao citav vek pre dolaska komunista koji su silom UVEZLI jednopartijski sistem.

    Свиђа ми се

  2. Увијек лијепа памет и мисаона ријеч ђакона Ненада Илића. Хвала. Мој додатак само преписујем од пријатеља историчара др Станоја Бојанина, који је још у свом дипломском раду, награђеном првом наградом „Радован Самарџић“ дао допринос схватању Немањиног чина анализом примагенитуре (наслеђивања прворођеног сина) у средњем вијеку. Укратко: то није било тако чврсто правило.

    Свиђа ми се

  3. Идеја народне монархије (Солоњевић) – договор народа, круне (државе) и Цркве – коју ђакон Илић лепо развија на српском примеру, нешто је најбоље што нам се може десити. Повратак Србије на пут саборности – не диктатуре, или пвишестраначја такође (питање је да ли би нам „евроатлантски пријатељи“ дозволили, или би требало мењати савезнике?). За повратак монархије није потребан референдум, монархија у Србији није ни укинута референдумом – већ у Југославији.
    Споран је „престолонаследник“, који у најбољем случају може да буде претендент (један од могућих), из мноштва разлога. Монархија не би смела да буде спорна и више је него неопходно извршити рестаурацију – а то је оно што је урадио Франко, утемељивши савремену Шпанију (круна, Црква, војска, народ). А Франко је једини десничар који је добио рат у прошлом веку, па ваља учити… У сваком случају: хвала за један од ретких текстова који афирмише идеју српске државе, а не партијске опције.

    Свиђа ми се

  4. Neprekidno razjedinjenim i nesloznim Srbima bi svaka ideja, uticaj ili dogadjaj koji ih potencijalno sabiraju ili objedinjuju — dobro dosli. Tako i monarhija, kao Bogom dan putokaz i oblik za uspostavljanje drzavnog i nacionalnog skiptra vlasti, koja je izvan ideologije, iznad stranaka i dnevne politike. Monarhija kao matica, monarhija kao nerazdeljeni centar artikulisanja interesa naroda i drzave (kulturnih, drustvenih, obrazovnih…). Nazalost, monarhija ne ide bez monarha, i kao sto je misleci „jednorog“ primetio gore, imamo problem, jer i sadasnji prestolonaslednik je vise razlog za raspravu i neslaganje nego sto njegova uloga i doprinos mogu da budu integrativni. Sto se tice Spanije, istina je da je Monarhija vaspostavljena, ali je pitanje koliko je kraljevska kuca i sama podlegla uticajima „saveznika“ i modernizmu naseg doba pa se desilo (bez obzira na prividno jedinstvo krune, vojske, crkve i naroda) tj. doslo do toga da je sada spanska privreda ruinirana a parlament, na primer, izglasao kao legitimne istopolne „brakove“. To ne deluje kao uspeh. Mislim da je od monarhije sada nama vaznije prvo osvescivanje pa uspostavljanje jedinstva vodecih drustvenih i politickih snaga (pojedinaca i grupa) kako bismo sacuvali zivu glavu, spasli ostatke drzavne teritorije i zaustavili urusavanje suvereniteta. Pre nego ustolicimo monarha, kao prelazno resenje bice neophodno (a nadajmo se i dovoljno) da se uspostavi vlast koja ce raditi za svoju kucu, nesto kao u poslednjih 14 godina u Rusiji (a uz njihovu pomoc). Rusi jos Cara nemaju, ali je Rusija odmakla na putu da opet postane Imperija, kao da ga vec imaju… Sto se nas tice, posto smo dokazano svadljiv narod, mozda monarha i ne ustolicimo za duze vreme. Nesto kao monasi Hilandara, koji proglasise Ikonu Presvete Bogorodice, Trojerucicu, za igumaniju. Cini se da bi Ikona Svetog Simeona i Svetog Save mozda mogla da posluzi u ovu svrhu…

    Свиђа ми се

  5. Неверовано је, како се Срби труде, да буду мимо света. У којој то монархији нема вишестраначког система? Коме и зашто Франко може бити узор за било шта? А кога би за монарха? Ацу Гицу из породице, која је побила све Обреновиће и увела, тако вам мрску Југославију и чији је отац пренео власт мрским комунистима? Нисам проверавао, али Турлаков пише: „Да кажемо још нешто, поводом преноса посмртних остатака југословенског краља Петра II, који се 29. јануара 1945, одрекао престола, и својим га Указом даривао трочланом Намесништву, чиме је учинио државни удар, јер је још по важећем Уставу, краљевску власт могао пренети само и једино на краљевића Томислава.“.

    Свиђа ми се

  6. @Elefterios
    Монархија је увек боља од републике, а монарси могу бити и добри и лоши. Зато је важно обновити институцију монархије. Као што и свештеници могу бити овакви, или онакви, али се због тога не треба укидати црква. Не улазећи у питање личности која би се нашла на челу монархије, српско искуство познаје иинституције регентства, као и намесништва. С тим, да би данас намесништво било једино могуће (представник Цркве, Владе и рецимо – војске /можда чак и већини прихватљива личност из дома Карађорђевића…?).
    Институција монархије код нас (Мађари су, да и то напоменем, током међуратног и ратног периода имали адмирала Хортија као регента, јер Карлу Хабсбуршком наш Александар није дозволио да заседне на трон Мађарске) – у Србији, представљала би најјаснији отклон од југословенства, самим постојањем била би антиамерички/антизападно постављена (американци не извозе демократију већ републике и револуције).
    Најзначајније за нас огледало би се у повратку саборности, па би управо Црква требало да покреће питање васпостављања монархије. А то је превазилажење егалитаризма наметнутог француском и другим буржоаским, као и совјетске и других социјалистичких ревлолуција.

    Свиђа ми се

  7. Чуда су могућа, господин Млинаревић и ја постадосмо истомишљеници 🙂 на најважнијем српском питању – питању државе и представљања грађана у њеним органима. Једина мени прихватљива монархија је она у којој би монарх радио оно што данас ради Председник државе; ако је већ тако – не видим разлог да се споримо око тога ко ће бити краљ, довољно је да изменимо устав и председника републике преименујемо у краља. Сигуран сам да Тома – диплома не би имао амандман :), а ни они који дођу после њега. Све остало су влажни снови.

    Да ли сте приметили да у Србији не живе само Срби, као и да су ти не-Срби по правилу врло непријатељски расположени према српској доминацији, коју би рестаурација монархије и институционализовала (претпостављам да ни аутор ни они који се с њим слажу нису имали на уму да би краљ могао бити неки не-Србин)? Како мислите да спречите те људе да искористе своје стечено право гласа и успротиве се укидању републике?

    Што се тиче „страначке представничке демократије“ и њене замене нечим бољим, волео бих када би неко стиснуо петљу па коначно и децидно рекао ШТА ТАЧНО ПОДРАЗУМЕВА ПОД „скупштином територијално и струковно организованих представника“. Да ли значи да би Санџак данас-сутра у таКВОЈ скупштини имао 90% муслимана, Космет 90% Албанаца, или би северну Србију представљала екипа састављена од 50% Срба + 50% клијената суседних држава? Док би српске пољопривреднике представљао највећи земљорадник међу њима – Мирослав Мишковић, а трговце – велетрговац електричном струјом – Вук Хамовић? Научни сталеж и интелектуалну елиту могли би да заступају на смену – др Небојша Стефановић и проф. др Јован Деретић, а верски владика Пахомије и ефендија Зукорлић. И тако даље…

    И на крају предлог:
    овде се ради о чисто световним питањима, а аутор је ђакон СПЦ. Пошто српски и србијански народ највише воле својим очима да виде како се неки процес одвија, предложио бих да се аутор за почетак концентрише на оно на шта објективно може и треба да утиче – на актуелне сукобе и афере у СПЦ. Не оспоравајући ни на тренутак ничије право да износи ставове, верујем да би укидање републике и увођење апсолутизма међу Србљима ишло много лакше ако би пред очима имали пример за углед. На оно што данас доживљавамо од јерархије СПЦ (одметање владика, непослушност монаштва, дивљање лаика у храмовима и подучавање свештеника како се „правилно“ служи света литургија…) , сумњам да би се ико са две живе ганглије угледао. Или до краја поједностављено – ако неко планира да од Србије направи копију устројства СПЦ (много средњевековних феуда чији властелини немају обавезе ни према коме) – оканите се ћорава посла и не арчите ово мало угледа што је свештеницима СПЦ претекло. И сетите се какав су однос према беспосленим поповима имали Црни и Милош.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s