Глен Гринвалд: Шта „демократија“ стварно значи у речнику САД и „Њујорк тајмса“ у издању за Латинску Америку

(The Intercept, 17. 10. 2014)

220px-Glenn_greenwald_portrait_transparent

Глен Гринвалд

Једно од најважнијих, случајно откривених медијских сочиненија – која истичу право значење „демократије“ у дискурсу САД још увек је изузетан уводник „Њујорк тајмса“ из 2002. године, о војном удару у Венецуели који су подржале Сједињене Америчке Државе и којим је привремено уклоњен с власти демократски изабран (и веома популарни) председник Уго Чавес. Уместо да тај пуч опише као оно што по дефиницији јесте – директан напад на демократију од стране силе и домаће војске којима се није допадао популарни изабрани председник – „Њујорк тајмса“, у најбољем орвелијанском маниру, буквално је славио пуч као победу демократије:

Са јучерашњом оставком председника Уга Чавеса, венецуеланској демократији више не прети „оћу да будем“ диктатор. Господин Чавес, опасан демагог, поднео је оставку након што је војска интервенисала и [он] предао власт поштованом бизнис-лидеру, Педру Кармони.

Срећом, пише „Њујорк тајмса“, демократија у Венецуели више није у опасности . . . јер је демократски изабрани лидер силом уклонила војска и он је замењен неизабраним, проамеричким „бизнис-лидером“. Шампиони демократије из „Њујорк тајмса“ иду даље и захтевају владара још више по њиховој вољи: „Венецуели је хитно потребан лидер са јаким демократским мандатом да распреми неред, подстиче слободу предузетништва и смањи и професионализује бирократију.“

Ипак, и још више невероватно, уредници „Њујорк тајмса“ обзнанише својим читаоцима да је Чавесово „уклањање била чисто венецуеланска ствар“, иако је убрзо и предвидиво откривено да су у томе неоконзервативци из Бушове администрације играли главну улогу. Једанаест година касније, после Чавесове смрти, уредници „Њујорк тајмса“ су признали да је „Бушова администрација веома нарушила углед Вашингтона широм Латинске Америке, када је 2002. године непромишљено благословила неуспели покушај војног државног удара против Чавеса“ (новине су заборавиле да помену да су и оне благословиле тај пуч – и превариле своје читаоце). Уредници су затим потврдили и прилично значајне чињенице: да је Чавезова „редистрибутивна политика донела боље услове живота милионима сиромашних Венецуеланаца“ и да се „не негира његова популарност међу осиромашеном већином Венецуеле“.

morales-intercept

Фото: Dean Mouhtaropoulos/Getty Images

Ако мислите да је „Њујорк тајмсова“ уређивачка страница штогод научила из тог дебакла, грдно се варате. Данас су објавили уводник у коме се изражава озбиљна забринутост због стања демократије у Латинској Америци уопште и Боливији посебно. Приближан узрок ове забринутости? Грандиозна изборна победа боливијског председника Ево Моралеса (на слици горе), који је, што написа „Гардијан“, „широко популаран код куће због прагматичног економског руковођења, расподеле богатства Боливије од природног гаса и минерала међу масама“.

Уредници „Њујорк тајмса“ не виде Моралесов трећи мандат као доказ демократије, већ као претњу, повезујући његову изборну победу са начином на који је „снага демократских вредности у региону угрожена пучевима и изборним неправилностима из претходних година“. Чак и они признају да је „лако видети зашто многи Боливијци желе да господин Моралес, први председник земље са аутохтоним коренима, остане на челу“ – јер је „током његовог мандата, привреда земље, једна од најнеразвијених у хемисфери, расла по здравој стопи, ниво неједнакости се смањио и број људи који живе у сиромаштву знатно опао“ – али, они ипак критикују суседе Боливије што одобравају његову сталну владавину: „Невоља је у томе што је јачим демократијама у Латинској Америци то изгледа драго, што је одобравају.“

Уредници приказују своју забринутост као основану због дуготрајног мандата Моралеса, као и демократски изабраних лидера Еквадора и Венецуеле: „Можда је највише узнемирујући тренд тај што су штићеници Чавеса изгледа склони да опонашају његово оклевање да уступи власт.“ Али прави разлог што „Њујорк тајмс“ баш не воли те изабране лидере и иронично их назива претњама по „демократију“ постаје кристално јасан на крају уводника (наглашавање додато):

Оваква регионална динамика је била несрећа за утицај Вашингтона у региону. У Венецуели, Боливији и Еквадору, нова генерација каудиљоса  [sic]  је загризла антиамеричку политику и ограничила обим ангажовања у развоју, војној сарадњи и напорима за сузбијање дроге. Ово је нарушило изгледе за трговину и безбедносну сарадњу.

Од тога не може бестидније. Демократски изабрани лидери ових суверених држава омануше да се потчине диктату САД, ометају амерички империјализам и подривају Сједињених Америчких Држава неолиберални дизајн индустрија ресурса у региону. Дакле, без обзира колико су популарни међу својим грађанима и колико су побољшали животе милиона дугоугњетаних и осиромашених мањина својих држава, они су приказани као тешка претња по „демократију“.

Наравно, тачно је да су демократски изабрани лидери способни за ауторитарне мере. На пример, демократски изабрани лидери САД годинама хапсе људе без оптужбе, граде тајне домаће шпијунске системе, па чак полажу право на то да убијају своје грађане без одговарајућег правног поступка. Избори нису гаранција против тираније. Легитимне су критике сваког од ових лидера у вези са домаћим мерама и грађанским слободама – као и скоро сваке владе на планети.

Али сама идеја да су влада САД и њени медијски савезници мотивисани тим пропустима није ништа мање до за грохот. Многи од најближих савезника америчке владе су најгори режими на свету, почевши од јединствено тлачитељског Саудијског краљевства (које је колико јуче осудило популарног шиитског дисидента на смрт) и бруталног војног пучистичког режима у Египту, који, као што је мој колега Муртаза Хусеин данас известио, постаје популаран у Вашингтону јер бива још репресивнији. И, наравно, САД подржавају Израел на све могуће начине, чак и кад амерички државни секретар изричито признаје „апартхејдску“ природу израелске политике.

Исто као „Њујорк тајмс“ са венецуеланским пучистичким режимом 2002, америчка влада поздравља египатски пучистички режим као спаситеља демократијеТо је зато што „демократија“ у америчком дискурсу значи: „служи интересима САД“ и „повинује се диктату САД“, без обзира како су лидери стекли и одржавају власт. Насупрот томе, „тиранија“ значи „противи се плановима САД“ и „одбија нам заповед“, без обзира на то колико су фер и слободни избори били и тиме оснажили владу. Најтиранскији режими се славе све док су подређени, а најпопуларније и најдемократскије владе се осуђују као деспотске у оној мери у којој вежбају своју независност.

Да бисте видели колико је све то тачно, само замислите пљусак оптужби кад би противник САД (рецимо, Иран или Венецуела) – уместо кључног савезника САД попут Саудијске Арабије – управо осудио популарног дисидента на смрт. Али не, „Њујорк тајмс“ је, уместо оптужби,  пре само неколико недеља некритички цитирао амбасадора Емирата како хвали Саудијску Арабију као једног од регионалних „умерених“ савезника,  због њене услужности у америчком бомбардовању Сирије. У међувремену, веома популаран и демократски изабрани лидер Боливије је озбиљна претња демократским вредностима – јер је „несрећа за утицај Вашингтона у региону“.

Глен Гринвалд (Glenn Greenwald) је амерички новинар. Колумниста „Гардијана“ био од августа 2012. до октобра 2013, познат по томе што је први објавио информације Едварда Сноудена. „The Intercept“ је његов нови пројекат, уз подршку оснивача „Ибеја” и филантропа Пјера Омидијара

Превод: Ћирилизовано за Стање ствари

Наслов и опрема: Стање ствари



Categories: Посрбљено

1 reply

  1. „Демократија“ је мера за предају земље у руке америчких корпорација, а „стабилност“ је процена колико су корпорације у тој земљи сигурне.

Оставите коментар