Мајкл Клер: Нафта – ново оружје у рату

(Zero Hedge, 10. 10. 2014)

Удар Вашингтона на ИСИС, Иран и Русију

Мучки, подмукли напад, преко свих граница међународног морала, право на амерички начин живота; шта друго је могло да се очекује од безобзирних Арапа? Реч је о „нафтном оружју” – и 1973. на његовој мети нашле су се САД. Четири деценије касније, то исто оружје сматра се за паметно, учинковито и америчко до сржи. Обамина власт се користи њиме као основном алатком међународне политике, новим начином ратовања против држава које сматра непријатељима без употребе авиона, ракета и војске.

zero-16102014

Донедавно се термин „нафтно оружје” („the oil weapon”) везивао углавном за напоре арапских произвођача да присиле САД на укидање подршке Израелу, преко завртања дотока нафте. Најпознатији пример је свакако ембарго који су наметнуле арапске чланице ОПЕК (Организације земаља извозника петролеја) током арапско-израелског рата 1973,  што је у САД изазвало несташице, редове на бензинским пумпама и глобалну економску кризу.

Пошто је од тог ембарга настрадао, Вашингтон је предузео бројне кораке да се заштити од поновне употребе нафтног оружја. Међу њима су били јачање домаће производње нафте и успостављање споразума о узајамној помоћи преко Међународне агенције за енергију (IEA) који је обавезивао учеснице да помажу у снабдевању нафтом било које чланице под ембаргом.

Отуд је изненађујући преокрет што је Вашингтон сада влада која највише користи нафтно оружје. Испробано је деведесетих против Ирака Садама Хусеина, са разорним последицама (devastating effect). Данас Вашингтон користи трговинске санкције и друге начине да ограничи извоз енергената из држава које сматра непријатељским. Обамина власт агресивно води ову политику, ризикујући чак и смањење светског дотока енергената.

Када је први пут употребљено, нафтно оружје је искористило зависност индустријског света од увоза петролеја са Блиског Истока. Временом, међутим, произвођачи нафте су постали зависни од тог прихода, од којег су финансирали власт и грађане. Вашингтон сада то користи тако што селективно ограничава приступ тржиштима нафте, било санкцијама било силом, и тако ускраћује приход произвођачима нафте с којима је у спору.

Драматична демонстрација десила се 23. септембра, када су америчке летелице бомбардовале (bombed) рафинерије и нафтна постројења у Сирији под контролом Исламске Државе (ISIS, ISIL). ИД је екстремистички покрет који је прогласио нови „калифат” и није велики произвођач нафте, али је преузео рафинерије и нафтна поља на истоку Сирије, која су раније била под контролом режима Башара ал-Асада. Приходе од тих бушотина – наводно милион-два долара ($1 to $2 million) дневно – ИД користи за сопствено финансирање. То је покрету омогућило да финансира (finance) регрутацију и опремање више хиљада страних бораца и изводи сталне војне операције.

Црноберзијанци у Ирану, Ираку, Сирији и Турској изгледа помажу (assisting) ИД у том послу, купујући сирову нафту за мале паре и продајући је по светској тржишној цени, тренутно неких $90 по барелу. Иронија је тим већа што је ту подземну мрежу за извоз деведесетих успоставио режим Садама Хусеина, како би изврдао америчке санкције против Ирака.

ИД се показала способна (adept) да експлоатише бушотине под својом контролом, продајући нафту чак и сопственим непријатељима, међу којима је (including) и Асадов режим. Да би зауставио те токове, Вашингтон је отпочео дугорочну ваздушну кампању (long-term air campaign) против нафтних поља и њихове инфраструктуре. Председник Обама се очигледно нада да ће бомбардовањем ускратити покрету извор прихода и тиме умањити њихове борбене способности. Овим ударима, изјавио је у објави (declared)  бомбадовања, намерава да „уништи терористичке циљеве” и „ускрати приходе ИСИЛ-у”.

Прерано је за процену у којој мери је бомбардовање оштетило способности ИД да вади и продаје нафту. Али, пошто је покрет производио само 80.000 барела дневно (80,000 barrels) – отприлике један промил светске потрошње нафте – чак и ако су успешни, напади не би требало да се значајније одразе на светско тржиште. Оно је свакао већ презасићено, делимично и експлозијом (explosion) нових бушотина у „новој Саудијској Арабији” – САД.

Наиме, Обамина влада такође користи нафту као оружје против два водећа светска извозника – Ирана и Русије. Тај сукоб, који се води санкцијама и трговинским ембаргом, имаће вероватно далеко веће последице на светском тржишту, што одражава убеђење Беле куће да је у борби за стратешке интересе САД све дозвољено.

Против Ирана

У случају Ирана, Вашингтон агресивно настоји да ограничи способност Техерана да финансира нуклеарни програм, што блокадом приступа западној технологији за бушење нафте, што ограничавањем иранског извоза. По Закону о санкцијама Ирану (Iran Sanctions Act), стране фирме које инвестирају у иранску нафтну индустрију губе приступ америчком тржишту финансија и подложне су другим казнама. Притом Обамина влада врши велики притисак (immense pressure) на велике увознике нафте – Кину, Индију, Јужну Кореју и Европу – да смање или потпуно укину доток из Ирана.

Ове мере (measures), међу којима су и рестрикције на новчане трансакције везане за иранску нафту, већ су се значајно одразиле на ирански извоз. По неким проценама, тај извоз је пао (fallen)  за милион барела дневно, што представља значајно смањење глобалне понуде. Последица тога је пад иранских прихода од нафте са $118 милијарди 2011-2012. на $56 милијарди 2013-2014, што је на многе начине погоршало живот обичних Иранаца.

У прошлим врфеменима, када је глобална нафтна понуда била осетљивија, губитак од милион барела дневно изазвао би велике несташице и глобалну рецесију. Обамина влада, међутим, претпоставља да од тренутне ситуације страдава искључиво Иран. Разлог томе је недавни пораст производње у северној Америци (углавном вађењем нафте и гаса из шкриљаца, тзв. фракингом) и порастом понуде из земаља које нису чланице ОПЕК-а. По најновијим подацима Министарства енергетике (DoE), америчка производња сирове нафте порасла (rose) је са 5,7 милиона барела дневно 2011 на 8,4 милиона барела дневно у другом кварталу 2014, што је скок од 47 одсто. И то не би требало да буде бура у чаши воде: DoE предвиђа да ће домаћа проиводња порасти на скоро 9,6 милиона барела дневно до 2020, што би САД вратило у прву лигу глобалних произвођача.[1]

За Обамину владу, резултат је јасан. Не само што се смањује зависност САД од увоза нафте, већ ће америчким ослањањем на сопствену производњу земље овисне о увозу – Индија, Јапан, Кина, Јужна Кореја – моћи да намире своје потребе на светском тржишту, чак и ако иранска производња настави да опада. Због тога је Вашингтон успео да обезбеди већу подршку (greater cooperation) тих земаља у спровођењу санкција против Ирана – на шта би се оне далеко теже одлучиле да је глобална понуда мање обилата.

Постоји још један фактор, ништа мање важан, у агресивној употреби нафте као кључног елемента спољне политике САД. Пораст домаће производње дао је америчким вођама осећај енергетске свемоћи и дозволио им да без страха размишљају о смањењу иранског извоза. У говору (speech)  на универзитету Колумбија, у априлу 2013, тадашњи Обамин саветник за националну безбедност Том Донилон (Tom Donilon) јавно је изразио њихов поглед на свет: „Нови амерички енергетски положај допушта нам да делујемо са становишта снаге“, рекао је он. „Повећањем енергетских залиха у САД добили смо тампон који нас штити од поремећаја на светском тржишту и изненадних промена цена. Такође нам омогућава да снажније заступамо и спроводимо своје циљеве на пољу међународне безбедности.“

Ова „снага”, објаснио је, одражава се на однос САД према Ирану. Ради вршења притиска на Техеран, објаснио је, „САД су неуморном дипломатијом убеђивале потрошачке државе да прекину или значајно смање своју потрошњу иранске нафте.” Истовремено, „значајан пораст производње нафте у САД и другде значио је да је санкцијама и деловањем САД и наших савезника смањена производња иранске нафте за преко милион барела дневно, а да због тога није испаштао остатак света”. По њему, управо овај срећни сплет околности је присилио Иран да седне за преговарачки сто.

Против Владимира Путина

САД се излгеда руководе истом перспективом у приступу Русији.

Пре руског преузимања Крима и тајне интервенције на истоку Украјине, велике западне нафтне компаније – БП, Шеврон, ЕксонМобил и француски Тотал (BP, Chevron, ExxonMobil, Total) – имале су развијене планове (elaborate plans) да почну са производњом у руским деловима Црног мора и Арктичког океана, углавном у сарадњи са фирмама под контролом или утицајем државе, попут Гаспрома и Роснефта. На пример,  Ексон и Роснефт су имали велике заједничке планове (joint ventures) за бушење у богатим водама.

„Ови аранжмани су значајан корак у нашем стратешком партнерству”, поносно је изјавио директор Ексона Рекс Тилерсон (Rex Tillerson said) при потписивању договора 2012. „Сада ће наши напори да се усредсреде на техничко планирање и извођење безбедног и еколошки одговорног истраживања, с циљем да се отворе велики нови извори енергије како би се задовољила растућа светска потражња.” Ови и слични пројекти сматрани су добрим за америчке енерго-корпорације и светску економију овисну о нафти, па су имале подршку америчких власти.

На ову сарадњу између америчких компанија и руских државних предузећа гледало се као вишеструко и обострано корисну (benefits). Ексон и друге западне компаније добијале су приступ великим новим резервама у време када су постојеће бушотине у другим деловима света пресушивале. За Русе, који су такође имали проблем (facing) са падом производње на постојећим извориштима, приступ напредној западној технологији обећавао је могућност експлоатације иначе неприступачних арктичких зона и „тешких” бушотина на другим местима („tough” drilling environments elsewhere).

Не чуди онда да се кључни играчи са обе стране труде да одвоје (sought to insulate) ове споразуме из нових санкција, наметнутих Русији као одговор на инвазију Украјине. Тилерсон се посебно труди да убеди руководство САД да изузме споразуме са Роснефтом из било каквих санкција. „Наша реч се чује на највишем нивоу”, изјавио је (indicated) у јуну.

Због тих притисака, руске енергетске компаније нису биле захваћене првом рундом (first round) америчких санкција, усмерених против одређеног броја фирми и појединаца. После руске интервенције у источној Украјини[2], међутим, Бела Кућа је завела оштрије санкције (tougher sanctions), којима је између осталог погодила и енергетски сектор. Министарство финансија (Treasury Department) обзнанило је 12. септембра да намеће оштра ограничења на трансфер америчке технологије Роснефту, Гаспрому и другим руским фирмама, намењене истраживању Арктика. Овим мерама, министарство је образложило (noted), „биће отежана способност Русије да развије тзв. пограничне и неконвенционалне изворе нафте, процес у којем руске фирме увелико зависе од америчке и западне технологије”.

Каквог су ефекта имале ове нове мере, још је тешко проценити. Руски званичници су их одбацили са подсмехом (scoffed), најавивши да ће свеједно доћи до истраживања на Арктику. Па ипак, Обамина одлука да се угрози истраживање нафте представља драматичан заокрет у политици САД, која ризикује смањење понуде на светском тржишту ако руске фирме не успеју да надокнаде смањење доприноса на постојећим бушотинама.

Ново омиљено оружје

Ови недавни догађаји наводе на закључак да је Обамина влада пригрлила нафтно оружје као важну полугу моћи и утицаја. Чини се, штавише, да је Вашингтон у процесу напуштања претње инвазијом – или нуклеарним ударом, као током Хладног рата са СССР –  као омиљеног одговора на оно што сматра иностраним провокацијама. Руси, дабоме, на украјинску кризу – која се одвија на њиховој граници – гледају (look) кудикамо другачије. Док у садашњој политичкој клими отворена војна акција САД – тј. ишта више од бомбардовања, напада беспилотним летелицама и интервенције јединицама за специјалне операције –  изгледа мало вероватна, водећи службеници Обамине владе очигледно верују да је нафтно оружје ефикасно и прихватљиво средство утеривања воље Вашингтона – све док је у америчким рукама, дабоме.

Спремност Вашингтона на овакво понашање одражава не само недавни скок у производњи сирове нафте у САД, већ и осећај да у времену глобализације енергенти представљају стратешки адут од непроцењиве вредности. Главни циљ америчке спољне политике све више постаје контрола над планетарним токовима нафте, где би се непослушним произвођачима ограничио или забранио приступ тржишту.

Имајући у виду неуспехе (lack of success) Вашингтона у употреби директне војне силе током протеклих неколико година, остаје неизвесно да ли ће употреба нафтног оружја бити иоле ефикаснија у остваривању стратешке надмоћи САД. На пример, Иранци јесу дошли за преговарачки сто, али је повољно решење нуклеарних преговора мало извесно. Са нафтом или без ње, ИД наставља да побеђује на бојном пољу. А Москва не показује знаке да је спремна да прекине уплитање у Украјину. Па ипак, у одсуству других могућности, председник Обама и његови главни сарадници су изгледа одлучили да нафту користе као топуз.

Као и са сваким оружјем, дабоме, и нафтно има ризике употребе. Пре свега, упркос порасту домаће производње, САД ће у догледној будућности остати овисна о увозу, па би тако могле да настрадају ако им друге земље ускрате снабдевање. Још опаснија је могућност да ће последица нафтних ратова које Вашингтон води од деведесетих бити стварни пад глобалне понуде, што би повећало цене нафте до неба и тиме угрозило здравље америчке привреде. Уосталом, ко каже да и друге земље, увидевши до које мере се Вашингтон ослања на агресивну тактику употребе нафте за наметање своје воље, неће наћи начина да и саме употребе нафту као оружје, на своју корист а америчку штету?

Попут беспилотних летелица, енергетско ратовање донело је САД привремену надмоћ. Али употребом тог оружја само смо осигурали да ће њиме покушати да се користе и други – и то против нас.

Michael Klare, OilPrice.com

Са енглеског посрбио: Небојша Малић


[1] Прим. НМ: Ова претпоставка почива на проценама капацитета шкриљаца, за које независни аналитичари тврде да су апсолутно нереалне и чак сулудо оптимистичке. Сасвим је могуће да САД овде праве “рачун без крчмара”.

[2] Прим. НМ: Имајте на уму да аутор овог текста у потпуности прихвата званичну америчку причу о “руској инвазији” иако ама баш никакви докази за то не постоје. Али као и са горе наведеним нереалним оптимизмом поводом капацитета шриљаца, за разумевање америчког размишљања мање је важно шта су стварне чињенице, а више шта руководство САД мисли да су чињенице.



Categories: Посрбљено

1 reply

  1. Ruske korporacije već imaju bušotine na Arktiku sa svojom tehnologijom. Možda nisu tako razvijene kao zapadne ali jedan njihov stručnjak je za Ria novosti izjavio da sankcije neće bitno utjecati na njih.
    Osim toga, mnogi analitičari (čak i oni koji nisu bliski Kremlju) si izjavili da je Rusija za vladavine Putina osjetno smanjila svoju ovisnost o izvozu energenata.

Оставите коментар