Дејан Бараћ: Ко је Русију назвао „српском немајком“ – Знали сте, а можда и нисте… (7)

1) Поводом руског покушаја стварања Санстефанске Бугарске (1878) и одлука Берлинског конгреса (1878), Јован Јовановић Змај (1833-1904) је изнедрио следеће стихове и штампао их у свом хумористичко-сатиричном листу „Стармали“:[1]

„И свршено је – маћијском мером,

И потписано злаћаним пером,

И прослављено господским пиром,

И српска пропаст зове се миром.

И црвак нема коме би с’ вајко,

Хвала ти, хвала, српска немајко!“

Извор: Oglasi.rs

Извор: Oglasi.rs

2) Иако је српски песник и лекар „из прека“ Чика Јова (Јовановић) користио готово 400 псеудонима (према његовим биографима чак 398), један се чврсто одржао и постао нераскидиви део његовог имена – ЗМАЈ.

Када је 1864. године покренуо сатирични лист „Змај“ – поиграо се речима, пошто је на дан 3. мај 1848. године (по јулијанском календару) одржана Мајска скупштина у Сремским Карловцима.[2] (Према ондашњем правопису, уз редни број није стављана тачка, па се писало „3 мај 1848 године“).

3) Сава Немањић је као обичан монах био хиротонисан (рукоположен) за архиепископа, добијајући у Никеји благослов васељенског патријарха Манојла Сарантена и византијског цара Теодора I Ласкариса. Крајем 1219. године Рашка епископија постаје архиепископија, а Сава први српски архиепископ. [3]

(Никеја је де јуре била центар Византијског царства у периоду 1204-1261, када су Цариград и окружење држали Латини илити крсташи.)

4) Стефан Немања је рођен у Зети (тачније у Рибници код данашње Подгорице) највероватније 1113. године и крштен је према римокатоличком обреду, јер је ова област тада била под доминантним католичким упливом. Тврдња да је касније крштен и по православном обреду веома је натегнута. Сва је прилика да је Стефан Немања (велики жупан Рашке 1166/1168-1196) био два пута миропомазан, а не два пута крштен.

Сâм чин крштења није се понављао у православној цркви ако је већ извршен у римокатоличкој. Приликом његовог, условно речено, „другог крштења“ изговорена је посебна молитва (за примање правилно крштених иновераца) уз чин миропомазања. Према историчару Дмитрију Оболенском (1918-2001), поступак „двоструког крштења“ био је „незамислив у XII или XIII веку. Немањин син Сава, у биографији коју је сам написао о своме оцу, јасно каже да је Немањино ,друго крштење’ заправо било кризмање (помазање светим уљем, миропомазање).“[4] 

znaliste-7-1

Манастир Жича, фото: „srpskimanastiri.info“

5) Манастир Жича је био прво седиште српске архиепископије и називан је „Великом црквом“, „Мајком свих цркава“ и „седмовратом Жичом“. Црква манастира је посвећена Вазнесењу Господњем (црква Светог Спаса) и у њој јесте крунисано седам српских краљева. Међутим, седам врата не симболизује владаре већ број средњовековних крунисања, приликом којих су избијана врата кроз која је пролазила управо крунисана глава.

Да будемо до краја прецизни, у цркви манастира Жиче крунисано је пет краљева из династије Немањић: Стефан Првовенчани (два пута), Радослав, Владислав, Урош I, Драгутин (два пута).

Стефан Немањић Првовенчани (велики жупан 1196-1217, краљ 1217-1228) заиста је био два пута крунисан за српског краља. После првог крунисања у цркви манастира Жича 1217. године, у присуству легата папе Хонорија III који је и одобрио крунисање, друго крунисање је обавио архиепископ Сава Немањић највероватније 1221. године на Спасовдан, када је био велики сабор у Жичи.

Иако не постоје поуздани историјски извори, сва је прилика да је Драгутин први пут миропомазан у Жичи као млади краљ (лат. rex iunior) између 1268. и 1271. године. Уз помоћ Угарске, млади краљ је 1276. у бици код Гацка, на Гатачком пољу, победио оца краља Уроша I (владао 1243-1276) и збацио га са српског престола. Такође, нема извора да посведоче од стране кога, где и када је крунисан Милутин, пошто му је брат Драгутин на Сабору у Дежеви (1282) предао круну, престо, златом проткану свиту и појас, коња и оружје.[5]

Два владара из династије Обреновић, Милан (владао 1868-1889) и његов син Александар (владао 1889-1903), крунисани су у Жичи 1882. и 1889. године, мада ће неки историчари рећи да су у питању били чинови миропомазања, јер није у потпуности задовољена церемонија (примера ради, недостајала права владарска круна).[6]

6) Петар I Карађорђевић је први и последњи модерни српски краљ који је крунисан у складу са традицијом, односно у потпуности је поштован је протокол крунисања. Свечани чин је обављен у Саборној цркви у Београду 1904. године, као основа за израду круне послужила је дршка (ручка) са Карађорђевог бронзаног топа, а читава церемонија организована је по угледу на крунисање руских царева.[7]

7) Тврдња како су Срби „пет векова робовали под Турцима“ је погрешна. Она делимично може да се односи на оне Србе који су остали да живе на Косову, у Метохији и у сливу Јужне Мораве. Пример ради, Београд је био под турском влашћу око 300 година, а Смедерево са околином нешто мање од 350 година (имајући у виду и аустријску окупацију 1718-1739). Да не говоримо о оном делу Срба који су живели преко Дрине, Саве и Дунава, а које су од XIX века у Кнежевини и Краљевини Србији називали Пречанима.

8) У Осман(лијс)ком царству званичан назив Београдског пашалука био је Смедеревски санџак (тур. Semendire Sancağı). Образован је 1459. године, са седиштем у непосредно освојеном Смедереву; да би од 1521. године седиште у којем је столовао санџак-бег (касније везир) било премештено у тада освојени Београд. Управо је због тога ова управна јединица Осман(лиј)ског царства незванично понела назив Београдски пашалук.

Овај санџак је припадао елајету (провинција) Румелија (1459-1541, 1716-1717, 1739-1817), Будимском елајету (1541-1686) и Темишварском елајету (1686-1688, 1690-1716).[8]

Извор: „Википедија“

Извор: „Википедија“

9) Од Пожаревачког мира (1718) до Београдског мира (1739), Хабзбуршка монархија (Аустрија) је владала покрајином која је носила назив Краљевина Србија (нем. Königreich Serbien). Ова административна јединица је обухватала око четири петине територије некадашњег Смедеревског санџака, а њоме је управљао гувернер из Београда.[9]

Додаћемо да је Аустрија три пута узимала Београд од Турака (1688, 1717. и 1789. године).

10) Београдског везира Хаџи Мустафа-пашу (1793-1801) звали су „српска мајка“ (негде се наводи и „српски отац“ и „добар отац“) због благости према раји. Његову владавину треба посматрати у контексту повластица (1793-1794) које је поданицима подарио реформски усмерен султан Селим III (1789-1807).

Дахије, бивше јањичарске вође и одметници од султана, убиле су „српску мајку“ крајем 1801. године и завеле страховладу. Порта (турска влада) је 1802. године опростила дахијама учињен злочин и именовала за београдског везира Хасан-ага пашу, чији је утицај на дахије у наредне две године био симболичан. Сеча кнезова (1804) убрзала је избијање народне буне (на Сретење Господње), коју је касније историјска наука забележила као Први српски устанак (1804-1813).[10]

11) Дахија је било седам, а не четири. Истина, дахије су изделиле Београдски пашалук (односно Смедеревски санџак) на четири дела, а којима су управљали Аганлија, Кучук-Алија Ђеврлић, Мула Јусуф и Мехмед-ага Фочић. Преостала тројица (дахија) су Дервиш-ага, Мус-ага Фочић (брат Мехмед-аге) и стари Фочо-ефендија Херцеговац (отац Мехмед-аге и Мус-аге).

Историја је забележила да су у ноћи између 25. и 26. јула 1804. године (по јулијанском календару) устаници, предвођени војводом Миленком Стојковићем, убили четворицу главних дахија у Ади Кале (потопљена током изградње ХЕ „Ђердап“). Дописаћемо да је сагласност за њихово погубљење дао турски султан, шаљући у мисију босанског везира Бећир-пашу да умири рају.[11]

12) Први већи сукоб Карађорђевих устаника са турском царском војском догодио се тек августа 1805. године и то на брду Иванковцу код Ћурпије. Бој на Иванковцу је окончан великом победом устаника, а турски командант Хафиз-паша (којег је Порта поставила за београдског везира) је погинуо.[12]


[1] Владимир Ћоровић, „Историја српског народа“, поглавље „Трећи период“, 1997,

http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/7_16.html

Жарко Рошуљ, „Сатирична штампа о краљу Милану“, Зборник Матице српске за књижевност и језик, свеска 1/2009, http://www.maticasrpska.org.rs/stariSajt/casopisi/knjizevnost_57-1.pdf

[2] Јован Јовановић Змај (1833-1904),

http://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%88%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD_%D0%88%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B_%D0%97%D0%BC%D0%B0%D1%98

[3] Владимир Ћоровић, „Историја српског народа“, поглавље „Трећи период“, 1997,

http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/7_16.html

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8_%D0%A1%D0%B0%D0%B2%D0%B0

[4] http://www.rastko.rs/knjizevnost/liturgicka/svsava-sabrana/svsava-sabrana_06.html,

Лука Мичета, „Два крштења Стефана Немање,“ „Политика“ од 5. фебруара 2014. године,

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Dva-krstenja-Stefana-Nemanje.sr.html

[5] Небојша Дамњановић, „Крунисање српских владара,“ Каталог поводом осам векова манастира Жиче, Историјски музеј Србије и Народни музеј Краљево, 2007,

http://www.pokimica.com/lang_cyr/tekst2_02_cyr.htm

http://www.zica.org.rs/srpski/istorija,

http://www.znanje.org/i/i19/99iv05/99iv0501/grb.htm,

http://www.istorijskabiblioteka.com/art:mladi-kralj

[6] Исто.

У време Милановог крунисања (1882) у Бечу се налазила круна за коју се погрешно веровало да је припадала краљу Милутину Немањићу.

До 1893. године, када је извршио државни удар, малолетни краљ Александар Обреновић је владао уз трочлано намесништво.

[7] Небојша Дамњановић, „Крунисање српских владара,“ Каталог поводом осам векова манастира Жиче, Историјски музеј Србије и Народни музеј Краљево, 2007,

http://www.pokimica.com/lang_cyr/tekst2_02_cyr.htm

[8] Смедеревски санџак (Београдски пашалук),

http://tr.wikipedia.org/wiki/Semendire_Sanca%C4%9F%C4%B1 ,

http://en.wikipedia.org/wiki/Sanjak_of_Smederevo

[9] Краљевина Србија (1718–1739),

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9A%D1%80%D0%B0%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D0%BD%D0%B0_%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0_(1718%E2%80%941739)

[10] Српска револуција (1804-1835),

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D1%80%D0%B5%D0%B2%D0%BE%D0%BB%D1%83%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0

Владимир Ћоровић, „Историја српског народа“, поглавље „Ново доба“, 1997,

http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/index.html

Бранко Златковић, „Дахија Аганлија у традицијском памћењу“, Српски научни центар,

http://www.snc.rs/index.php/%D1%82%D0%B5%D0%BA%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%B8-1/%D0%BD%D0%B0-%D0%B2%D0%B5%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BC%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B8/75-%D0%B4%D0%B0%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B0%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%83-%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B8%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%BE%D0%BC-%D0%BF%D0%B0%D0%BC%D1%9B%D0%B5%D1%9A%D1%83

[11] Исто.

[12] Исто.

Advertisements


Категорије:Противу незнања

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s