Александар Лазић: Медијско клање или Бука и бес Теофила П.

ss-face-240Подсећајући на овај текст од скоро пре две године, желимо да констатујемо да се „екипа“ Вучић-Николић помирила са тзв. Другом Србијом. Нама, који нисмо део поменутих „екипа“ нити бисмо икад могли да будемо та Анти-Србија, остадоше само колективно налепљене етикете.

(НСПМ, 9. 9. 2012)

Ко је гледао први „Утисак недеље“ у новој сезони ако и није приметио буку колумнисте „Времена“ Теофила Панчића зацело је, верујем, видео његов бес? Шта је узнемирило Теофила до тог нивоа да су немали гледаоци помисли да је он на крају емисије пустио и коју сузу – која свакако није била радосница? Другим речима, није ли Т. П. у „Утиску“ само на делу демонстрирао оно што је Биљана Србљановић, икона Друге Србије, отоич формулисала као credo њихових заједничких истомишљеника: „Фашизам је згодна реч, јер је просто залепите кад не знате шта тачно да кажете“.

Теофил Панчић

Теофил Панчић

Шта је Теофил изволео да залепи: Ми, који смо на репу догађаја & на крају ланца исхране, мислимо да је Теофил Панчић позван у емисију да каже неку лепу реч о Тадићу, с којим ће се тадићугодно сагласити и његов најближи сарадник Н. К. (такође гост нареченог „Утиска“). И као да је Т. Панчић преозбиљно схватио да његов задатак (или улога) није да само похвали Тадића и осталу ДС екипу, него да треба да се правоверно запљуне гледе текућих властодржаца. И достојно се Панчић запљунуо: „Томислав Николић и Александар Вучић [су] били међу водећим људима ратно-националистичке-етночистачке политике коју је Србија спроводила. [Избором Николића и Вучића Србија] тиме није укинула прошлост, ви не можете да мењате прошлост, није спорно да је Томислав Николић сада председник Републике […] Они су били међу најкрвавијим људима тога рата, у политичком смислу. Па шта ја ту могу?“

Мала књижевна дигресија: Теофил је, као ренесансна и хуманистичка личност, између осталог и књижевни критичар. Да ли је могуће да је Т. П. као homo politicus толико деградирао Т. П.-а као homo poeticus-а да је заборавио на Џорџа Орвела, његову „1984“ и цитат: „Прошлост није само једанпут мењана него непрестано. Највише га је мучило, на неки кошмаран начин, то што никад није јасно схватио чему тај огромни систем обмане. Непосредне предности које даје фалсификовање прошлости биле су очигледне, али крајњи мотив је био недокучив.“

Шта је Теофил стварно ‘тео да каже: Панчић је хтео да поручи да – на шта је исправно реаговао трећи гост „Утиска“ Ђ. В. – није толико проблем у Николићу у Вучићу (којима су, је ли, „политички“, крваве руке до лаката) него да има нешто етночистачко  у самом том народу који те & такве бира на највише функције. И на овом је месту неопходно подсетити да је Теофил Панчић (био?) дугогодишњи сарадник „Хелсиншке повеље“ Соње Бисерко, и још више – као да му је Соња Би постала неком врстом учитељице мишљења: јер, није ли ово његово подметање заправо на фону оне изјаве председнице Хелсиншког покрета за људска права у Србији из октобра 2000. да је „победио нациста [Војислав Коштуница], а изгубио ратни злочинац [Слободан Милошевић]“? Другачије речено, не протура ли се овде годинама (деценијама?) порука да се овај народ крви (на политички и обичан начин) неће надостити – и да му је етночишћење средње име – а да се заправо само смењују фигуре које он геноцидно бира да буду његови највиши представници?

Гости "Утиска недеље" из 2012. године

Гости „Утиска недеље“ из 2012. године: Ђорђе Вукадиновић, Небојша Крстић и Теофил Панчић

Стварно, шта је наљутило Теофила: Теофила је, онда у „Утиску“, запрепастило неслагање. Иако је он међу пристојнијим припадницима онога што се условно зове Друга Србија (или макар неће да буде ова, наша, Србија) – Панчић се годинама креће у кругу аплаудирајућих истомишљеника који се понизно клањају Његовом Писатељству. И дошао тако, чио & мио, Т. П. у „Утисак“, на Б92 – територију давно ослобођену – кад тамо, осим поменутог Ђ. В., и неки гледаоци који узеше себи за право да Теофилу одговоре на његов начин. Да се разумемо, као што нема и не може бити оправдања за горе изнете тезе колумнисте „Времена“, немам разумевања ни за гледаоце који су Панчића слали у „његов“ Загреб: то није Србија и не треба таква да буде. Оно што је Т. Панчића у „Утиску“ наљутило јесте да су гледаоци њему одговорили на његов начин. И та га је дрскост шокирала и довела у неко стање у којем, заиста, на крају емисије није личио на себе – ма колико га његов сабрат С. Басара тапшао по рамену, хвалио и храбрио у колумни листа „Данас“.

Нешто као наравоученије: За причу о Соњи Бисерко и њеној изјави из 2000. како Срби изабраше нацисту, склон сам да поверујем да није небитно истаћи детаљ из књиге „Дезинформација – од Тројанског коња до Интернета„ Владимира Волкова у којем цитира Џемса Харфа, шефа агенције „Ruder Finn“: „Успели смо да у јавном мњењу поистоветимо Србе и нацисте, погодили смо право у мету. Задатак је био сложен, нико није разумео шта се догађа у Југославији и, да вам отворено кажем, већина Американаца питала се у којој се афричкој земљи налази Босна, али једним потезом успели смо да ствар поједноставимо, да је прикажемо као причу о добрим и злим момцима.“ Ако желите поенту у једној реченици – да смо ономад људски реаговали на причу Соње Бисерко да бирамо нацисте за председнике не би нам се данас десио Теофил с песмицом да бирамо етничке чистаче на највише функције. У том смислу они гледаоци „Утиска“, ма колико немушти и груби били, пружају наду да нас, признате и познате нацисте, неће више водити као волове на медијско клање.

Advertisements


Категорије:Поново прочитати/погледати

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s