На све који су се наивно заваравали привидним опадањем предизборних напетости у БиХ, интервју бившег Високог представника Волфганга Петрича у сарајевском „Дневном авазу“ од 11. августа 2014. требало би да делује отрежњавајуће.
Операција „обојене револуције“ за коју је намеравано да приоритетно буде изведена у Републици Српској, и за коју су све инфраструктурне припреме биле извршене, доживела је своју политичку плиму у прва четири месеца ове године. Међутим, убрзо затим почела је да губи замах и видно прелази у осеку. Главне разлоге за овакав след догађаја већ више пута смо анализирали.
Константе подухвата овакве врсте су (1) непроменљивост коначних циљева и (2) флексибилност при избору средстава за њихово постизање. „Флексибилност“ подразумева коришћење тактичких варки. Пример овакве врсте обмане је теза коју понавља политичка фасада преврата у Републици Српској да је опстанак РС „неупитан“ зато што је гарантован Дејтонским споразумом. Овај невешти аргуменат превиђа чињеницу да је СФРЈ била загарантована Хелсиншким споразумом па јој то није помогло да обезбеди опстанак. „Међународна заједница“ споразуме поштује онолико колико је то чинио Хитлер, као што Владимир Путин у управо овом тренутку открива на примеру Украјине.
Демонстративан долазак у марту у Бања Луку Николаса Хила, отправника послова амбасаде САД у Сарајеву, да јавно „потврди“ да РС није угрожена и да се „не разматра Дејтон 2“ и, нешто касније у јуну, изјава помоћника државног секретара САД Хојт Јиа да се са до тада „изопштеним“ председником Додиком ипак може разговарати – примери су тактичке дезинформације наведене врсте.
Интервју Волфганга Петрича, заправо изношење главних тачака и закључака са саветовања на највишем нивоу одржаног у Берлину крајем јула на коме је учествовао, помаже да се састави права слика и да се ствари поставе на место. Конференција је, саопштава Петрич, била таквог калибра да су били позвани „не само представници неколико најутицајнијих невладиних организација, већ и сви кључни актери Запада који се баве Балканом – од званичника Европске уније, преко дипломата задужених за овај регион у САД и Канади, до функционера у дипломатијама утицајних европских држава.“
Већ на самом почетку негативци у Петричевом излагању именовани су изричито и нимало суптилно као и политичка судбина која им је намењена: „Сумњам да ‘додици’ БиХ одиста желе у ЕУ. Јер се зна да с таквом врстом људи Брисел не жели радити, а с ‘додицима’ у БиХ нема напретка.“ Врло јасна порука, бар оном делу бирачког тела на који још увек делује мамац ЕУ и који гаји илузије о пријему у њу.
Петрич затим значајно појашњава да је збирна именица ‘додици’ шири појам од личности од чијег презимена је етимолошки изведена: „Сасвим је јасно да не мала група људи који одлучују, од Мостара, преко Бања Луке, до Сарајева, не жели у ЕУ ни у ком случају. Они знају да реформе које се морају предузети да би се то остварило значе и њихов нестанак са политичке сцене. Мислим на лидере које годинама и годинама гледамо на бх. политичкој сцени.“
Али то се односи не само на „лидере“ из Мостара и Сарајева него и на „потенцијалне лидере“ из Бања Луке, политичку фасаду незаживелог преврата с почетка ове године, који се надају да ће им пакт са ђаволом омогућити још једну туру на власти. Зато би им било корисно да проанализирају ове ставове. У плану је „нестанак са политичке сцене“ свих њих, само не одједном него по редоследу тренутне употребљивости, и са приоритетним нагласком на уклањање главног „реметилачког фактора“ чијим су препознатљивим презименом сви, без разлике, били обухваћени на недавном берлинском саветовању.
Значајно је да се Петрич дистанцира од будуће употребе сумњивих и у пракси већ обезвређених „Бонских овлашћења“ као примарног инструмента за наметање политичких решења: „Апсолутно је нужно да се обнове напори и ситуација у БиХ промени набоље. То се више не може радити Бонским овлашћењима, већ ићи напред.“ Механизам за „напредовање“ који предлаже интересантан је зато што представља само „лајт“ варијанту пропалог пролећног плана а уједно поново потврђује одсуство креативности код наручилаца преврата:
„Сада до изражаја долази улога цивилног друштва које мора јасно иступити и радити, али и воља бирача да изађу и гласају. То у комбинацији с јасном политичком вољом Запада, који морају дефинисати ко су им партнери у БиХ и фокусирати се и на регионалну сарадњу, може бити добар основ за почетак покретања ствари у бољем смјеру у БиХ… Зато сам и предложио да се позитивним снагама у политици, цивилном друштву, међу интелектуалцима, помогне да изађу с моделом успешне, функционалне и јефтиније државе.“
Идентитет тих „позитивних снага“ Петрич не прецизира али је разумно предпоставити да је већ у току тренинг посвећених нових лидера из свих етничких заједница у БиХ, који су предодређени да у пројектованој централизованој држави за рачун „међународне заједнице“ као транснационални администратори преузму управу. Семинари које су крајем прошле године у БиХ проводили „Фондација Конрад Аденауер“ и друга немачка удружења сличне природе упућују на такав закључак.
Индикативне су још две Петричеве констатације. Прво, „безмало сви на састанку сложили су се самном у ставу да Путин користи и РС како би ослабио ЕУ.“ Овим се политичка офанзива на Републику Српску изричито смешта у озбиљан контекст геополитичког ривалства са Русијом.
Друго, Петрич наговештава да ће „бити и неких персоналних промена унутар међународне заједнице. Све у контексту обновљеног приступа БиХ. Особе које ће преузети неке од мисија у БиХ доћи ће с потпуно другачијим мандатом.“ Конкретан садржај „обновљеног приступа БиХ“ се не дефинише али је несумњиво да се његова разрада одвија искључиво у иностранству, на скуповима као што је био овај у Берлину о чијим закључцима Петрич извештава. Ново особље ће свој „мандат“ добити из иностраних центара моћи, а свакако не од становника Босне и Херцеговине.
Да рекапитулирамо. Уколико је постојала трунка сумње да „међународна заједница“ настоји да спроведе радикално политичко рекомпоновање Босне и Херцеговине, наравно без информисаног и ефектног учешћа локалног живља, и са специфичним акцентом на Републику Српску, Петрич је ту сумњу отклонио. Основни циљ у августу 2014. остаје исти као што је био на почетку године. Једино се модалитети његовог постизања непрекидно подешавају.
Назнаку из чега ће се вероватно састојати ти усавршени модалитети (пошто је, не тако давно, обећавајући стандардни модел „обојене револуције“ у Републици Српској морао бити стављен на лед) дао је говорљиви Драган Чавић, у интервјуу на порталу лажне невладине орханизације „Бука“ 17. јула, 2014. Чавић, кога се читаоци сећају као бившег, и врло „кооперативног,“ председника РС за чије име се везује контроверзни „Извештај о Сребреници“ од 2004. године, написан по директивама тадашњег Високог представника Педија Ешдауна, глатко је изјавио да ће октобарски избори у Републици Српској – бити покрадени.
Граја коју Чавић диже није пука балканска предизборна демагогија већ логичан и саставни део пакета „преврат лајт“ мера које Петрич наговештава. Приручник Џина Шарпа прописује оспоравање резултата избора као једну од фундаменталних тачака превратничке технологије. Да би функционисала, пожељно је да резултат буде тесан, а то је нешто што се у оваквим ситуацијама без тешкоћа обезбеђује коришћењем „невладиних организација“ прерушених као агенције за испитивање јавног мњења и постављањем „изборних посматрача“ из истог миљеа чији је задатак да потврде да је процес био намештен. Недељама пред изборе они емитују кривотворене прогнозе исхода и на тај начин припремају јавност да после пребројавања гласова крађу избора прихвати као реалну могућност. Затим се на улицама експлоатише и каналише произведени масовни гнев.
Преостали део посла одрађују „међународна заједница“ и глобални медији под њеном контролом. Унапред припремљен лажни наратив о изборној крађи пласира се као доказана чињеница и користи као полуга за „промену режима.“
Уколико се оптужба за крађу покаже недовољном за делотворну интернационализацију изборног резултата, може се користити допунски механизам паковања бирачких спискова по етничком основу, што заговара бошњачка коалиција „Први март“ из Сарајева.
Циљ је био да се на фиктивним местима боравка у Републици Српској региструје бар 100.000 нових бошњачких бирача из Федерације и широм света, што би бошњачким странкама потенцијално омогућило да освоје барем двадесетак посланичких мандата (од укупно 83) у Народној скупштини РС и, што је можда још важније, најмање пет посланичких места у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ, од укупно 14 колико их се из РС бира за овај дом. Уколико би бошњачким странкама, помоћу предизборних махинација са бирачким списковима, пошло за руком да освоје 5 од 14 мандата, ентитетски механизам заштите интереса РС у Парламентарној скупштини БиХ био би потпуно обесмишљен. У синхронизацији са посланицима из Федерације БиХ, прегласавањем посланици изабрани помоћу овакве изборне манипулације могли би сасвим легално да усвоје све предложене мере за измену уставне структуре, не обазирући се на противљење небошњачких колега из Републике Српске.
До истека рока за уписивање бирача, „Првом марту“ је, како се тврди, пошло за руком да користећи рупе у законодавству обезбеди 41.649 фиктивних гласача из дијаспоре. У односу на регистрацију за изборе одржане 2010. то је скоро двоструко више, јер је тада било регистровано 21.966 бирача из те категорије. („Вечерње новости“, 2. август 2014.)
Зацртани бројчани циљ није у потпуности остварен, али је у изборну процедуру заложена још једна темпирана бомба која ће се у октобру моћи активирати по потреби.
Да заокружимо слику, овом коктелу потенцијалних инструмента треба додати и покушај оживљавања у Тузли, са друге стране ентитетске линије, али недалеко од Добоја где се већ води „пробосанска политика“, „протеста обесправљених,“ започетог – али услед елементарних грешака организатора – недовршеног у фебруару ове године:
„Данас је у Тузли почео нови масовни раднички протест. Иначе, управо у овом граду је у фебруару сијевнула искра која се претворила у масовне демонстрације у цијелој БиХ.Неколико стотина обесправљених радника се окупило испред Кантоналног суда и Тужилаштва, док стално пристижу колоне радника из других подручја Тузланског кантона. Чују се повици упућени судијама и тужиоцима: ‘Лопови’, ‘Криминалци ‘, ‘Кријете се лопови’.“ („Дневни аваз,“ 30. јул, 2014.)
Да ли сада поприма смисао потврђено довођење у БиХ свежих британских јединица из редовног састава Лаког коњичког пука 4. Механизоване бригаде из Кетерика у Јоркширу као појачања већ постојећем страном војном контингенту? У време фебруарских нереда, Високи представник Валентин Инцко већ је поменуо довођење војних појачања у БиХ као теоретску могућност, у очигледном уверењу тада да ће след догађаја на терену то убрзо претворити у практичну потребу. Колега Небојша Малић је истражио позадину овог питања и дошао је до врло интересантних резултата. Све коцкице се уклапају. Једино што нема смисла је званично објашњење предузетог корака: наводно, да се обезбеди мирна атмосфера за одржавање избора у октобру.
То објашњење је бесмислено зато што у БиХ, а посебно Републици Српској, не постоји апсолутно никаква „претња“ мирним и фер изборима која није индукована извана. Исти фактор који фабрикује кризу доводи војску да сузбије њене последице.
Увек је згодно када контролишете и тезу и антитезу. То вам пружа изванредну могућност да обликујете онакву синтезу каква вама највише одговара.
Categories: Преносимо
Вреди поделити текст.