Највећa икада спроведена студија ефеката главне психоактивне компоненте канабиса сугерише да он може да изазове параноју код угрожених појединаца

(Гардијан, 16. 7. 2014)

„Не бих се осјећао тако усамљено“, пјевао је Боб Дилан 1966. године, „када би сви били стондирани“. Чини се да много људи дијели тај став: канабис је сада далеко најомиљенији недозвољени лијек, са око 180 милиона људи који су га користили у посљедњих годину дана. У Енглеској и Велсу око 13,5% популације од 16 до 24 година старости користили су канабис у протеклој години, а скоро свака трећа особа ће га пробати барем једном у току свог живота. Од 6,4% одраслих старости од 16-59 година, који су пријавили да су користили канабис у протеклој години, преко 40% је рекло да га бар једном месечно користи.

С обзиром да је значајан дио становништва троши на новац на дрогу, можда није изненађујуће да већина људи вјерује да су ризици од „стондирања“ више или мање еквиваленти ризику од напијања. Амерички предсједник, Барак Обама, изгледа да је један од њих: „Ја сам пушио траву као дијете и видио сам то као лошу навику и порок, али се не разликује много од цигарета које сам пушио као млад човјек и кроз велики дио свог одраслог живота“, објаснио је он у Њујоркеру. „Не мислим да је трава опаснија од алкохола.“

Свакако многи људи користе канабис без нежељених ефеката, и заиста са доста веома пријатним осјећајем. Штавише, постоје докази да канабис може да донесе стварне медицинске користи, на пример у ублажавању хроничног бола. Али, такође је позната веза између канабиса и појаве параноидних мисли.

„Параноидно“ у овом контексту значи неоснован или претеран страх да други људи покушавају да нам науде. То је осјећај који је далеко више раширен него што се раније мислило. То је разумљиво с обзиром да смо сви стално приморани да тумачимо друштвене ситуације, тежину ставове и намјере које људи срећемо. Зато што је немогуће знати за сигурно шта други људи мисле, постоји доста простора за нашу анксиозност.

Као и већина психолошких искустава, широк је спектар параноје унутар популације: многи људи имају неколико, релативно благих, параноичних мисли, док су код одређеног броја те мисли бројне, упорне и дубоко узнемирујуће. Корисници канабиса ће се са већом вјероватношћу наћи на крају тог проблематичног спектра. На примјер, наша студија становништва Енглеске дала је резултат да вјеровање да други људи намјерно покушавају да ти науде три пута је учесталије међу корисницима канабиса, него код оних који то нијесу. Увјерење да други људи желе да нам нанесу озбиљне повриједа или штете је пет пута уобичајеније међу корисницима канабиса.

Оно што видимо из резултата студије је асоцијација између употребе канабиса и појаве параноје. Стручњаци се углавном слажу да је редовна употреба канабиса почев од најранијег узраста тачан предиктор каснијих озбиљних проблема менталног здравља, али оно што још није јасно биохемијски утврђено јесте то да ли дрога изазива параноичне мисли. Можда људи који пате од параноје имају више шанси да почну узимање канабиса; или су можда употреба дрога и појава сумњичавих мисли независне посљедице неког другог фактора.

Ово питање међусобног преплитања параноје и употребе канабиса је у језгру студије спроведене са колегама са Универзитета у Оксфорду, Института за психијатрију на Кингс колеџу у Лондону и на Универзитету у Манчестеру, објављених у сриједу (16. 7. 2014) у „Шизофренија Билтену“. Зашто смо се фокусирали на параноју умјесто на ментално здравље у цјелини? Друге студије су склоне да поистовете све такве проблеме заједно под насловом „психозе“ или „шизофреније“, али као што смо раније тврдили на овом блогу таква искуства често се јављају независно: имати параноидне мисли не значи, на примјер, да ће неко чути имагинарне гласове.

Да откријемо да ли канабис заиста изазива параноју код угрожених појединца, спровели смо највеће икада спроведено проучавање ефеката ТХЦ ( THC, ∆⁹-тетрахидроканабинол), главног психоактивног састојка канабиса. Регрутовали смо 121 добровољца, од којих су сви узели канабис бар једном прије, и од којих сви имају искуство појаве параноичних мисли у претходном мјесецу (што је типично за пола популације корисника). Нико није имао дијагностиковану менталну болест. Волонтери су насумично одабрани да прими интравенску 1,5мг дозу ТХЦ или плацебо (физиолошки раствор). Да бисмо пратили ефекте ових супстанци, користили смо најобимнији облик процјене за тестирање параноје, укључујући и виртуелне сценарије, социјалне ситуације из реалног живота, самосталних упитника и процјене експертских анкетара.

Резултати су били јасни: ТХЦ изазва параноичне мисли. Половина оних који су примили ТХЦ искусили су параноју, у поређењу са 30% у плацебо групи: то јест, један од пет имао је повећање параноје која је могуће директно приписати ТХЦ. (Занимљиво је, плацебо производи изванредне ефекте у одређеним појединцима. Били су убијеђени да су стондирании, и сходно томе дјеловали.)

ТХЦ је такође произвела друге узнемирујуће психолошке ефекте, као што су анксиозност, забринутост, спуштање расположења, и појаву негативних мисли о себи. ТХЦ је изазвала и низ онога што психолози зову „анормална искуства“: звуци су се чинили гласнији него обично и боје светлије; мисли се појављују као „одјек“ у главама појединаца; и вријеменска оријентација је била искривљена.

Зашто је канабис такав моћан окидач за параноје? Наша статистичка анализа је показала да су у спроведеном експерименту кривци били негативни ефекти ТХЦ-а на расположење појединца и поглед на себе, и аномалије сензорних искустава које може да произведе. Негативне емоције остављају осјећај ниже вриједности и рањивости. Брига нас доводи до најгорих закључака. Дакле, када покушамо да дамо смисао анормалном искуству – када покушамо, другим речима, да схватимо шта се дешава са нама – свијет може да се појави као чудно, застрашујуће и непријатељско мјесто. Отуда параноја. Наша анализа је показала да оштећења у краткорочној меморији не повећавају параноју.

Јасно, канабис не изазива ове проблеме код свакога. И подозривост носилаца се смањивала ван када би супстанца напустила крвоток. Али студија показује да је параноја уско повезана са ТХЦ: за значајан број људи, то је директан резултат.

Можда је најважније, истраживање баца ново свјетло на психолошке процесе основне за параноју у цјелини. Када смо забринути, мислимо негативно о нама самима и доживимо перцептивне сметњи, то је много вјероватније да ћемо постати непотребно сумњичави према другима.

Др Данијел Фримен је професор клиничке психологије на Универзитету у Оксфорду, његов брат Џејсон је писац популарних психолошких текстова

С енглеског посрбио: А. Ж.

Categories: Посрбљено