Политика: Сви папски путеви за Београд

Српска држава види у Ватикану потенцијалног савезника који не признаје Косово, док СПЦ не може да заборави да поглавар свих католика никад није јасно и отворено осудио злочине над Србима у Другом светском рату

p-p-672014

Јавност је све дипломатске односе Србије и Ватикана поодавно свела на два питања: Други светски рат и посету папе Србији. У тој поставци, српска страна инсистира код Свете столице на кајању, извињењу и спознаји усташких злочина почињених у име Бога, док Ватикан ставља до знања да би свети отац радо посетио Србију.

То су два отворена питања о којима се, по правилу, прича у рукавицама, увијено, нарочито вагајући сваку реч, било да је реч о државним или духовним званичницима.

Не чуди, стога, што је приликом последње посете високог званичника, секретара Свете столице за односе с државама надбискупа Доминика Мамбертија, потписивање споразума о високом образовању, због којег је и дошао, остало у сенци захтева српске државе и цркве да се у ватиканским одајама размисли о улози Алојзија Степинца у Другом светском рату и његовој канонизацији.

Да поменемо и оно друго питање. Оцењујући посету надбискупа Мамбертија као веома важну за нашу земљу, један високи државни функционер рекао је за „Политику” да држава нема ништа против доласка папе у Србију, али да међу архијерејима Српске православне цркве нема јединственог става о томе.

Према речима нашег саговорника из државног врха, „тврдо крило” епископата не слаже се с таквим предлозима.Зато траје вишедеценијска пат-позиција када је реч о доласку папе.

Заиста, највиши државни функционери у више наврата упућивали су папи позив да посети нашу земљу и при том, за разлику од цркве, нису постављали посебне услове светом оцу.

Чак је и Слободан Милошевић желео да доведе поглавара Римокатоличке цркве у Србију.Папу су позивали у својству министара иностраних послова и Горан Свилановић и Вук Драшковић, као и председници СЦГ Светозар Маровић и Србије Борис Тадић.

Учинио је то пре неколико дана и Томислав Николић, али уз опаску „чим се црква сложи”.

Додуше, највиши представници власти у Србији састајали су се с папом, али не на домаћем терену. Последњи пут када је Борис Тадић ишао у Ватикан да се састане с папом Бенедиктом XVI, 2009. године, имао је за то чак и благослов Светог архијерејског Синода.

Држава у Ватикану види утицајног и моћног савезника.То потврђују и речи нашег саговорника који наглашава важност недавно потписаног споразума и грађења добрих односа. Власт у посети папе нашој земљи види могућност да добијемо на међународном угледу.

Ипак, не треба сметнути с ума шта нам је својевремено поручио портпарол Свете столице Федерико Ломбарди, упитан хоће ли папа подржати европске интеграције Србије: „ЕУ није у домену папиних компетенција.” У државним односима, став Ватикана да не призна независност Косова често се истиче као симбол наших добрих односа и савезништва на којем би требало даље да се ради.

Забуну у српским редовима изазвало је то што је 2011. године именован посебан апостолски делегат за Косово, што је у неким овдашњим круговима изазвало сумњу да је Ватикан до краја искрен када је реч о одбијању да призна независност Косова.Наиме, тек што је амбасадор Ватикана у Србији надбискуп Орландо Антонини категорички тврдио да се ради о искључиво унутарцрквеном, организационом питању које никако не значи и евентуалну најаву признавања Косова, исти тај апостолски делегат – Јулијус Јанус, обећао је, усред Приштине, да ускоро стиже с добрим вестима из Ватикана.

До данас се не зна на које је добре вести мислио, будући да је Света столица готово моментално поручила да став о непризнавању Косова остаје исти. Неки извори тврде да је и Руска православна црква скренула пажњу врху Римокатоличке цркве да ће иступити из међухришћанских тела ако признају Косово. И док се често напомиње значај ватиканског става да не призна Косово, још чешће се заборавља да је Света столица међу првима признала Хрватску или Словенију.

За српску цркву, Ватикан је пре свега и изнад свега, седиште римског папе, поглавара свих католика. И док на плану теологије готово да нема значајнијих препрека, јер се барем разговара о разликама у међухришћанском дијалогу који се одавно води уз укљученост свих страна, на плану историје, препреке су и даље велике.

Захтеви СПЦ да папа посети концентрациони логор у Јасеновцу, као симбол српског страдања у Другом светском рату и осуди злочине које су починили или благословили припадници Римокатоличке цркве над православним и не само православним живљем, у Ватикану још нису услишени. Додуше, надбискуп београдски Станислав Хочевар више пута је подсећао да бискуп Антун Шкворчевић годинама одлази у Јасеновац и моли се за све његове жртве, да је тај концентрациони логор обишао и председник Хрватске бискупске конференције Марин Сракић, као и кардинал Јосип Бозанић.

Хочевар је истакао и да је папа Јован Павле II 2000. године замолио за опроштај свега што су деца Католичке цркве „било где и било када учинила”. Општи опроштај је, дакле, формално исказан, али из СПЦ понављају да се српске жртве и даље ретко или никако не помињу у изјавама католичких великодостојника.

Нерешена питања у вези с догађајима из времена Другог светског рата два пута су се у последњем тренутку испречила сусрету поглавара СПЦ и Римокатоличке цркве. Када се чинило да је сусрет папе Јована Павла II и патријарха српског Павла у Бањалуци 2003. године већ известан, све је отказано јер су организатори као место сусрета одабрали озлоглашени манастир Петрићевац, из којег је почео усташки покољ српског живља из околних села.

Патријарх Иринеј најавио је још 2010. године да ће на прославу 1.700 година од доношења Миланског едикта 2013. у Нишу бити позвани сви поглавари хришћанских цркава, што је подразумевало и долазак папе Бенедикта XVI. Најава је тада поздрављена у Ватикану, али до сусрета није дошло.

Наиме, у јуну 2011. године, Бенедикт XVI се поклонио гробу Алојзија Степинца, приликом посете Хрватској, што је довело до тога да Свети архијерејски Сабор саопштида ће на прославу у Нишу бити позвани само православни поглавари. Не треба занемарити ни посету другог човека Руске православне цркве митрополита волоколамског Илариона Алфејева Српској цркви, исте године.

Он је, незванично, скренуо пажњу српским архијерејима да се руски патријарх још није састао с папом и да не намерава да то учини у Србији, као и да неће доћи на прославу у Ниш ако на њој буде и поглавар Римокатоличке цркве.

Митрополит Иларион, иначе, важи за једног од најискуснијих православних дипломата, као шеф дипломатије Руске православне цркве. С папом Бенедиктом XVI састајао се више пута, али упркос побољшању односа, и Русија и Србија остају ретке православне земље на чије тле још није крочио ниједан римски папа.

Поглавар Римокатоличке цркве у свега неколико година, од 1999. до 2002, посетио је Румунију, Грузију, Грчку, Украјину и Бугарску. По устаљеној пракси Ватикана, претходно је добио позив већинске православне цркве, осим у Грчкој, где је Црква само навела да се не противи његовом доласку. Али га није званично позвала. Један од грчких услова био је и да папа по изласку из авиона прескочи још једну устаљену праксу: целивање тла.

Највећи ударац односима Србије и Ватикана несумњиво би донела канонизација кардинала Алојзија Степинца коју су хрватски извори при Светоj столици најавили за октобар ове године. Загребачки надбискуп Јосип Бозанић објавио је верницима да више нико и ништа не може зауставити да Степинац постане светитељ.

Српска црква и држава јасно су ставиле до знања папином министру спољних послова да би такав чин уназадио црквене и државне односе.

И патријарх Иринеј и председник Николић упутили су и званична писма тим поводом, адресирана на папу Фрању лично. Међутим, будући да је кардинал Степинац 1998. године већ проглашен блаженим, неизвесно је како ће „српска иницијатива” проћи. Односи Србије и Ватикана су, у том погледу, на стакленим ногама.

„За време Другог светског рата помагао је прогоњене и патнике”, пише о Степинцу хрватска „Википедија”.

„Од првих дана здушно је благословио стварање ’католичке државе’, како је он често називао НДХ”, наводи се у српској „Википедији”.

Бог нам је, несумњиво, исти. Али свеци нису.

Јелена Чалија

Зрењанински бискуп Ладислав Немет: Тешко могу да разумем фокусирање на Алојзија Степинца

Надбискуп Доминик Мамберти, секретар Свете столице за односе са државама (у дипломатском значењу: министар спољних послова Свете столице – Ватикана),боравио је од 27. јуна до 1. јула 2014. у Србији.

nemet

Ладислав Немет

Као министар спољних послова Свете столице, надбискуп Мамберти имао је разговоре с највишим државним представницима Републике Србије. С друге стране, као великодостојник Католичке цркве, он је посетио и католике у Србији, а сусрео се и с највишим представницима Српске православне цркве.

Ниједна црква или вера није имуна на историјски контекст, друштвено-политичке промене и догађаје у којима живи и делује.Однос Свете столице или Ватикана и Српске православне цркве треба свакако посматрати и оцењивати према овом начелу.

Овај однос је на просторима бивше Југославије оптерећен догађајима из периода Другог светског рата, као и свим што се догодило за време распада бивше Југославије од 1991. до 1995. године.

За време посете надбискупа Мамбертија разговарало се и о тим темама, као и о могућој канонизацији (проглашењу светим) кардинала Алојзија Степинца.

Као члану делегације Свете столице, било ми је драго да чујем да се о свему томе разговарало отворено, и то у доброј атмосфери. Обе стране су изнеле своја мишљења и о догађајима из Другог светског рата и о питањима везаним за кардинала Алојзија Степинца.

На иницијативу Српске православне цркве,надбискуп Мамбертије у име папе Фрање позвао његову светост патријарха српског Иринеја и чланове Светог Синода да посете Рим и римског бискупа. У оквиру тог сусрета свакако ће бити могућностида се наставе разговори и на ову тему.

Надбискуп Мамберти поменуo је чињеницу да беатификација кардинала Степинца (1998. године) није изазвала реакције Српске православне цркве. Споменуо је и став Бискупске конференције Хрватске, која је већ деведесетих година прошлог века изразила своје жаљење и осуду догађаја из времена Другог светског рата и злочина почињених за време распада бивше Југославије.

Као католик у Србији тешко могу да разумем фокусирање и пројекцију догађаја из Другог светског рата и личност Алојзија Степинца на однос Католичке цркве и Српске православне цркве у нашој држави. Ако знамо да се после распада бивше Југославије број католика у новонасталој Републици Србији смањио на само 5 одстоод укупног становништва, а међу католицима већину чине Мађари (и то више од 60 одсто), проблем око кардинала Степинца (у било ком светлу) сигурно није од највећег значаја. Католици на терену данашње Србије имали су друге проблеме и за време Другог Светског рата и после тога.

Што се тиче посете папе Фрање Србији, ту су направљени велики помаци у позитивном правцу. Председник Србије господин Николић позвао је светог оца Фрању да посети нашу државу. Мислим да до ове посете свакако може доћи, ако знамо да су Света столица и папа Фрања један од најјачих политичких узрочника, који се залажу за потпуну интеграцију Републике Србије у Европску унију. Предуслови његовог доласка могу се решити за време посете његове светости патријарха Иринеја и чланова Светог Синода Риму, ако до те посете дође. Политичке власти у Србији отворене су за могућност такве посете.

За мене је важно да још једном подвучем да би на однос Католичке цркве и Српске православне цркве у Републици Србији веома добро утицала промена неких акцената. У Републици Србији католички свет постоји на релацији Ђевђелија–Београд–Хоргош, а не на релацији Београд–Загреб–Љубљана.

Др Ладислав Немет, зрењанински бискуп

Срби и Ватикан – Сто година црквено-државне дипломатије

1914. Потписивање конкордата између Србије и Свете столице: уређена су питања надлежности Свете столице над католичком хијерархијом у Србији, слобода вероисповести, питање црквеног школства, имовине, црквене организације… Конкордат је онемогућио Аустроугарску да се преко старања о католицима меша у унутрашња питања Србије, али није у потпуности заживео, чему је допринео и Први светски рат, у којем је Ватикан стао на страну Аустроугарске.

konkordat-1914

Кардинал Мери дел Вал и министар Миленко Веснић (десно) потписују тзв. Први конкордат 1914. 

1937. „Крвава литија”: министар правде Људевит Ауер потписао је у јулу 1935. године Конкордат у Риму који је требало да изгласа Народна скупштина. Српска православна црква, која није консултована, оштро се противила конкордату, а за дан када је заказано гласање у Скупштини, организовано је и молепствије за оздрављење оболелог патријарха Варнаве. У Кнез Михаиловој улици дошло је до сукоба полиције и учесника литије, догађаја познатог као „Крвава литија”. У наелектрисаној атмосфери, Скупштина је усвојила конкордат, а истог дана умро је патријарх Варнава. Влада Милана Стојадиновића на крају је одустала од конкордата.

1941. Састанак папе Пија XII и Анте Павелића:у Ватикану Павелић је примљен као приватно лице, без церемонија које припадају шефу државе. Иако је папа тада одбио да призна Независну Државну Хрватску (НДХ), пријем је наишао на оштре реакције међународне јавности, у југословенској избегличкој влади, британском Министарству спољних послова, америчким дипломатским круговима. Осим подршке Павелићу, између осталог, осуђивало се и папино ћутање о злочинима над цивилима коју су се већ тада дешавали у НДХ.

1946. Суђење загребачком надбискупу Алојзију Степинцу: Степинац је, између осталог, био оптужен да је циркуларним писмом позвао подручно свештенство да подржи НДХ, да је вршио пуну контролу над католичком штампом у току рата и подржавао њену фашистичку политику, да је под претњом смрћу превео у католичанство десетине хиљада Срба, да је током 1945. године позивао стране силе да збаце народну власт и окупирају Југославију. После изрицања пресуде којом је Степинац осуђен на 16 година затвора, папа Пије Дванаести назвао је процес најтужнијим у историји Цркве, а Степинца недужном жртвом и мучеником.

1952. Прекид дипломатских односа СФРЈ и Ватикана: Света столица оптужује југословенске власти за прогон Католичке цркве, прека суђења и убиства свештеника, одузимање црквене имовине, немогућност вршења верских обреда, затварање семинарија, протеривање веронауке из школа… Комунистичке власти одговарају да свештеници морају да буду лојални пре свега својој држави, да не могу да се мешају у политички живот, да неће дозволити никоме да се под плаштом верске слободе бори против револуционарних тековина социјалистичке Југославије. После именовања Степинца за кардинала од стране Ватикана, Танјуг је 18. децембра објавио званично саопштење о прекиду дипломатских односа Југославије с Ватиканом.

1966. Потписивање Протокола између Свете столице и владе СФРЈ: јављају се мирољубивији тонови с обе стране и међусобна жеља за сарадњом. Папа Павле VI и Јосип Броз Тито размењују дипломатске поруке, долази до првих посета високих представника југословенске државе и Ватикана. Дипломатски односи поново се успостављају 1970. године, а наредне године Тито се састаје с папом Павлом VI у Ватикану.

1992. Ватикан признаје независност Хрватске и Словеније: патријарх српски Павле у писму папи Јовану Павлу II нагласио је да је поглавар Римокатоличке цркве први признао независност Хрватске и Словеније, додао да нема ништа против тога, али се чуди што то право није признао и Србима који су живели у Крајини.

2010Најава папине посете Србији: патријарх српски Иринеј изјавио је да ће на обележавање 1.700 година од доношења Миланског едикта у Нишу бити позвани поглавари свих хришћанских цркава, укључујући и папу, додајући да је неопходан дијалог источне и западне цркве. У Ватикану поздрављају такву најаву. До посете ипак не долази после папине посете Хрватској и поклоњења Степинчевом гробу, као и незваничне интервенције Руске православне цркве.

2014. Писмо СПЦ поводом канонизације Степинца: из Ватикана је најављено да ће кардинал Алојзије Степинац бити проглашен светим до краја године, а неки хрватски извори у Ватикану саопштавају да ће то бити у октобру. Светој столици став Српске цркве према „контроверзном” кардиналу преноси васељенски патријарх Вартоломеј, а преко министра спољних послова Ватикана СПЦ писмом упућује папи Фрањи своје званично мишљење о канонизацији. У посебном писму, поглавару Римокатоличке цркве обраћа се и председник Србије Томислав Николић, који је изразио жељу да се заједничком мудрошћу не начини никакав потез који би било кога увредио, поготово у вези с односом према историји, Другом светском рату и улози Алојзија Степинца у њему.

Владета Јанковић: Од папине посете за Србију би било мање користи на спољном плану него штете по унутрашњу стабилност

Односи Србије и Ватикана су коректни, али лишени динамике, сматра професор Владета Јанковић, који је обављао дужност амбасадора наше земље при Светој столици. Он напомиње да се у протеклих неколико деценија много шта променило, а Ватикан главну опасност с разлогом не види више у православљу или протестантизму, већ у општој секуларизацији и милитантном исламу, због чега сматра пожељном општехришћанску солидарност.

vladeta-jankovic

Владета Јанковић

– Србија за Римокатоличку цркву више није „terra missionis”, што значи да је Ватикан данас углавном задовољан очувањем и унапређењем положаја локалне католичке заједнице. Од тешње сарадње са Србијом Ватикану је, природно, много важнија лојалност Хрватске: постоје проблеми, не само између хрватске цркве и државе, него и у односима с Римом тамошње Бискупске конференције, екстремнијег дела клера и посебно херцеговачких фрањеваца. Утисак је да се у уступцима које конзервативни кругови у Курији због тога чине Хрватској делом крију корени тешкоћа у нашим односима – каже професор Јанковић.

Односи Србије и Свете столице стагнирају пре свега због постојања подручја где су надлежности цркве и државе тешко раздвојиве, указује наш саговорник. Пре свих, то су канонизација Степинца и питање конкордата, данас ређе помињано, али и даље присутно. Уз то, професор Јанковић подсећа да су у новије време конкордат с Ватиканом склопили Сарајево и Подгорица.

– Најчистији пример за испреплетаност државних и црквених надлежности јесте папина посета. Чврсто је правило да папа не посећује земље из којих, уз позив државне власти, није добио и позив већинске верске заједнице. Има основа за мишљење да став СПЦ према посети највише зависи од става моћне Руске цркве, а то је опет повезано с много компликованијим спорним питањима, као што су примат римског понтифекса или, још више, прозелитизам, гркокатолици и нарочито сукоб интереса у Украјини. Како данас ствари стоје, од папине посете за Србију би било мање користи на спољном плану него штете по унутрашњу стабилност. Најзад, може то неко не сматрати важним, али је чињеница да су приликом посете Бенедикта XVI Великој Британији само трошкови обезбеђења били око 40 милиона фунти. Ватикану је надасве стало да папа буде примљен у Москви, а у евентуалној посети Србији по свој прилици види само корак према том другом, за себе врхунском екуменском циљу – напомиње професор Јанковић.

За нас је важно да се утицај Ватикана на светске послове, колико је то могуће, подудари с државним интересима Србије, истиче наш саговорник, који сматра да ватиканско непризнавање косовске „независности” сигурно утиче на уздржаност многих предоминантно католичких земаља.

– С друге стране, кад је реч о нашем евроинтеграцијском усмерењу, Света столица то у начелу подржава, али је добро бити свестан да је сам Ватикан, због одбијања да се у Уставу Европе помену њени хришћански корени, као и због либералних кретања у питањима абортуса, еутаназије, генетских експеримената, истополних бракова и слично, суштински у многоме евроскептичан – напомиње професор Јанковић.

Ј. Ч.

Драгољуб Живојиновић: Краљ Александар се преварио у избору Степинца

О комплексним односима између Србије и Свете столице кроз историју, о потписивању конкордата, побуни православног свештенства због привилегија датих католицима у Краљевини Југославији, али и односима комунистичке власти према Ватикану, за наш лист говори академик Драгољуб Живојиновић.

zivojinovic-dragoljub

Драгољуб Живојиновић

Веома заслужан за осветљење овог дела историје, он подсећа како су још средином 19. века представници Свете столице контактирали владу Кнежевине Србије, јер је бискуп Јосип Јурај Штросмајер желео да постане поглавар Католичке цркве у Србији. Радило се на томе доста дуго, али безуспешно.

Да ли су тада забележени први контакти између Ватикана и Србије?

Тадашња српска власт сматрала је да нема довољно католика и да није неопходно давати им нека посебна права.

Ови преговори спорадично су вођени све до почетка 20. века. Будући да је број католика, углавном странаца, растао после завршетка Балканског рата, почели су озбиљне дискусије. Иако је папа Пије Х био жестоки противник православља и целокупног словенског света, пристао је на дијалог јер је ширењем Србије, после рата, број католика повећан на око 30.000. Конкордат је коначно закључен у јуну 1914. године, а од наредне године српска влада је имала свог званичног представника при Светој столици.

Какав је одјек у јавности изазвало потписивање овог споразума?

Конкордат је предвиђао доста широка овлашћења за Католичку цркву, што је наишло на неодобравање Српске православне цркве која се осетила угроженом. Дошло је до сукоба између тадашњег министра Љубе Давидовића и митрополита Димитрија, црквеног поглавара. Ипак, почео је Први светски рат па се доводило у питање да ли ће нова правила заживети. Папа Бенедикт XV отворено је рекао да му не пада на памет да шаље представника своје цркве пред аустроугарске топове. Тада почињу нови проблеми јер је Ватикан био један најљућих противника стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Света столица је свим силама желела да заштити монархију од распада. Стекли смо великог непријатеља који је радио против нас.

Који је разлог за толико противљење Ватикана стварању нове државе на Балкану?

Западни свет сматрао је да ће наша земља постати продужена рука Русије, да ће се православље ширити и угрозити католичанство. Када је 1917. године потписана Крфска декларација, у којој је наведено да ће католици уживати равноправан положај у тој држави, Ватиканje био забринут да ће Католичка црква изгубити права која је имала у Хабзбуршкој монархији. Тим поводом је Анте Трумбић, председник Југословенског одбора, посетио представнике Свете столице, покушавајући да објасни ће у новој држави католици бити довољно заштићени. Ватикан је једна од последњих држава која је признала Краљевину СХС, тек у новембру 1919. године.

stepinac-pavelic-468

Анте Павелић и Алојзије Степинац 1941. године

Да ли је негативан однос Свете столице настављен уочи Другог светског рата?

Католичка црква, уз подршку Ватикана, показивала је велико непријатељство према новој држави. Многи бискупи и надбискупи били су радикални, па чак I проусташки оријентисани. Задар, Ријека, Пула и Истра постали су центри ширења антијугословенске пропаганде. Ипак, у новој држави око 40 одсто становништва било је католичке вероисповести, па је краљ Александар Карађорђевић подстицао закључење новог конкордата. После његове смрти, нова влада је 1935. године почела преговоре о конкордату, који је уобличен две године касније. Привилегије дате Католичкој цркви биле су бројне, пре свега у погледу образовања, финансирања, аутономије… Пркос српских владика и епископа кулминирао је протестима у којима је дошло до физичког сукоба с полицијом. Све ово изазвало је велику пометњу код становништва. Ипак, Сенат није прихватио нови предлог закона, па је католичко питање остало нерешено.

Шта је нагнало краља Александра Карађорђевића да подржи именовање Алојзија Степинца, жестоког противника југословенске државе, за новог надбискупа загребачког?

Краљ Александар се једноставно преварио у одлуци јер је Степинац, стицајем околности, ратовао на српској страни на Солунском фронту. Ипак, његово изразито националистичко расположење расло је из године у годину.

Да ли се Ватикан противио формирању Независне Државе Хрватске на почетку Другог светског рата, које су последице овог потеза?

Опште је познато да је католичка црква у Хрватској с одушевљењем дочекала Немце, па чак и усташе. Независна Држава Хрватска добила је одмах благослов надбискупа Степинца. Током Другог светског рата Југославија је имала званичног формалног представника у Ватикану, али он се држао доста пасивно јер је такође био католичке вероисповести, па је чак и симпатисао усташе. И Независна Држава Хрватска такође је имала полузваничног представника. Ову квазидржаву Ватикан никада није званично признао, али је с њом неговао добре односе. Нису осудили ниједан злочин почињен у то време. До данас се ниједан папа није поклонио јасеновачким жртвама.

Како су се комунисти опходили према Светој столици?

У јавности се спекулише о Титовом сусрету с папом Пијем XI већ 1944. године, али за ту тврдњу нема конкретних доказа. Ја сам читао записе америчке обавештајне службе која је пратила Тита. Забележено је да је он само изашао из кола и обишао Цркву Светог Петра, али није улазио у Ватикан. Ипак, Тито није желео сукоб са Светом столицом ни с Католичком црквом у Хрватској, али био је свестан да ће морати да се разрачуна с истакнутим поглаварима који су подржавали усташке злочине. Међу њима је био и Алојзије Степинац, који је арогантно и оштро сачекао партизане, уверен у то да није ништа згрешио. Знало се да ће избити први инциденти. Када је 1946. године Степинац ухапшен и осуђен на 16 година затвора, Ватикан је оштро протестовао.

Да ли разлаз Титове Југославије са Совјетским Савезом доводи до промене односа с Ватиканом?

Тада се наша земља окреће Америци и то првенствено због економских разлога и могуће кризе и глади становништва. Америка нам финансијски помаже, али одобравање помоћи и зајмова Конгрес је условио променом односа према Ватикану. Велики број конгресмена и сенатора били су католици и захтевали су да Степинац буде пуштен на слободу. То је био услов за одобрење неопходне помоћи и зајмова Југославији. Тако је Степинац, после пет година затвора, пуштен у кућни притвор, у којем је провео последњих десет година живота. Све време Ватикан и Југославија нису прекидали дипломатске односе. До званичних прекида дипломатских односа долази 1952. године, када је Ватикан наградио Степинца кардиналским звањем. Овај потез изазвао је бес комунистичке власти. Тито је тражио од Свете столице и САД да се Степинац евакуише из Југославије и да буде смештен у неки манастир у Италији. Наравно, ни Степинац ни Ватикан нису пристајали на овај предлог јер су желели да створе новог мученика и разлог за уцену власти.

Када се међудржавни односи настављају?

Ситуација се развија набоље током шездесетих и седамдесетих година двадесетог века. У Југославији долази до смене бискупа и надбискупа, а нови загребачки надбискуп Шапер један је од ретких који није био компромитован сарадњом с усташким режимом. Успео је да успостави нормалне односе с режимом па је Тито 1974. године посетио Ватикан и закључен је протокол којим су се решавала одређена спорна питања, престала су суђења, прогони и гледање на прошлост, цркви је полако враћан део имања.

После Титове смрти почиње распарчавање Југославије. Каква је била улога Ватикана?

Католичка црква почела је отворено да подржава националистичке тежње држава у којима су католици били већинско становништво. Деведесетих година такође је био хаос. Ватикан се није бунио против бомбардовања Срба у Републици Српској. А папа Јован Павле II састао се с Билом Клинтоном и отворено подржао бомбардовање Србије. Ипак, и поред историјских неслагања и размирица, велики број наших државника показивао је интерес за позитиван однос с Ватиканом. Наравно, тај сусрет је немогуће организовати без сагласности Српске православне цркве. Стиче се утисак да наша црква следи руску, која још није спремна на тај корак. У све је умешана и политика. Ватикан није званично признао самопрокламовану државу Косово, а вероватно утиче на одређене католичке земље да не признају Косово.

Јелена Попадић

Велибор Џомић: Одговорност пред Богом и историјом захтева дијалог

Стојан Новаковић је у своје време писао да је „мало земаља као што је Србија у којима је скоро цело насељење једне исте вере” и да су „ретки људи који припадају другој вери и они се налазе готово само по градовима, у којима се по пословима находе странци”. Српске власти су 1827. прописале да „и страни овде живећи, могу имати своје капеле и свештенике”. Сретењским уставом било је прописано да „свако вјероисповједаније у Сербији има право, свршивати богослуженије своје слободно, по својим обредима, и свако биће покровитељствовано от правитељства Србског”.

Велибор Џомић

Велибор Џомић

У Србији је 1862. било 1.206.045 православних, 4.979 муслимана, 3.405 римокатолика, 1.560 Јевреја и 357 протестаната. Римокатолици у Србији били су до 1851. под јурисдикцијом бискупа Никопоља, а од тада су, без знања српских власти, стављени под јурисдикцију ђаковског бискупа Јосипа Штросмајера, чиме им је гарантована заштита Аустрије тако да је то питање добијало више политичку него верску димензију.

Српска власт брзо је схватила чињеницу да се активност римокатоличког свештенства у Србији не завршава на задовољењу религиозних потреба својих верника већ да је усмерена и на „повратак у праву веру” Срба које су сматрали „шизматицима”. Српска држава се у 19. веку срела с религиозним потребама малобројних римокатолика, али и с политичким утицајима Аустрије преко верске службе римокатоличких свештеника. Извори потврђују да је иза успостављања римокатоличке црквене организације у Кнежевини Србији стајала Аустрија. Кнез Александар Карађорђевић је 1853. прогласио Закон о слободи вероисповести и Закон о забрани преласка из православне вере.

Државна власт је прозрела прозелитску амбицију Римокатоличке цркве, а Штросмајер није био задовољан законима. Упорно је настојао да издејствује конкордат и створи простор за прозелитско деловање. После доношења закона од 1853. регистрована су три неуспешна покушаја за закључивање конкордата Србије и Свете столице, али је то питање остало отворено све до 1914. године.

Данас је ситуација другачија. Број римокатолика у Србији је много већи, римокатолици уживају сва права, а Света Столица је, очевидно, задовољна постојећим Законом о црквама и верским заједницама. Ипак, мора се имати у виду да односи православних и римокатолика у 19. веку нису били оптерећени као што су оптерећени данас, и то првенствено геноцидом над Србима у НДХ, одговорношћу дела римокатоличке јерархије за геноцид, као и питањем канонизације надбискупа Степинца. Одговорност пред Богом и историјом захтева дијалог, али без презирања историјских чињеница.

научни сарадник

Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић

Драгутин Минић: Карлов угао

• Ватикан није признао Косово. Да ли је црногорска власт већи католик од папе?

• Зашто папу Франциска зовемо Фрања? Да нисмо већи Хрвати од Хрвата?

• Кажу да папин пут у Србију води преко Јасеновца. Тешко, папамобил би се заглавио у оноликом историјском блату.

• Тешко ће и наш и руски патријарх, чак и васељенски, моћи да спрече да Степинац буде светац. Једино да проба Путин.

• Ватикан се није бунио када смо до 2000. године имали живе свеце.

• Ватикан је после рата изумео „пацовске канале”, а сада нарко-босови то примењују.

• Кад гледа одозго на обе цркве, Христос се осећа као хомо дуплекс.

• Папа Франциско показује извесне симпатије према православљу. И Ватикан, значи, има унутрашње непријатеље.

• Неки задрти Срби су за долазак папе у Србију, али нису за његов повратак.

(Политика, 6. 7. 2014)



Categories: Преносимо

7 replies

  1. Prica se da je Papa Francisko inteligentan, otvoren, jednostavan i postovan covek.
    Cim je izabran, posetio ga je Barak Obama a nesto kasnije i engl. kraljica sa muzem. Ne bi oni isli Papi na noge da on nije cenjen i uticajan.
    Negovanje dobrih, otvorenih i ravnopravnih odnosa sa Vatikanom, moze Srbiji samo da koristi. Eventualna Papina poseta Srbiji, doprinela bi takvim onosima.

  2. Потпуно бих се могао сложити са мудрим речима @Deda Djole – али само под једним ситним техничким условом: Ако Свети Отац жели и може код Свевишњег порадити на томе да се потпуно, као непостојећи, избрише из календара период од -да не будем баш цепидлака, хајде, рецимо од 05.04.1941г. до данас, и да данас онда буде 06.04.1941 г. (наравно, без репризе оног избрисаног периода који се у том случају никада није и неће догодити) – у том случају – @Deda Djole, слажем се с Вама. Иначе – ЈОК!!!

  3. Освежење на нашој медијској сцени. Текстови неоптерећени страстима. Честитке за СС.

  4. Mi na Balkanu smo preskupo platili mrznju i netrpeljivost izmedju crkava.
    Ono sto je mozda vaznije od Papine posete Srbiji, to je medjusobno postovanje i ravnopravna saradnja izmedju crkava.
    Ta saradnja je moguca u bezbroj domena, na pr u domenu obrazovanja i opismenjavanja, brige za stare i nemocne, organizacije narodnih kuhinja i prijemnica, zajednickih svecanosti (1), itd

    (1) Na pr vencanja gde sadejstvuju pravoslavni i katolicki svestenik (kada mladenci to zele)

  5. Ja mislim,da on moze da navrati do Srbijice,kada nam objasni ,potanko,ko ubi,OKO TRI miliona Srba,samo u zadnjih sto godina.I ZASTO.nije tesko pitanje.

  6. Deda Đole je u pravu.

  7. А што неби дошао?!
    Али пре тога нека му направе „папамобил“, који може возити по српским костима Јасеновца, Јадовна, Пребиваловаца, Градишке, Јабуке …. и многих других српских стратишта – за кија је заслужанг или заслужни неки од његових претходника.

Оставите коментар