(„Степски Соко“ – The Saker, 4. 7. 2014)

Вероватно сте већ чули (heard it): новоименовани украјински министар одбране је јавно обећао да ће повратити Крим и организовати параду победе улицама Севастопоља. Његову изјаву у украјинској скупштини дочекали су овацијама.

Идеја да би Украјина могла да врати Крим је пресмешна. И министар одбране и посланици то и те како знају. Али овде није толико важно што је он дао такву изјаву, већ што се инострани медији понашају као да је такво нешто изузетак. Нажалост, уверавам вас да није. Тужна и тешко замислива стварност је да Бандеристан постоји у потпуно суманутој димензији у којој је буквално све једнако сумануто попут идеје да би украјинска војска могла да Русију истера са Крима.

Као неко ко редовно (преко интернета) прати украјинску ТВ, могу да посведочим да су овакве глупарије апсолутно свакодневна норма. Раскорак између стварности и фантазије у којој данас живи крња Украјина (тј. Бандеристан) је потпун. Није чак ни реч о оркестру који свира док Титаник тоне – једноставно, оно што сироти народ у Кијеву и остатку Украјине чује на телевизији нема ама баш никакве везе са стварним стањем. Не ради се само о пропаганди, већ лудилу, порицању и халуцинацијама најгоре врсте. Ево вечерас сам слушао како пристојни украјински политичари озбиљно говоре о томе како ће „цивилизацијски избор“ Украјине донети ново доба у којем ће – не шалим се – „Украјина да се поново придружи својој западноевропској судбини“. За то време, у Лугањску, украјински војници убијају псе-луталице како би имали шта да једу.

Бандеристан, хунта у Кијеву, и нажалост зомбифицирани украјински народ сада личе на човека који пада са солитера, и у проласку поред 15. спрата мисли „засад је све у реду“. Неизбежни удар о земљу биће стравичан. Донекле ми је жао тих људи, али исто тако сам згађен њиховом спремношћу да верују не само у лажи које су сумануте, већ и у оне гадне и ружне.

Данас сам слушао пресретнути разговор украјинских бомбардера који су фактички сравнили са земљом варош Станица Луганскаја. Замислите, исто као онај пилот што је гађао центар Лугањска касетним бомбама, а и ови пилоти са контролом причају – на руском! Покушавам да замислим какав то човек може да пуца на сопствени народ, а притом се претвара да је припадник друге нације. Таква особа је типични Уки: русофоб који говори руски, вољан да убија сопствени народ у име фантазије за коју зна да почива на лажима.

Дабоме, порицање стварности пре или касније удари о зид чињеница. Али дотад имамо посла са Големом којег су створиле ЕУ и САД: потпуно луд и мржњом испуњен ентитет, параноичан до сржи, без осећаја за добро и зло, који је признаје стварност већ само националистичку фасаду, и чије најочигледније лажи слична створења дочекују овацијама. Коломојски је монструм. Љашко је пајац. Порошенко је одвратан. Тимошенкова је зла. Јацењук је јадан. И тако даље. Али зар у суштини нису сви исти? Одвратни циркус наказа који постоји само захваљујући вековима западних напора да створи управо такве монструме.

Сложићу се овде са једном кључном тезом украјинске пропаганде: чак и када говоре руски (када их камера не снима), ово нису Руси. „Рускост“ никада није била етничка категорија, већ цивилизацијска и културна. Тако да је заиста тачно да „Уке“ нису Руси ни у ком погледу. Из свог идентитета су потпуно истерали све московско, и одлучили се на „цивилизацијски избор“ да не буду Руси. Сада гледамо етногенезу „Укиског“ народа и рађање Бандеристана – зомбификованог народа који воде одвратне, зле наказе. Мислим да никада нисам осећао такво потпуно гађење према било коме.

Ово неће потрајати – ударац о земљу се примиче огромном брзином – али док траје, призор је за не веровати. Знам да би требало да их сажаљевам, али не могу да смогнем снаге. Када им дође крај – а хоће – мислим да ћу осећати само олакшање.

Са енглеског посрбио: Небојша Малић

Categories: Посрбљено