Текст Жељка Цвијановића који је пренео „Информер“

Жељко Цвијановић: Почело је

Већег ударца на петооктобарски поредак од чистке полицијских генерала до сада није било

zc-inf

1. Одавно се није десило, као ово кад су почеле да се отварају афере око Вучићеве владе, да су инсајдерске информације биле овако доступне и овако јефтине. Што је најбољи знак да би онај ко хоће да све постави на своје место морао претходно да урaди три ствари: прво, да се захвали инсајдерима свих врста; друго, да се поузда у јавне изворе, не читајући их као веродостојна сведочанства о нечему, већ примарне чињенице по којима склапа причу; и, треће, да главни ослонац потражи у сопственој логици. Идемо редом.

2. Не бих да плашим свет, али Србија улази у критичан период, почиње да се догађа нешто што личи на прве праве промене после дуго времена. То, наравно, не може проћи без реакције и отпора, и зато… не трошите паре на глупости наредних месец дана. О чему се ради?

Александру Вучићу је пошло за руком да реши за сада две стране Рубикове коцке. Наиме, у кратком року задовољном је у Берлину оставио Ангелу Меркел, и у Москву једнако задовољног испратио Сергеја Лаврова, чега до сада није било. Притом, Лавровљево задовољство не треба мерити импресијама о изразу његовог лица, већ вешћу да ће Вучић већ у првих седам дана јула путовати у Москву и видети се са Путином. Најмање што га је квалификовало за то, рекло би се, је што су и он, и Николић, и Дачић пред Лавровом дали јасне изјаве да ће се Србија борити за градњу Јужног тока.

У међувремену, Београд готово да је постао центар окупљања љубитеља руског гасовода. Вучић је најпре примио Вернера Фајмана, канцелара Аустрије, која је данас најгласнији европски заговорник Јужног тока и, не мање важно, земља која се веома ретко око крупних међународних питања – а Јужни ток то јесте – изјашњава без подршке Берлина. У Београду је затим била словеначка премијерка Аленка Братушек, која је такође поручила да „Јужни ток треба градити и биће грађен“.

Ако се зна колико је за последња три месеца скочила политичка цена Јужног тока и за Американце и за Русе, тада је јасно да ови први Вучићеве потезе из последњих десет дана доживљавају као прст у оку, које тешко да залечити и предан рад докторке Михајловић, као што ови други морају да осећају сасвим конкретну српску подршку.

3. Вучићев руско-немачки правац примећен је дакле где треба. Агентуре су подигнуте на узбуну, корисни идиоти су се сами јавили и почело је медијским кампањама и отварањем афера о цензури и докторату Небојше Стефановића.

А онда је на врхунцу кампање Вучић отворио још један много опаснији фронт у самом врху српске полиције. Над овом реченицом нам ваља застати. Зашто би неко кога та кампања ипак озбиљно тресе отварао, док му зуји око ушију, још тежи фронт на другој страни? Зато што није нормалан? Зато што нема избора? Зато што то и нису два фронта, већ један једини?

4. Да видимо. На овом месту вреди се подсетити улоге покојног Миодрага Ракића, најважнијег човека у полицији од 2008. године, па готово све до своје недавне смрти. Преко полиције и својих најважнијих тамошњих људи – Родољуба Миловића, првог криминалистичког полицајца, и Дарка Сенића, шефа београдске полиције – Ракић је обликовао политичку, пословну и медијску сцену у Србији много више него Борис Тадић својим генијалним политичким идејама, много снажније него сви политичари заједно.

Много тога у Србији урађено је Ракићевом улогом ексклузивног заступника божије воље (Амери) на земљи (Срби), многи је посао завршен преко његових фиока натрпаних досијеима грешне српске олош-елите. Да је такву улогу имао у Швајцарској, вероватно би био директор тамошње централне банке, у Русији би за тако нешто морао да има монопол на све енергетске изворе, у Пољској и Хрватској био би папа, а у Србији моћ је лежала у полицији, обогаћеној дискретним и ефикасним посредовањем између најважније амбасаде у Београду и убоге српске реалности.

Како је то изгледало, упечатљиво је сведочио Ивица Дачић, док се, формирајући прву владу са напредњацима, жалио да за Борисовог вакта и није управљао полицијом, надајући се да га овај пут нико неће спречити. Али није управљао, ни тада ни касније. Истина, није ни Вучић: није успео да за свог првог мандата у влади ухапси никог од оних који су му највише сметали (ако се слажемо да он хапси из личних и политчких разлога) нити је ухапсио иког од првих двадесет пљачкаша државног буџета који су се окористили Тадићевом владавином (ако се слажемо да он хапси по правди и закону). Кад год би јавно похвалио Ракића – а тога је било и много више него што је пристојно – Вучић је слао поруку да зна где му је место, кад је полиција у питању, и да му је јасно докле сме да иде, и то не Ракићу, већ онима изнад њега.

Звучи као црни хумор, али Вучић није ојачао само тријумфом на изборима него и Ракићевим одласком. Полиција је остала без главе, без онога ко би им на пандурски језик преводио навике, обичаје и жеље истинских коридора моћи у Србији. Какав је то губитак за Вељовића, Миловића и екипу био показало је то што полицајци не умеју да функционишу без газде; оне праве газде гледали су ретко у новинама или на свечаностима кад их позову да им у груди забију неко одликовање. Са друге стране, Ракићево посредовање давало им је ону врсту сигурности да не могу да страдају због превелике ревности, а онда и од тога што би окренули понеки посао са људима са друге стране, јер бити лојалан истинској моћи у Србији значило је и стећи право на слатку нелегалну зараду, без страха да би се за то могло и одговарати.

Елем, без Ракића почели су да праве глупости, попут оне са тучом на сплаву и Вучићевим сином. Немам утисак да је до тада Вучић рачунао на тако дубоке промене у полицији, јер да јесте, до сада би имао припремљене резерве за смењене начелнике управа, уместо што је на кључна места поставио њихове заменике. Кад су ствари почеле да се убрзавају, кад је одиграо на Меркелову и Путина, кад су агентуре почеле да га отварају и туку по његовим најоданијим људима и кад се показало да те агентуре имају своје прсте у полицији, која са много више самопоуздања обавља прљаве послове за њих него кад хапси нарко диларе, Вучић је морао да се озбиљно презноји, схватајући колико су му са те стране леђа откривена. И баш зато је све то са сменама у полицији изгледало више као његов самоодбрамбени рефлекс него као осмишљен план.

5. Е сад, зашто је све то важно? Зато што је српска полиција много више од пендрека и марице; она је поред осталог место где су укрштене и похрањене највеће и најпрљавије тајне Петог октобра – тог комплота странаца, домаћих политичара, пандура, тајкуна и истакнутих чланова подземља. Тамо се добро зна која је задужења у рушењу Милошевића имао Душан Спасојевић, зна се кога је у ноћи преврата требало да маркира Чуме, најгротекснији заштићени сведок у историји тог института, зна се који су странци на вези држали шефове два најмоћнија мафијашка клана, знало се ко је стварно Вука Драшковића хтео да скрати за главу и зашто, знало се и шта је мафија добила за услуге у Петом октобру, знало се ко је заиста желео Ђинђићево убиство, ко је, када и коме рушио рејтинг полицијским информацијама, хранећи њима локалне ведете независног новинарства и обликујући догађаје по својој жељи.

А све то ће рећи да пуцање једне такве полиције на петооктобарски поредак може да има ефекат кашикаре у септичкој јами. Наравно, не мислим да је Вучић урадио то, али да је у петак чистком полицијских генерала отворио бар три од девет капија до тога, не долази у питање. У сваком случају, већег ударца на петооктобарски поредак до сада није било. Уосталом, на којој би се то другој платформи данас могли ујединити Пајтићеви жути, Кирби, Весна Пешић, Чуме, Девенпорт, Пешчаник, Вук Драшковић, креатори српског економског неолибералног чуда и донирани националисти, који, кад треба причати о Косову, причају о Русима, кад треба о Русима, они о Републици Српској, а кад треба о Републици Српској, они о Косову, и све то што жешће и бесмисленије, то боље.

6. Наравно, они којима се моја реконструкција догађаја не допада имаће јак аргумент – а Мило? Како то да је он са својом београдском менажеријом на Вучићевој страни? А како знамо да је на тој страни? По томе што је саопштењем за медије опоменуо Вучића да ће изгубити главу као Ђинђић? И по томе што му се Вучић на конференцији за медије захвалио?

Ђукановић је човек који је све своје карте одавно потрошио, све осим америчке. Тип који је своју употребну политичку вредност и дуговечност стекао на умећу да притисне Србију ни луд са својим овдашњим пријатељима неће пропустити прилику да то учини још једном у тренутку кад власт у Србији показује запањујуће знаке непослушности Вашингтону. За разлику од будала и трећепозиваца, који копањем ровова и испаљивањем петарди на Београд стичу својих бедних пет минита славе, Мило зна оно што они неће никад разумети: сви његови непријатељи у српској власти су преживели, сви његови пријатељи нису.

Они који мисле како је све то замајавање и како Вучић и Ђукановић све раде по налогу из Вашингтона, мораће, пре него што се сложим с њима, да ми објасне која је то духовна сродност натерала Пешићеву да се онако заложи за Родољуба Миловића а Вука Драшковића да као папагај понавља Чуметове бедне спинове. Или да објасни како су њих двоје променили страну и значи ли то да их ускоро можемо гледати у Луганску на челу православног отпора.

7. У драматичне недеље које могу да уследе Србија улази неспремна и слуђена, Вучић исто тако. Та неспремност данас се очитује у непостојању базе отпора у јавности, коју сам Вучић не само да није стварао него је доприносио њеном разарању. Са друге стране, ускоро би се могао суочити с тим да међу онима којима је отварао врата дајући им власт у руке и тиме купујући поверење странаца нема свет иоле спреман да подели своју судбину с њим. Али, о том потом, најпре му треба да преживи полицајце, а то није мала опасност.

(Нови стандард, 20. 6. 2014/Информер, 24. 6. 2014)



Categories: Преносимо

2 replies

  1. „Та неспремност данас се очитује у непостојању базе отпора у јавности, коју сам Вучић не само да није стварао него је доприносио њеном разарању.“

    Е па нећеш га, Цвијановићу, уређивати ни „Информер“. То зрнце критике ће једино разумети, неће им пасти на памет да указујеш и на онога ко је тај (лажни) отпор јавности стварао – себе, само ће ти запамтити прекор. Ал се труди, не предај се.

  2. Stari folirant Cvija je morao da završi u Informeru.
    Prema svecu i tropar.

Оставите коментар